Teljeport, 18. jul 2017, utorak

Nađa spava u kapsuli. Tokio na plus 42, a ona se smrzava.

Ja sam, kao, na odmoru. Povremeno pomislim da će mi posle ovog odmora biti potreban odmor.

Pokušavam da obnovim moždanu opnu. Đuka mi je poručio da bi bilo dobro da ubacim neke vedre note u Dnevnik.

Katarina,  mora da živi na Poluostrvu majmuna. Bolje joj nego bez posla u Srbiji. Tamo gde je ona toče mnogo bolje pivo. Mada ona, koliko znam, ne pije pivo. Zašto za Katarinu nema pristojnog posla u Srbiji to je već deo šire  društveno priče.

Prota je obećao da ćemo se možda videti ove nedelje. On obilazi napuštenu decu u Domu i sa njima “vedri i oblači”. Uglavnom pevaju.

Danas (juče) u ponedeljak, bio sam na pijaci sa starijim unukom. Sam je izazio želju da ujutro zajedno odemo u grad. A kad smo došli na polupraznu pijacu jedva je čekao da odemo. Morao  sam da ga posebno nagovorio da se vratimo pet metara i kupimo jednu tamnu, starinsku lubenicu. Hoće da pomogne, ali ga mrzi. Pubertet, iritantno latentni.

Pijaca sirotinjska. Tu je i deo sa starim cipelama, čizmama, odećom… Jedna jedina prava mesara u gradu.

Još nije napisano delo pod naslovom “Zlo je preminulo u petak”! Kome bi to bilo potrebno? I ko bi u to poverovao?  To mi je palo na pamet bez ikakvog spoljnog povoda.

Ovde, u gradiću u kojem već nekoliko godina idemo na jednonedeljni odmor, sve je derutnije i bednije. Vidim da su napravili novu biciklističku stazu do kampa na jezeru. Ostalo: propast. Kuće na prodaju, ili jednostavno opustele. Negde ostale zavese, dugačke, čipkane. Noću se ovim krajem možda vrzma psihopata iz ulice brestova koji šara dugačkim noktima po starim drvenim kapijama. Brzo ga oteraju ulični psi.

U apartmanu do nas već treći put srećemo  jednu porodicu sa babom Ruskinjom. Ruskinja, u stvari nije baba već strina, ali deca je zovu baba. Očigledno je baba- strina imućna, možda sama po sebi, a možda i preko pokojnog muže (strica). Imala je ranije dva apartmana, ali se nešto naljutila pa jedan preko noći prodala. Krupna baba plavuša. Intenzivna. Poverava nam se rodbina, koja ju je usvojila kao babu, a i ona njih, da je u Rusiji dugo godina radila kao neka načelnica i stekla naviku da komanduje. – Mnogo je dobra, ali teška, mora sve da organizuje, lako pada u vatru, svšta kaže, a onda se posle deset minuta kaje, pa kaže: izvini mene!

Juče se cela porodica, muž, žena, ćerka od osam godina, zajedno sa babom Ruskinjom, spakovala i otišla.

Jutros, kad sam krenuo u kupovinu, vidim babu Rusikinju kako sedi ispred vrata apartmana.

– Dobro jutro! Otkud vi?

– Teljeport, kratko će baba.

Posle sretnem babu pored bazena, u koji ona ulazi prilično retko, kako maše  velikom kesom. Kesa puna divnih šljiva. – Evo vam šljive, juče kupili, pa zaboravili.

Pomislih da bi “teljeportom” mogli jednostavno da pošalju šljive gde treba, ali ćutim. Mnogo lepe šljive. Prve ove godine.

 

Evo ih na stolu za kojim sam juče učio Nikitu tabliću. Pre nego što smo krenuli sa igrom Nikita rukom pređe preko mušeme na stolu i pobaca mrvice na pod. Kažem mu da se mrvice ne bacaju na pod već pažljivo pokupe i odnesu u đubre. – tako je civilizovano. A on me pogleda onim  svojim velikim sedmogodišnjim  očima, i istog časa zapita: “Je l ti misliš da sam ja  necivilizovan?”

Time je prestala svaka rasprava. Počeli smo da igramo tablića.

Dobar je teljeport, samo da se ne pretera. Mogu da pootpadaju dugmići. Mada, iz šljiva bi sigurno iskočile koštice.