Elan, 19. oktobar 2017, četvrtak

Bilo je puno elana. Bilo je stvarno puno elana. Izađeš na ulicu a elan te udari u lice. Pocrveniš, uši ti se rašire, počneš da drhtiš. Niko te ne pita: šta ti je. Niko ne zna šta je to alergija. Nema polena, nema ambrozije, bojleri puni teške vode, trajne konzerve u neprobojnim limenkama… Vodi se ljubav gde se stigne.

Da trčimo? Da trčimo? Da jedemo? Da jedemo.

Verovalo se, ali i kad se sumnjalo to je bilo nekako: punim plućima.

Ko bi rekao da je elan vremenski ograničen. Kad si pun eleana ne pada ti na pamet da će elan jednom da se potroši. (Dok ima tebe ima i elana!) Kažu da elan zavisi od nade. Kad nema nade elan načisto iscuri. Niko ni da pomisli da i za elan postoji neki tik-tak mehanizam, poput parking sata, tri sata, dva sata, jedan sat, ceo dan… Čak i ceo dan istekne brže nego što očekuješ. Tako je iscurilo i vreme moje Zemlje i ona enegija, onaj elan, ona istorijsko-filozofska supstanca. Nus istorije života!

Stara se nada ugasi a zaiskri nova. Jedna okrenuta budućnosti, druga prošlosti. Na kraju se sve potroši: i prošlost i budućnost. Živi se na ostacima muzeja i uspomena. Gusta, lepljiva piljevina nastala od trenja zubaca vremena, potrošene nade i pojedinačne muke.

Slovenci, Slovenci, vi ste jedini od elana napravili brend. Kako se od toga živi samo vi znate. Ima li među vašim uspomenama, osim ponosa,  i nekog grizodušja?

Didaskalije, 16. oktobar 2017, ponedeljak

– Da se češkaš iza levog uva kad ti bude teško da se odlučiš, a iza desnog kad budeš sve sredio, savetovala je Maksima Gorkog majka. Ko je uopšte taj Gorki? Neki slovenački fabrikant?

On je na taj savet zaboravio čim ga je krenulo.

Džek London nije bio te sreće. Savete mu nikada nisu davali, nit bi mu to pomoglo. Mislio je da je sve u prirodi zapisano i kad bude: bude. Ko je uopšte taj London? Englez?

Ovde kod nas se sete Andrića kad nemaju šta više da grgolje o kulturi i tradiciji.  Niko ne zna ko je Andrića  savetovao šta mu je činiti. Neko jeste.  Tetka iz Višegrada? Čisto sumnjam. Bio je zatvoren čovek. Malo pokazivao. Pravdao se biografijom, odnosno teškom mladošću. Posle se čuvao od svih, od sebe najviše. Ko je uopšte taj Andrić? Srbin, Hrvat, Bosanac?

Više niko niti čita, niti piše književne kritike. Sve je objašnjeno i napisano. Više niko ne zna o čemu je, u stvari, reč. I briga ga za to! (Postoji jedan izdavač koji se zove Laguna: toplo, plitko, leto beskrajno, sve se samo od sebe odvija…)

Sve ono što izlazi u obliku knjiga to su zaostale didaskalije pretočene u automatsko pisanje.

Grdno je da grđe ne može biti.

A ipak može biti mnogo, mnogo gore.

Savete ne primam. Proročanstva još manje.

Bole me kosti. Menja se vreme. Neću više o pisanju i piscima.

Krleža, 14. oktobar 2017, subota

Uhvatili jednom nekog čoveka kako u Studentskom parku čita Krležu. U stvari, prvi je to otkrio Radoš Simonović, učitelj u penziji koji redovno dolazi u park da igra šah sa prijateljima. Simonović tu vest očas raširi. Išao u krug, stazom, i šištao: Tamo onaj čita Krležu.

Okupi se ceo Studentski park oko onoga koji čita Krležu. Stoje, gledaju i sašaptavaju se.

Lepo vide korice uvijene u plavi pakpapir.

– A  otkud znaš da je to Krleža, pitaju učitelja Radoša.

– I ja sam jednom takvog čitao pre pedeset godina, reče im Simonović.

Kad to čuše dohvatiše čitaoca, ko za noge, ko za vrat, neki za ruke i kosu, i iznesoše ga iz parka pravo pred trolejbuse.

Tresnuše ga, nimalo nežno, na trotoar.

Čitalac knjigu ne ispušte. Čita sve vreme.

– To je Krleža, kad vas uhvati, ne pušta,  objasni Radoš Simonović narodu.

Svi su bili potreseni, i tužni, i nekako svečani, kad su čitaoca ubacili u trlejbus broj 22. On kao da ništa nije primećivao. Čita li čita! Valjda će oni u Bačvanskoj znati šta će sa njim i sa Krležom.

Kitnikez kao karakter, 12. oktobar 2017, četvrtak

Sa pojavom dunja, a oktobar je, bez sumnje, mesec dunja i menjanja boja, počinjem da sabiram i razlažem elemente. Knjiga, na primer, to je jedinica sajma knjiga. A poltron jedinica istočnoevropske forme demokratije. Od Crnog mora do Baltika, da ne idem u dužinu, mislim na istok, poltroni i poltronski sistem ponašanja, imaju oblik prirodnog, izvornog, stanja stvari. Bez obzira koliko genijalnih i vrhunskih intelektualaca živelo u ovom delu sveta, matrica ulizištva i podaništa jača je od svakog dobrog ličnog primera.

Ne bih sada pokretao raspravu o prirodi naroda, o njegovoj nesreći, siromaštvu, jeftinoći i  ukletosti… daleko bi nas to odvelo. Sve se to može pročitati kod Teofrasta u njegovim “Karakterima”. Teofrast je sa posebnim oduševljenjem pisao o lošim karakterima. Naročito  o poltronima. Bilo ih je i u despotijama i  u demokratijama. Nigde, nikada, nije bilo bez njih. Pa ipak, teško da je to bilo za hvalisanje. Ni najveći poltron ne bi za sebe rekao da je poltron. Eventualno, narodna mudrost o vezivanju konja gde ti gazda kaže.

Moguće je čitati Teofrasta i kao svojevrsni pregled  portreta karikatura. Verujem da su u njegovo vreme  prilično dobro znalo o kome je reč. Cicija, kukavica, poltron…

Moguća je, naravno, i kombinacija. Najgoreg i najboljeg. Genetika arhajska.

Sa dolaskom dunja, koje se divno slažu sa pečenjem, stiže i posebni specijalitet: kitnikez. Njega još uvek ima samo u probranim poslastičarnicama. Veliki je posao oko kitnikeza. Dugo kuvanje, mešanje, ceđenje, hlađenje, formiranje.

Rekao bih da je kitnikez, kad bi postojao takav digitalni format, veoma zgodan da se prema njemu napravi model univerzalnog poltrona.

I ovde ide: kuvanje, mešanje, ceđenje, hlađenje, formiranje.

A što su tek lepljivi!

Teofraste, oprosti mi! I ti Sveta Pato koja ispisa recept za kitnikez.

Ne znam šta mi bi da pomešam ono odvratno i ono uzvišeno. Valjda zbog nepromenljivosti smisla života.

Pile i prase, utorak, 10. oktobar

Išetali jednom pile i prase na Bulevar. Šetali, šetali, pa se umorili. Svrate na kafu kod parka gde stoluju Ćirilo i Metodije. Svi ih nekako čudno gledaju.

– Je l vam čudno što smo zajedno, pita  prase, uvek sigurno u sebe.

– Nije to, kaže im vukovac. Lukavo  namigne i poteže iz bombice konjače.

– Danas je poseban dan.

– Šta ima, pita pile.

– Je l prošo post, šali se prase.

– Ma ne, nego je došao Erdogan. Eno ga sa Vučićem ide od Kalemegdana i sve redom ljube.

Kako to reče, zaurlaše policijske sirene. Nebo se zamrači od reflektora. Sve stade.

Erdogan i Vučić trče sredinom ulice i vrište od radosti.

– Meni pile, meni prase, meni pile, meni prase!

Kad stigoše do “Orašca”  završi se zvanični deo posete. Brzo skloniše ljude i  stvari u duboke fioke. Pile i prase se priljubili uz  jedan pikap.  Eno ih kako i dan danas, tamo, kao zalepljeni.

Hronologije snova, 10. oktobar 2017, utorak

Poslednjih nekoliko nedelja radio sam na hronologiji događaja od 1997. do 2017. Dvadeset neizdrživih godina koje sam izdržao. Događaji su, naravno, prevashodno ovdašnji, sa posebnim pogledom na okolinu i kratkim očijukanjem sa svetom. Ovde je, naravno, dominantna politika. Imam utisak da se u Ovome Ovde, kao i u najbližoj okolini, stalno odigravaju neki izbori.

Fasiciniraju me hronologije. I na Vikipediji postoje hronologije koje su koncentrisane na vele svetska zbivanja, uz koncetraciju na američko prozorče. Mi im upadnemo u oči samo prilikom hapšenja Karadžića i Mladića i za izricanje presude. Izuzetak je Novak Đoković, ali on ionako živi u Montekarlou a ne u Ovome Ovde.

Da bi se napravila prava, istinska hronologija, potrebno je da se sećanja podele i udruže oko događaja koji se, objektivno, čine značajnim. Za mene je značajno i hapšenje Mladića, i smanjenje penzija, i gašenje nekih novina, i pesma koju svi pevuše, i recept o kojem svi pričaju, i knjiga koja može da uzdrma, i zemljotres koji stvarno drma, i smrt prijatelja, i smrt neprijatelja, i utakmica koja se gledala…  Kada bi se ljudi suočavali sa ovakvim hronologijama onda bi i sami možda bili podstaknuti da nešto dodaju, opišu, komentarišu, pošalju fotografiju, audio ili video snimak. I onda bi hronologije mogle da krenu u jedan uzbudljiv, samostalni život.

Ono što neprekidno gubimo to su snovi. Kako noćni, tako i dnevni.

Ima li još onih koji pišu dnevnike svojih snova? (Ili je to nestalo sa Frojdom?) Da li snove povezuju sa stvarnošću? Jer, u tome je zvrčka. Povezati ih i suočiti se sa hronologijom  konkretnih događaja. Tek onda može da krene priča o slutnji.

Već tada sam naslutio da…

Ko bi to još mogao da uradi?

Možda u budućnosti. Ako se neko odluči za budućnost.

Prošlost je uveliko završena.  Živa je ona, mslim na prošlost, ali se ne može doraditi.