Napraviti avion, 17. april, 2017, ponedeljak
Šta pokloniti unuku za rođendan u trenutku kada su sve radnje zatvorene? Ne radi ni pijaca. Ove je godine Nikitin rođendan (16. april) pao na Uskrs. Muka mi je, uostalom, od izmišljenih igara i igračaka, kojih se deca zasite posle pola sata. Mislio sam prvo da napravim nekoliko različitih aviona i raketa od papira. Onda mi Saša predloži da probam da napravim starinski dvokrilac.
Petljao sam jedno dva sata, jer je morala da se suši boja, lepak, da se kombinuje i probava. Uglavnom, nisam uspeo da rešim konstruktorski problem dvokrilca jer drvca šibica, kojima sam namenio da drže gornje krilo pričvršćeno za donje, nisu nikako mogla da se pričvrste za kartonsku mrežu krila. Da su krila bila od drvenih letvica to bi se nekako moglo uraditi. Ali ovo je bio avion napravljen od kartona, papira, metalnih pribadača i – dve poluizgorene šibice koje su bile nalepljene kao krila kao crne nagorele cevi avionskih mitraljeza. (Ovo je avion napravljen od stvari iz kuće, čista improvizacija.) Nisam uspeo ni točkove da napravim jer su metalne pribadače bile prevelike da bi spojile konstrukciju od šibica. Isekao sam od kartona i nešto poput siluete pilota, sa crnim šlemom i maskom, naravno. Sve vreme sam u sebi ponavljao da moram da budem strpljiv, da je najvažnije da se napravi precizan plan šta će kad da se uradi, da se trup aviona ofarrba pre nego što se uvuku krila, na primer. Uglavnom sam se držao plana. Na kraju sam smislio i kako da na čelo aviona pričvrstim nešto nalik elise. Crvena pribadača (rajsnedla) ispod koje je papirna elisa stoji na crnoj kartonskoj podlozi! Motor i mora da bude crn, pregoreo.
Eto ga avion. Skoro kao pravi. Isti onaj u kojem je leteo Antoan de Sent Egziperi. Noćni pilot! Kakvo je to doba bilo! Zvzede su bile krupne a busala pouzdana: stalno sever – jug!
Nad nama, međutim, čim se odvojiš od porodice, neke sasvim druge sile. Nisu im potrebni nikakvi avioni. Dovoljno je par novina i televizija da se istresa sva zloću koju godinama skupljaju. Šta je to? Neka koncentracija nesreće, jada, uskraćenosti i frustracije? Život prepun osećanja odbačenosti i poniženja? Javna i privatna? Slaviša u “Danasu” podseća na Gorana Kozića koji ponovo piše u “Politici”. (Sećam se godina kad sam radio u “Politici”. Kozić je pravu karijeru započeo pod Strujom. Nedeljom su izlazile njegove otrovne kolumne. Kome je to bilo potrebno? Vlastima koje su preko njega otkrivale koliko su na pravom putu?) Koje survavanje! Pravo u najcrnji Mordor, pa se onda napravi luping i vrati u nebesa. Pa opet. I sve tako. Gore – dole, gore – dole. U stvari, to “gore” je samo pauza, objava postojanja, pravi trijumf je u silaženju i gnjuranju kroz najmračnije i najsmradnije odaje sopstvene emanacije. Spoljni svet i primeri koji se koriste sasvim su nepotrebni, ali su dragoceni kao potvrda snage sopstvene pameti i lucidnosti. G. K! Kakva sublimacija ničega! Ljudska tamna materija. To ne možeš definisati ali možeš opipati. Hranljiva materija kao koncentrat traumatizovanih planktona. Kad ih se kitovi najedu zalete se na najbližu obalu i tamo okončaju potpuno nesvesni šta im se dogodilo. Mržnja prema svemu što je izvan koordinatnog sistema: dogma – vlast – neograničena moć – lična korist! Na taj se način lako možeš uspeti na vrh drveta uspeha. Nisi ni tako usamljen! Oko tebe je gomila okretnih spodoba koje kliču i proklinju. Pogled u daljinu. Tamo se horizont spaja sa životom neumrlnog vođe. Šta bi Kozić danas mogao da uradi u Turskoj, samo da zna turski. Erdogan bi ga suvim zlatom platio. Uči Koziću turski, uči, još ima vremena. Mnogo bi ti se više isplatio turski od srpskog… Očas bi prepoznao koga je potrebno mrzeti i proklinjati, a koga hvaliti.
Sad da imam avion odletio bih odmah. Prema moru koje se pruža na sve strane. Leteo bih na jug ubeđen da ću pre ili kasnije da naletim na zemlju u kojoj se može normalo živeti. Ćak i avion od papira može da ponudi bolju budućnost od Vulina i Kozića.