Lažov, 9. novembar 2017, četvrtak

Bio jednom jedan čovek koji nije mogao da prestane da laže. Laganje mu je bilo važnije od hleba i sira, od kupatila, žene, dece, prijateljstva, ljubavi, razmišljanja o smislu života. Nekada je bio svestan da laže, a nekada  ne. Bio je obuzet sobom, kao i svi veliki lažovi kroz istoriju i književnost. Sve što je ikada uradio, ili želeo da uradi, bilo je epohalno. Autentično, jedinstveno, originalno. Jedina stvar o kojoj nije mogao da laže, odnosno da kaže nešto negativno, kritično, bio je sopstveni uspeh. Nikada nije izgovorio rečenicu: i tad sam se ogrešio o ženu. Naravno, njega su drugi prevejanci mnogo puta prevarili ili naveli da uradi nešto pogrešno, ali on bi to sve veoma brzo ispravio i što je najvažnije celom svetu objavio ko su bili ti pokvarenjaci. Lagao je sve redom. I najbliže i najdalje. U četiri oka i preko televizije. Laganje mu je bio posao kao što je nekima kopanje, crtanje ili zamena guma na automobilima. Za razliku od svih drugih on nije imao slobodnog vremena. Njemu je laganje bilo i posao i život. Njegov lik i delo bili su utisnuti u sve čega se ikada dotakao. O sebi je govorio stalno, često sa očinskom brigom i ponosom. Javno je prebacivao  sebi što nedovoljno vodi računa o sebi. Tražio je da se svi njime bave, jer će to biti nešto što  ne samo njemu mnogo znači nego će i onima koji to budu radili, doneti određene koristi. Naučiće se kako da se žrtvuju za svoj narod i kako da ih to usreći. Između njega i naroda nije bilo ograda ili prepreka. Štagod je pomislio i izrekao to je bilo nešto o čemu je i narod juče, ili decenijama ranije, razmišljao. Bio je glasogovornik naroda, njegova osetljiva majka, strogi i pravedni otac,   sestra, supruga, ljubavnica, brat pun saosećanja, zaboravni deda koji se u životu mnogo napatio. Nije bio ni blag, ni surov. Bio je iznad toga. Što je potrebno, potrebno je. Sve je mogao da reši rečima. Bio je iskren i otvoren kao ponornica. Uvirao je  i izvirao na raznim stranama. Uvek je to bila ista voda bez obzira kroz kakve je naslage prolazila. Pomagao je ljudima koji su mogli da posluže opštoj stvari. Sve su to bili svedoci i učesnici istina koje je on saopštavao. Govorili su, a to je često ličilo na lavež pasa: u pravu je, u pravu je, tako je bilo. Kad se razboleo niko nije smeo da mu saopšti šta je po sredi. Savetovali su ga da se odmori i da ne izlazi u javnost. On bi tada junački vikao: je l vi to mene gripom plašite? I niko da mu protivureči.

Eto što je život, i istorija, obična gripa može da odnese najvećeg od svih lažova.

Poštovaoci njegovg lika i dela kaže da je na odlasku rekao: vidite da sam bio u pravu! Razmišljaju sada o spomeniku. Nešto pokretno i upečatljivo da svima oduzme dah. Nekakav ukras koji ledi krv u žilama. A opet, poput igračke. Lepo je ono što se pamti. I nije važno da li je lažno ili istinito.

 

Kroz noć, 6. novembar 2017, ponedeljak

Zavist

 

Bio jednom jedan mali čovek koji je vozio mali crni audi. Gdegod parkira auto i izađe iz njega bude primećen. Bio je vlasnik više lokala i jedne kladionice. Šta je sve morao u životu da radi da bi to stekao ponekad sam razmišljao. To me je rastuživalo.

Kad bi uveče dolazio mali čovek u malom crnom audiju obično ga je čekao dežurni, sa upaljenom baterijom na grudima. On bi sa plastičnim znakom zauzeo mesto na uglu, odmah ispred pešačkog prelaza. Kad se pojavi mali čovek u malom crnom audiju dežurni skloni plastični znak da se ovaj tiho uparkira.

I opet ga svi vide.

Mislio sam da je mali čovek, koji sigurno ima preko šezdeset godina, u mladosti imao buran život i da je svakako natrapao na DB. Oni su se onda dogovorili da on radi za njih razne stvari, a oni njemu da obezbede da ostane skriven i  poslovno uspešan. Malo su švercovali, malo drukali, malo pretili, malo obećavali. I sve vreme bili verni jedni drugima.

Ne bi me iznenadilo da mali čovek iz svoga malog auta počne da izvlači sasvim male ljude, malecke spodobe na litijumske baterije, koje će gegajući početi da obilaze kladionice i nude dobitne kombinacije. Lako bi se uklopili u predprazničnu histeriju.

Kad mali čovek izađe iz malog, crnog, picnutog audia cela ulica ga gleda. Ne zbog divljenja već iz zavisti. A zavisti nagriza sve oko sebe.

Video sam pre neki dan fleku rđe na izglancanom auspuhu. Da li to vidi i mali čovek?

 

 

 

Magla

 

Upališe novogodišnju rasvetu u noći kad se spustila magla. Bulevar izgleda avetinjski. Gore svetlost, dole neprozirno sivilo i mrak.

Ko će sada više da se raduje? Svetlost ili mrak? Pobednik neizvestan.

Sve se skupilo oko peći i televizora. (Mačke, psi, igračke, šalovi, knjige, kafa, šalovi, kombinovni prašak…) Život se zaustavi kao naprslina. Prolazno vreme: godina za tri godine.

Koliko laži, koliko prevare! Zid da se od toga napravi sigurno bi zaustavio širenje svemir.

 

 

Ikea

 

Čujem da je Ikea potpuno prazna. O tome se niko ne usuđuje da piše. Valjda da ne ureknu buduće investicije. Oni koji su uništili srednju klasu licemerno se pitaju: kakav ukus ima ovaj narod. Visina plata u Ikei  poslovna tajna. Mesečni prosek 20.000 dinara. Oko 200 dolara. U isto vreme SPC napada žene jer nedovoljno rađaju i time ugrožavaju opstanak srpstva.  Prave se novi alati za preživljavanje. People Republic Chine. Skraćeno: prc! Koncentriši se, koncentriši se… ti više nisi Ovde, ti više nisi Ovde…

 

Zombi

 

– Hodam sad kao zombi, hodam sad kao zombi… kroz noć

Ne verujem da išta dolazi samo od sebe. Uvek su to neki dublji, stariji razlozi. (Sa kojima se živi i radi.) Kada se ljudi naviknu na ideju nepromenljivosti, odnosno da je svaki njihov napor da se nešto promeni uzaludan, onda nastupa vreme kada laž, otimačina, nasilje i masovno ponižavanje postaju opšte mesto i odraz stvarnosti. Ništa, međutim, nije beskrajno, čak ni najdublje beznađe. Problem je u tome što neki nemaju vremena da dočekaju promenu.

Zanimljivo je što zombi sindrom, u političkom smislu, nikada nije povezan sa istočnoevropskim, odnosno azijskim diktaturama. Čak se ni današnje stanje u Severnoj Koreji, kad se govori o tome kako tamo žive ljudi u vlasti psihopate, ne dovodi u vezu sa zombi svešću. Zapadne demokratije, naime, imaju tu vrstu prednosti da mogu da se prikažu kao najstrašniji modeli ljudskog otuđenja, manipulacije, pranje mozgova i slično. Ništa Gulag, ništa KGB, Mao, Kim Il Sung, Džung… Kafka je izgleda mutacija isključivo srednjoevropske kulture, ali zar posle svega što se odigralo poslednjih stotinak godina, i dalje vladaju tako mračni, i infantilni stereotipi? Ono što se danas dešava širom istočne Evrope, od Rusije do Poljske, Češke, Madžarske, Srbije i Hrvatske, bolesna je replika totalitarne tradicije. Populizam je zlo koje se naizgled samoobnavlja. To je optička varka. Populizam održava plamen pseudotradicije koji raspiruju nesretnici i očajnici, nesvesni, a ipak puni sebe.

Moglo bi ovo sa zombijem da se promeni u Gandi. “Hodam sad kao Gandi, hodam sad kao Gandi… kroz noć!” Dobro zvuči. Premda mnogi ne bi znali o čemu je, ili o kome,  reč.

 

hodam sad kao zombi hodam sad kao zombi hodam sad ko zombi kroz noc ich laufe jezt wie ein zombi ich denke wie ein zombi ich schlafe jezt wie ein zombi und kuss doch auch wie ein zombi. ( hodam sad,hodam sad)

Svaka, 31. oktobar 2017, utorak

U nedelju me je jedna prodavačica na pijaci ubedila da kod nje kupim tri ljute papričice. Stalno je ponavljala: svaka je ljuta! Sva-ka! Spolja gledano paprike su delovale uzorno. Dve zelene i jedna crvena. Tri paprike za pedeset dinara. Prethodno nisam kupio ljute paprike kod paprikara, gde ih obično kupujem,  jer su bile dosta sitne, a svaka petnaest dinara. Ispostavilo se, međutim, da ljute paprike uopšte nisu bile ljute. A i ukus im je bio više zeljasto neukusan nego paprikast.

Rekao bih, posle svega, da izrazi kao što su: svaka, svaki, svi ili nijedan, zaslužuju da ih izbegavamo.

 

 

Bio jednom jedan čovek koji se bio zarekao da se nikada neće baviti politikom. Nije izlazio na izbore, nije potpisivao peticije, nije se izjašnjavao na referendumima, odbio je čak i da se priključi apelu da se otvori novi pešački prelaz u ulici. Ime mu je bilo Jordan Aleksić.  Jedne zime mu na glavu padne velika ledenica sa krova. Dobije potres mozga, iščaši levo rame. Kažu mu posle komunalci da se previše približio kući sa koje je pao led, a on odgovori: išao sam, normalno, trotoarom. Reč po reč, i tu se posvađaju. Apolitični čovek Jordan Aleksić zainati se da istera pravdu sa kućom, kućnim savetom, opštinom, gradom i ako treba sa celom državom. I da dobije poštenu odštetu. Napiše dvadeset pisama nadležnim. Niko ne odgovori. Onda on posla dvadeset pisama novinama. I niko ništa. Ni pisma, ni razglednice. Da ide na sud, nije hteo, to ga je podsećalo na politiku.

Poče da sačekuje stanare iz kuće sa koje ga je led zamalo ubio i da ih udara velikom metlom po glavi. Baš metlom, a ne drškom, da nekog ne povredi.

– Jordane Aleksiću, šta to radite, vikale su komšije, pokušavajući da mu otmu meltu iz ruku. Ali Jordan je bio snažan i velik i metlu nije dao.

– Ubiće vas neko Jordane, upozoravali su ga bojažljivo oni koji  nisu pokušavali da mu otmu metlu.

Jednog dana stade ispred te kuće sa ledenicama, koje niko ne skida, crni audi a iz njega glavom i bradom sudija Veljković. Jordan krenu na njega sa metlom, kad se isprečiše dva telohranitelja. Veći i od Jordana. Nije što su samo veći i mlađi nego i pištolje imaju. Povadili ih i mašu prema Jordanu. – Odbij magarčino da te ne upucamo!

– Majku vam jebem krvavu, oteraćete me u  politku, zaurla Jordan i baci metlu. Okrenu se na drugu stranu i potrča prema svojoj kući.

Eno ih, već dve godine,  gde stoje sudija Veljković i dva njegova pratioca i čekaju Jordana da se vrati.   Spomenik svi zaobilaze u velikom luku.

Neki pričaju da je Jordan pobio celu kuću, otišao u Hilandar, izvršio samoubistvo, emigrirao… Niko ga više ne može videti kako u jutro kupuje hleb i novine.

Jednom mi je tim povodom neko rekao: svaki izazov koji ne zaslužuje odgovor u stvari i nije izazov.

Dostojastvo je precenjeno. Život potcenjen.  Nema tog ljudskog postupka koji  može više da iznenadi od ljute paprike koja nije ljuta.

Azija, 29. oktobar 2017, nedelja

Jedan moj prijatelj  danas putuje za Japan gde će ostati skoro mesec dana. Druga dvojica prijatelje za tri dana idu u Singapur. Takođe na mesec dana. Prvi je profesor, a ova dvojica umetnici. Profesor je u Japanu, sa smeštajem u Tokiju, bio više puta. Poznaje Japan i Japance onoliko koliko to može da razume Evropljanin. Mi se, mislim na narod, često ačimo da bolje razumemo druge, daleke narode, posebno njihovu autentičnu prirodu, razumemo u dušu: i Eskime i Maore, i Šveđane i Marokance, jer smo i sami skroz autentični. Priča o autentičnosti nije originalno srpska priča, više je detinjasta bajka o sopstvenoj superiornosti. Kad se nacionalna autentičnost iscepka do sastavnih delova, do individue, otkrije se da  svako sebe vidi kao tumača svetova, naroda i karaktera boljeg od svih drugih.

Ja u Aziji nisam bio. Moja posete Aziji bile su isključivo knjiške. Putovao sam po Turskoj, divljim Kurdistanom i Arabijom još kao dete, potom Persijom, odnosno Iranom i Indijom sa Kapušćinskim, proveo sedam godina na Tibetu, čitao drevne misli Lao Cea i Konfucija, bacao stabljike osušene hajdučke trave i tumačio ih uz pomoć I Ćing, prešao morem da čitam zen priče, vratio se u Šangaj za vreme japanske okupacije. Pre toga sam nošen monsumima udarao gde stignem u društvu Konrada i Moma. Najuzbudljivije putovanje beše svakako ono na splavu Kon Tiki. Sećam se kako sam odabirao balzamova stabla za splav u Peruu. Bio sam u društvu kitolovaca, pustolova, urođenika, gubavaca, otuđenih i plemenitih, pijanaca i dušebrižnika celog sveta. Tihi Okean je moj drugi dom, u Madrasu sam odrastao, na Tibetu otkrio značenje svetlosti, borio sam se protiv raznih razbojnika i okupatora – od Burme i Indokine do Nove Gvineje. Patio sam za vreme Maove revolucije u revoluciji, prognan, tučen, izgadnjavan, pa onda vaskrsao u nečemu novom. Dugo sam divanio sa Deng Ksiaopingom o budućnosti sveta. Pijuckali smo sasvim poseban čaj koji nije mogao da se ohladi. Sećam se beskrajnog prostranstva Okeana i sadašnjeg pogleda na ogromno ostrvo plastičnih kesa i otpadaka koje pluta negde između Filipina i Novog Zelanda. Japan sam najbolje upoznao čitajući Murakamija premda neki kažu da on nije pravi Japanac, ali ja u to ne verujem, jer i za mene neki kažu da nisam pravi Srbin, jer kad bismo uvek bili ono što drugi misle, ili hoće, onda bismo sigurno prestali da razmišljamo ne samo o drugima nego i sami o sebi.

Okreni, obrni, poslednjih pedesetak godina obišao sam Aziju uzduž i popreko. To, naravno, ne znači da sam neki vajni znalac (geograf, globtroter…)  i da me Azija ne može iznenaditi, jer svaka nova knjiga iz ovog kraja koju pročitam otkrije mi nešto novo. A tu upadaju i lične priče prijatelja – putnika koji ih podele sa mnom.

Nekada dobijem i neki poklon. Posebno od profesora kojega sam zamolio da poseti Muđi papirnicu i ponovo mi kupi malu grafitnu olovčicu i malecki notes sa tankim papirom. Mene ta olovka i notes uvek nateraju da krenem na put. Olovka ide sama od sebe i uvek su to nekako dobri demoni. Ne nisu to tibetanske tulpe o kojima je divno pisao Stevan Pešić, mada su sigurno neka vrsta stvorenja koje samo čćekaju čas da iskoče iz mene i opreme iz Muđi radnje.

 

Sećanje na priče o tulpama nekako se poklopilo sa promenom vremena. Počela je oluja; jak vetar i kiša. Sklonio sam avokado sa simsa jer sam se uplašio da će ga vetar pokidati. Sad je već visok tridesetak santimetara a listovi na vrhu su baš veliki.

OK, nikada neću videti Aziju! Pa šta? Neću videti ni Island, Grenland, Kaliforniju. Računam da je moje priobalje Centralna i Jugoistočna Evropa. Ko zna da li ću ikada ići u Sentu? A u Sremčicu?

Lakše je ne otići tamo gde ni o čemu ništa ne znaš. Valjda. Nisam više siguran ni u šta.

Kad se prijatelji vrate pričaće mi ono o čemu još ništa nije napisano.

Je l tamo sunce ranije izlazi? To su vrata, skroz zelena, kroz čiji se prozor ponekad mogu istovremeno videti tri sunca.

 

Ulični psi, 25. oktobar 2017, sreda

Jednom su jednog čoveka na Karaburmi izujedali ulični psi. Dok su ga u hitnoj pomoći sređivali: čistili mu rane, previjali, davali injekcije protiv besnila i tetanusa, a on polusvesno ležao i gledao u tavanicu, obuzelo ga je snažno osećanje samosažaljenja i jada. – Šta sam ja bogu skrivio da ovako završim? Možda mu i par suza poteče. Ali kad su ga sredili, i kad je otkrio da neće da manjka, u njemu poče da raste gnev. Kroz glavu su mu prolazile strašne slike osvete. Zamrzeo je ne samo ceo pseći rod nego i sasvim nedužne: golubove, mačke i miševe.

Dok je ležao kod kuće, a cela ga zgrada, pa i ulica, obilazili kao svežu žrtvu, u njemu poče da se bude nova osećanja. Prvo je to bila samo tuga, neopisiva i duboka, za sve ljude i sva živa bića koja se međusobno ujedaju i povređuju, proganjaju, sakate, obeležavaju, zatvaraju i na kraju ubijaju. Dva je dana neprekidno plakao. A onda se trećeg dana probudi sav ozaren. Preplavi ga osećanje dobrote i želje da nešto dobro učini.

Izujedani čovek tada skupi celu ušteđevinu, koja nije bila nešto naročito, i ode kod limara da naruči nešto što je sam smislio. Bili su to kavezi, od čelične armature, visoki do dva metra, prostrani dovoljno da se u njih uguraju dve odrasle osobe, ili četvoro, petoro dece. Kavezi su imali vrata na dve strane,  koja su se zatvarala samo iznutra. Postavio je ove kaveze u Marijane Gregoran i već gde treba, u svome kraju, njih dvadesetak. Na vrhu kaveza bilo je ugravirano u metalu: “Sklonište od pasa”.

Njegovo dobročinstvo bilo je odmah primećeno. Najviše su ga koristila deca za igru. Otvori, zatvori, otvori, zatvori. Uđi, izađi… i tako dalje. Da li se iko ikada u kavez sklonio pred besnim uličnim psima to se ne zna.

Jedne noći, međutim, neki navijači zatvoriše nekog momka u kavez i zapališe ga. Jedva je preživeo. Posle toga izujedani čovek pokupi sve kaveze i dotera ih u svoje dvorište. Naslagao ih je jedne na druge: pet spratova.  I napravio pod između spratova. Tako nastade:  Kula samaca. Puna je dece i golubova. Gradske vlasti uporno pokušavaju da Kulu sruše jer nema građevinsku dozvolu. Ne daju im stanari i ulični psi. Kao po komandi  okupe se ispred zgrade i zajedno laju na vlast.

 

Godišnjica i mitovi, 22. oktobar 2017, nedelja

Pre tri godine, 20. oktobra  2014. godine krenuo sam sa blogom Građa za Muzej melanholije. Ukupno 318 dnevničkih zapisa, 89 Sećanja, 5 Pisama, 9 Razmišljanja i  8 Fragmenata. Kad se sve sabere  429 postova.

Ako je prosečna dužina tekstova oko tri strane, fotografije i ilustracije ne računam, to je preko 1000 stranica. Ozbiljna knjiga. Odnosno, jedna knjiga u dva toma. Naravno, nikada nisam razmišljao o ovome kao knjizi, ili knjigama. Nadao sam se da će, možda, deo Moga Dnevnika, koji se bavi sećanjima na bombardovanje 1999, i naše živote dok je  Ivan bio na Kosovu, biti preveden na albanski jezik i objavljen u Albaniji ili na Kosovu. Tih pedesetak strana pod zajedničkim naslovom “Blizina sećanja” predstavljaju sećanje u sećanju, neku vrstu obrnutog vremenskog ogledala. Na taj način ono što je dalje postaje bliže od onoga što se odigralo juče.

Ništa više ne mora da se objavljuje. Kao što više ništa ne mora da se zna. Neznanje i emotivni autizam zaštitni su znak ovog vremena. Ono što radimo, bar kad je pisanje i sećanje u pitanju, radimo pre svega zbog sebe. Postavljamo znakove pored puta koji će nam u budućnosti pomoći da se potpuno ne izgubimo. Ako ništa drugo, znaćemo kako da se vratimo kući.

Da li je neosetno? (Mislim na pisanja.) Ako ne računam sve ono što se oko mene, i u meni, dešavalo: jeste. Ali kako da odsečeš život i da se koncentrišeš samo na pisanje? Pisanje je većinom samo posledica. I reagovanje je posledica. Kao što bi zamišljeni taoc cepkao papiriće i na njima pisao: “U POMOĆ, OTET SAM” i bacao ih kroz pukotinu na prozoru ili, gurao ispod vrata, ako nema nige drugde, bacao u klozetsku šolju. I ja ponekad tako radim. Pa ko prepozna, prepozna. Da ljudi znaju da sam otet, zatvoren u neprijateljskom, stranom svetu, izbrisan… Utešno je što mi neće odrubiti glavu, mada se to obično dokumentuje video snimkom. Ovako, nema nikoga da bilošta zabeleži.

Svakodnevica je međutim prepuna izazova. Najčešće su to trivijalnosti koje, kad se nakupe, postanu prepoznatljiva forma i simbol Ovoga Ovde i Sada. Juče sam bio na svadbi, na uglednom mestu, sa mnogo ljudi. Za stolom  se našlo nas sedmoro vremešnijih, prijatelja i rodbine mladoženje,  koji smo se manje ili više poznavali. U neko doba su izneli hranu i ja sam bio iskreno zaprepašten što su dve vrste mesa sa pekarskim krompirom bili potpuno hladni. Samo je ukus ruzmarina bio snažan, prepoznatljiv. Rakija od dunje i kajsije nehlađene, salata  uvela, supa od zagušljivih froncli raskuvanog mesa.  Svi jedu, niko se ne buni. Pitam susede za stolom da li im je ručak hladan. – Jeste, šta se tu može! Stvarno, ništa se tu ne može. Pomislim kolike su pare, kogod, morali da daju za ovu vrstu posluženja i zgrozim se. Ajde da ne kvarim svečanost i raspoloženje. Ima mnogo važnijih stvaru u životu.  Najbolje je zbog tuđe sramote praviti se lud i nestati.

A sad malo o budućnosti! Tek danas vidim kako će izgledati  spomenik Zoranu Đinđiću koji bi trebalo da se postavi na novouređenom Studentskom trgu. Potpuno sam zgrožen odsustvom razumevanja, osećanja i mere ljudi koji odlučuju o ovakvim stvarima. Spomenik će, kako stvari stoje, biti jedan kameni logo u obliku strele koja ide na gore.  Šta je to? Neka vežba iz modernizma? Objašnjenje Đinđićevog životnog puta? Šta se sa tim uopšte želi? Da se pokaže večito čovekovo stremljenje prema visinima? Napredak je, u stvari, raj ili put na Mars? Ali onda to nije spomenik jednom čoveku već čovečanstvu. Koje ludilo.

 

 

Stvar je prilično prosta – i estetski, i društveno, i politički. Posle Anfilohijevog besramnog govora u hramu Sveti Sava jasno je da je o  Đinđiću, i njegovom ubstvu, u Srbiji poželjno  govoriti samo u kontekstu svih srpskih žrtava. Tu više nema mesta za ono što je lično, individualno, nema tu ni Zoranovog pogleda, ni govora, ni gestova, nema naravno ni trunke političkog uverenja. Oni koji su proklinjali i mrzeli Đinđića najviše sada mu podižu spomenik. Spomenik mora da služi njima a ne uspomeni na Đinđića. Na takav se način, uostalom, govori i o Jevrejima i Romima koji su organizovano skupljani na  kilometar od Terazija, na Starom Sajmištu. Postavi se scena na kojoj je univerzalna srpska žrtva u centru, a onda se dodaju i one posebne.

Sve što bi podsećalo na Đinđića mora biti očišćeno. A onda još najavljuju muziku i govor koji će se čuti iz unutrašnjosti strele. To mi izgleda tako koreanski, odnosno azijski, da mi je apsolutno muka od svega.

 

Danas u tramvaju, dok se vraćam sa pijace, scena koja govori mnogo toga o prirodi i karakteru tzv. običnog sveta. Pored tramvaja, Bulevarom, prolazi jedan automobil u kojem, sa zadnjeg sedišta, razdragano maše jedna dečkić od pet, šest godina. Ja mu kroz tramvajski prozor uzvraćam a on razvukao osmeh preko celog lica. Onda automobil uspori a tramvaj ubrza, pa se na sledećoj raskrsnici ponovo sretnu. I ponovo dečak maše a ja mu otpozdravljam.

A oko mene, duž tramvajskih prozora, sa leve strane, sede ili stoje ljudi, stari i mladi, potpuno zaleđenih faca. Nema osmeha, a još manje mahanja prema dečaku. Ovde je narod stisnut, namrgođen, mrzovoljan,  zagledan samo u svoj pupak i interes.

Jebo vas spontani, topli, gostoprimljivo-srdačni narod. Mitovi zbog kojih je sve tako kako je.