Negde na Islandu, 20. jun 2017, utorak

Bila je gužva. I vruće. Ponedeljkom u Galeriji Grafičkog kolektiva! To mi je nekako najbliskija galerija. Ne samo zbog mojih izložbi. Parče prostora okovano lamperijom. Očekuje se da galerija dobije novi prostor. Restitucija! Kako to ovde tužno i besmisleno izgleda. Većina onoga što se vrati naslednicima starih vlasnika pretvara se u gomilu napuštenih i zabravljenih lokala. Tako se prošlost vraća u obliku tužne osvete a ne kao pravda. Koliko će još biti izložbi u Grafićkom?

Ovde je moj stari prijatelj Sale koji je svoju pasiju pretvorio u pravu ozbiljnu izložbu. Njegove sveske, stalni pratioci kroz godine tranzicije i propadanja! Šta je od njegovih crteža samo igra a šta groteska stvarnosti?

Napisao sam tekst za mali katalog. Rekao sam nešto kratko na otvaranju, zaključno sa prvom strofom Lokatve. Lokatva se veoma lepo slaže sa Sašinim likovima. Sreo sam mnoštvo poznatih ljudi koje nisam video godinama. Kao da više ne živimo u istom gradu.

 

 

Na povratku, prolazeći preko Trga republike, vidim kod spomenika Žene u crnom podsećaju da je u ratu u Bosni i Hercegovini silovano oko dvadeset hiljada žena. Mnogo policajaca, retka, nezainteresovana publika. Život se odvija negde drugde. Baš kao i sećanje. Sve više postajemo ostrvo koje polako tone.

 

Mislim da sam napisao dobar tekst o Sašinoj izložbi.

 

Negde na Islandu

 

 

Retke stvari se dešavaju odvajkada! Kao što je to lepo objasnio jedan pomodni političar-filozof: “Svako ima nešto, većina nema ništa.” Crteži i slike Aleksandra Palavestre potiču iz starih vremena bez obzira što su blokovi, olovke i bojice ovovremenske. Staro vreme podstiče, a novo neprekidno jadikuje: evo na šta su me naterali.

Naše su priče odavno ispričane. Mada na neverovatno pogrešan način. Dobro se sećam kako su jednorozi imali običnu ulogu zabavljanja malih dobrih devojčica i nevaljalih dečaka. Odjednom su se pretvorili u ozbiljnu raspravu između ekologa i liberalnih ekonomista. Da je svet krenuo da se bunari najbolji je dokaz “islandska jednoroška mafija”. Koliko mi izgleda neverovatno da je neko mogao ne samo da ga otkrije nego i da živi na Islandu u 17. veku još mi je neverovatnije kako smo dospeli u Ovo Ovde. I kako još uvek postojimo.

Ovde je reč o opstanku izuzetnosti, jedna sasvim mala, apartna istorija nekoliko generacija koje su uspele da očuvaju  duh, ukus, lepotu, lojalnost, toleranciju, pamet i zdrav razum, obrazovanje… i iznad svega radoznalost. Ovde je reč o moralu koji se mora nacrtati. On ima različite oblike. Bez obzira koliko je sve u igri ostaje čvrsta dimenzija uverenosti da se ne sme prestati biti radoznao i otvoren za čudesa prošla i ona sadašnja. To je često veoma teško. O tome svedoče crteži i zapisi sa beskrajnih sednica i rasprava. Hronologija dosade i bezumlja. To je vreme kada se, kao, dogodio narod, otkrila tradicija, Amerika i vodeni talog. Jazavac i mravojed su izgubili svoja mesta na grbovima, ali su ušli u skupštinu. Sede u zadnjem redu i šuškaju. Politika se od novina pretvorila u Grobljanski vesnik. Radio se prati dodirom, a televizija čulom mirisa. Sve je postalo jedno a jedno štagod. Ima li dovoljno strašnih buba, ptica, lešinara i krvožednih demona da se sve to dosledno isprati? Sumnjam.

Možda će jednog dana neki ozbiljni hroničar našeg vremena da posegne za blokovima Aleksandra Palavestre i da počne da istražuje kako je sve počelo. U međuvremenu, mi ćemo da uživamo. Negde na Islandu.