Susret sa Papom, 14. april 2017, petak

Jutros sam se, posle mnogo prevrtanja, buđenja i ustajanja, pošto je Nikita spavao sa mnom i dva puta tražio da pije  vodu, a jednom da piški,  mačke su začudo bile pristojne i mirne, usnio jedan kratak i urnebesan san. Nije to bio urnebes od događaja i neverovatnih vratolomija, pokazivanja moći, odnosno nemoći, već zbog same situacije. Evo me celog dana kako sam lepo raspoložen i kako pokušavam da rekonstruištem što više detalja iz sna.

 

Sanjao sam,  ni manje ni više, nego susret sa Papom koji se odigrao u jednoj dosta velikoj odaji, sa desetak i više ljudi. Bile su tu neke drvene klupe i stolovi, kao i veliki starinski, dvokrilni prozori, onakvi prozori kakve smo navikli da vidimo na velikim državnim zgradama s početka prošlog veka. Ne znam zašto, ali sve je delovalo nekako “austrijski”. Pretpostavljam treći sprat. Pogled prema parku bez ijednog čoveka. Ljudi, većinom muškarci, bili su grupisani oko stolova ispred prozora. Papa je bio obučen normalno, civilno, stara siva košulja koja je bila raskopčana na vrhu, pantalone, pamučne, slične boje. Papa nije na sebi imao ni krst, niti bilokakav znak zvaničnosti. Odmah sam ga prepoznao. Evo ga Franja, pomislih u sebi. I nekako sam se namestio, kako to biva prilikom ovakvih susreta, odmah preko puta njega. Počeli smo da razgovaramo kao stari znanci o knjigama. Ispostavilo se da zajedno prikupljamo knjige za neke škole. Sećam se dobro da sam rekao da smo skupili 1400 rečnika, kako je to mnogo dobra stvar, jer su rečnici osnov svega, ne samo kulture i obrazovanja već i svake ljudskosti i pamćenja. Papa se složio sa mnom i pitao da li u ovim rečnicima postoje oni divni starinski crteži (gravire?) stvarnih i izmišljenih životinja i stvari. Upravo je o takvim rečnicima reč. Moramo ih još skupiti ali svi pričaju da ih više nema. – Ni jednog jedinog, pitao je Papa. – Ni jednog. Sve što postoji to je ovih 1400. Onda smo nešto malo pričali i o ostalim knjigama kojih je bilo u mnogo manjem broju. Valjda oko 500 knjiga poezije i isto toliko romana.

 

 

Sledeće čega se sećam bilo je da Papa više nije sa nama i da ja sedim na podu, leđima naslonjen na klupu sa nekim značajnim crkvenim funkcionerom, kardinal li je, sekretar nečega,  takođe obučenim potpuno civilno i bez ikakvih crkvenih obeležja. On je bio veoma star i lošeg zdravlja. Jedva je govorio. Bio je mršav, sa izbačenim očnim jagodicama i izraženim koščatim grkljanom. Pričao je polako, pažljivo, kao da pazi da ne potroši ono malo snage što mu je ostalo. Pričao je o slikovnicama koje su bile sklonjene u nekom podrumu i koje su morale biti spašene po svaku cenu. Ja sam ga samo slušao jer o tom delu plana nisam ništa znao.

Onda se san na trenutak prekinuo. Ili je neko to upravo tako kadrirao.

Ponovo sam pričao sa sa Papom u istoj prostoriji. Papa se bio presvuka. Bio je to jedan crni komplet: košulja, pantalone i neki lagani sako. Kao da mi se malo izvinio zbog preoblačenja. – Znate, moram posle da idem na jedan sastanak.

– I dalje imamo samo 1400 rečnika? – Da. Ni manje, ni više. – Pa nije ni to tako malo. Samo da ih čuvamo. Da li su na sigurnom? – Mislim da jesu. – Od toga ćemo početi.

Zaboravih da kažem da smo razgovarali na našem, srpskom jeziku i da mi je to izgledalo skroz normalno.

Ubrzo sam se probudio. Dan sunčan, predpraznični. Nikita je spavao skoro petnaest sati. Otišao sam u pekaru da kupim burek sa sirom.

Gde li sam samo sklonio one rečnike?

 

Na FB sam pročitao citat Marka Aurelia: “Ili si ovde i već si se navikao na to, ili odlaziš odavde i to si želeo, ili umireš i završavaš svoju dužnost. Osim ovih, nema nikakve druge mogućnosti. Zato budi dobre volje!”

Ništa nije slučajno.