Matura, 6. jun 2017, utorak

Svi proslavljaju maturu.

A ja pedesetogodišnjicu. Prilično neobičan osećaj. Nestvaran!  Kakav bi drukčiji i mogao biti.

Okupilo nas se ukupno desetoro. Pre deset godina smo se poslednji put našli. Koliko nas više nije među živima? Koliko je izgubljeno? Koliko neće da se pojavi?

Sve se odigrava u nedelju, 4. juna. Dolazak između 17 i 18 časova. Mesto: Aeroklub u Uznu Mirkovoj. Nesumnjivo fensi mesto. Drugi sprat, bez lifta. Za neke stare maturante to je baš problem. Visina. Mislim da je za mnogo problem i 3.400 dinara koje se daju odmah na ulasku. Ali kako nekoga pitai da li ima paa?  Klopa, piće, prostor. Više prostor nego klopa i piće. Tako je, kako je. Drži se nivo. (Da ja to organizujem naručili bismo ćevape, pivo, vino… u nekoj običnoj kafančini,  i ne bi bilo više od hiljadu dinara po glavi.)

Priznajem, imam tremu. Ne zbog izgleda, sopstvenog ili tuđeg već od druženja. Rastureni smo na razne strane već decenijama. Srećemo se sasvim povremeno. Slučajno. Neki odavno žive u drugim krajevima sveta. Najviše u Americi. Neki se ne mogu pronaći, neki odbijaju ideju okupljanja, neki su pomrli.

Božica, koja se najviše trudila oko toga da se okupimo, podelila jednu lepu, sasvim zaboravljenu fotograiju, našeg razreda  na trećoj godini. Imam problem da se prepoznam. Vidim da ličim na unuka, odnosno on na mene!

 

 

 

 

Naš zaborav je mnogo obimniji od sećanja. Starost je masakr. Ponovo, i ponovo to otkrivam. To ne znači da nema lepote i uživanja i u starosti, ali nepripremljeni smo. Totalno.  Doživljavamo  provaliju i širinu  sopstenog zaborava kao najstrašniju izdaju. Da se sećamo svega: ne možemo. Da izaberemo, ni za to nismo sposobni. Naše je sećanje nekakva vrsta odvratnog ruleta u kojem pobeđuje ne ono što je najvažnije već ono što je najtraumatičnije.

Možda se na drugim mestima, i u drugim vremenima, seća, i zaboravlja, na drugačiji način. Naš zajednički gubitak zemlje u kojoj smo rođeni i odrasli, u kojoj smo dobili decu, izgubili roditelje, pronašli profesiju, okućili se, razboleli, putovali, ozdravili, osiromašili, obogatili se, bili očajni, izbavili se, bili presretni… sve je to obuhvatio  nestanak zemlje, raspad, mržnja, strah, rat.. I dok gledam ovo u čemu sada živimo, ovo ruglo i ovu sramotu, ne mogu se oteti osećanju da smo na neki način svi zajedno u tome učestvovali. Sve zajedno sa našom prvom razrednom, profesoricom istorije Radimilom Hadži Vidojković. Da je doživela ona bi, verujem, bila za Slobodana Miloševića. (A možda je i doživela, ko zna, to je bilo pre 27 godina.) Bila je bivša dvorska dama a tokom Titovog režima ubeđeni istoričar marksista.  Oktobarska revolucija je bila vrh svetske istorije, a posle nje, naravno – onaj naš samoupravni socijalizam.  Nemam ja lični ništa protiv marksizma i levice.  Nisam antikomunista.  Ali iz tog se šinjela tako lako prelazilo na onaj nacionalističko-desničarski kroj.

Ovde je tradicija sprdnja od koje se prave svečane palačinke. Počneš da žvačeš i zgroziš se. Ali izraz lica ne menjaš.  Svi bi da potiču iz uglednih građanskih kuća.  Demokrate po ubeđenju.  Naša je gimnazija bila uzbudljivo mesto na kojem je bilo zanimljivih i pametnih profesora, ali i onih koji to baš i nisu bili.  Spoj trenutka, slučaja i novostvorene tradicije.  Sve bi to, nesumnjivo, izgledalo sasvim drukčije da nije bilo ratova, raspada, unutrašnjeg i spoljnog ludila. Bili smo sasvim nepripremljeni za ono što je došlo.

Sedimo za svečano ukrašenim stolom na kojem piše IV/6. Sto za deset ljudi. Možeš da pričaš samo sa onim koji sedi do tebe. Tako saznaješ ko ima koliko dece, unuka, kakvog je zdravlja, gde živi… Vreme za zajedničko sećanje je ograničeno. Curi sve brže i brže. Neko pita za nekoga za koga  znaš da više nije među živima, pa onda ti kažeš. A šta je završio? A gde je radio?

Levo od mene sedi moj drug koji je napisao knjigu o našem razredu. Kaže mi da knjiga izlazi na engleskom, u Penguin-u, za oko mesec dana. Nisam imao pojma da piše knjige!

Nema više nijednog živog profesora koji bi nas se sećao.

Bože, kakvo mesto!

A opet, drago ti je da vidiš svoje stare drugarice i drugove. Sa njima možeš da oživiš one odavno otišle.  Sa kim bi, inače, pričao o Vesni Korać?

Sa kim, uopšte, još pričaš o samom sebi?