Sećanje na Zdenka, 31. oktobar 2014.

Ko je taj ko me najduže prati kroz Sve Ovo? Koga sam se odmah setio? Ko me još pamti kad sam imao četiri godine? Moja tetka Mira koja sada ima preko osamdeset godina i koja sa svojom porodicom već dvadesetak godina živi u Kanadi. S vremena na vreme setim se nečega o mojoj majci i njenoj familiji pa pišem Sanji, sestri od tetke, da pita majku da li se seća ovoga ili onoga. Pošto je moj brat izgubio većinu porodičnih fotografija, i predao mi pre dve godine album u kojem je ostala jedna desetina fotografija našeg oca i majke, pokojne sestre, fotografije mnogobrojne rodbine i mnoštva prijatelja roditelja… molio sam Sanju da prekopaju po svojim fotografijama, da ih skeniraju i da ih pošalju. Tako su naše sarajevske izbeglice spasile neke fotografije koje smo mi u miru izgubili.

Njegovo ime je Zdenko. Ne sećam se od koga sam ga dobio. Imao sam oko četiri godine. Nisam se odvajao od njega. On je bio junak o čijim sam pustolovinama izmišljao neverovatne priče. Došao je do mene pre nego što sam naučio da čitam što će se desiti uskoro, za godinu dana. Kada je “Politikin zabavnik” počeo da ulazi u našu kuću Zdenkov položaj se samo još više učvrstio. Shvatio sam da nije “tikva bez korena”.

Zdenko je kao moja lična amaljlija pratio i moga sina, koji je bio na redovnom odsluženju vojske, 1999. na Kosovo. To je jedna posebna priča koja se, na sreću, završila sretno. Mada i sada, povremeno, imam udare teskobe kada se setim kako su Ivana, zajedno sa većinom njegovih drugova 14. marta 1999. sa Petrovaradina transportovali na Kosovu. Zdenko ga je pratio i čuvao. On je svedok svega mada ga niko neće zvati da svedoči.

Moje je sećanje, naravno, ograničeno. Toliko toga je izgubljeno, zatureno, prepakovano, izgubilo smisao ili dobilo sasvim drugi. Danas u tramvaju (Šestici) neki pripiti čiča, sedeći i klateći se sa svakim pokretom vozila, razdera se na sav glas: “Uključi grejanje!” Prohladno je, ali ne toliko da bi se smrzli. Kažem za sebe: “možda nisu platili struju”. Do mene starija gospođa šapuće: “sigurno nisu”. Na tome se završava konverzacija.

Ovo sivo nebo i skraćeni dani, odsustvo ozbiljnog razgovora o ozbiljnim temama, tramvaji i autobusi zaodenuti tišinom, kliktanje raznih političkih spodoba, sve me to neodoljivo podseća na oktobar 1998. Taman smo odahunuli jer je Holbruk odložio vojnu intervenciju. Približavala se zima, a posle nje proleće, koje će promeniti sve ono sa čim smo živeli i na šta smo računali.

Zdenko se i dalje smejulji.