Zombietown, 22.april 2017, subota

Evo ga Zombigrad u svojoj punoći, uzvišenosti i grdnosti. Čuješ kako vuče noge preko mokrog asfalta? Što je hladnije i mračnije to je povoljnije. Zombiji se zbijaju po kapijama, podzemnim prolazima, napuštenim gradilištima, dežuraju ispred ambasada, predsedničkih palata, igraju višeboj sa preslicama i svežim izvađenim bubrezima i srcima. Zašto se muzika stalno prekida? Zašto glas ne prati ono što se stvarno dešava?

Ne možeš da očekuješ da se sve preko noći promeni? To može da traje dcenijama. Sećanje na hiperinflaciju i polutke koje su delili sindikati u garažama velikih preduzeća, sećanje na plastične kante sa sumnjivim benzinom, tezge od kartonskih kutija na kojima su poređane neke čudne, odvratne paklice cigareta.

Onda nas zaraze zaboravom. Crnim, pepeljavim, neizmernim.

Prošlo je preko dvadeset godina kako je snimljen film “Zombietown”. Bio je Fleka, bio je radio B92. Umrlo. Brate, stvarno umrlo. Šta da se foliramo. Prvo smo Fleku ispratili. A onda i Mikroba. Oni su otišli na onaj način na koji odlaze odrasli, vredni ljudi. Mikrob mi je često pred očima. Njegov zarazni smeh, njegova  neposrednost, prosvećena naivnost… Bio je umtnik od glave do pete. Film je snimala Vesna Pavlović. Dokument o vremenu (1993-1995). Bolje da kažem samo: “devedesete”. Vesna je sada u Americi.

Onda izranjaju spodobe koje smo potpuno izbrisali.

Kažeš mi: ovo se ne dešava, mada, to je istorija, i nije farsa već tragedija.

 

Taj novi, mladi svet totalno sluđen. Bez znanja, bez posla, bez sposobnosti, nemušto gleda u karte istorije i ne zna gde je šta, čemu služi kompas, čemu raspored zvezda, čemu rečnici, čemu hronologije… Kažu mi: pogledajte film Borisa Malagurskog, onda neka nova otkrića o farmakomafiji i štetnosti vakcina, pa onda o tome kako Rusi sve mogu i kako je Zapad čisto zlo… Jebo te! Kako se sve to napravi? Takoreći preko noći. Neosetno? Kurac neosetno. Milili su, gmizali, lizali, sisali, puzili, dok se nisu okupili kao grozdovi lepljivi i truli, a opet tako povezani i čvrsti. Više nisu samo po ulicama. Mnogo ih je više po državnim ustanovama, po medijima, u školama i bolnicama, u policiji, pravosuđu…

Trebalo bi napolje izlaziti sa maskama.

Tako bi se ne samo razlikovali nego i prepoznali. I svako bi išao svojom stranom ulice. Možda bismo tako mogli nešto i da sačuvamo. Bar nadu da nećemo nestati bez traga. Da nas neće požderti preko noći. Jebo te! Koje vreme.

Prošla je ponoć. Zahladnilo. Po planinama sneg. Stradale maline. U Skupštini ludnica. Transfer srama na svakom koraku.

Kad smo mogli sve ono da izdržimo, izdržaćemo i Ovo. Neće oni Nas. Nego ćemo mi Njih. Kao u svakom pravom filmu.