Diogen i boranija, 18. septembar 2017, ponedeljak

O Diogenu iz Sinope smo učili ono što smo već znali: da je živeo u buretu, da se nikome nije udvarao, da je bio slobodan, tvrdoglav, često drzak. I duhovit, naravno. Diogen beše neka vrsta antičkog performera koji je svoju filozofiju i uverenja delio na očigledan i direktan način. Od Diogenu ima mnogo više anegdota nego napisanih knjiga. Bio je moralista u jednom sasvim posvećenom, ospesivnom obliku. U tom je smislu bio poput Sokrata. Mada, uz mnogo više ulično-scenskih nastupa nego monologa.

Doživeo je devedeset godina (412-322 pne). Lepe godine. Umro je u Korintu gde je, navodno, podučavao decu bogatih i  uspešnih ljudi. Filozofi toga doba morali su znati mnoge stvari a ne samo da se igraju rečima. Krajolik i klima u Korintu mnogo su lepši nego u Atini. Diogen očigledno više nije stanovao u buretu. Bure, kao garsonjera: mladost – ludost!.

 

Bio sam u Korintu pre mnogo godina, onako, u prolazu. Skroz sam mogao da zamislim kako je bilo, posle svega, završiti život tu na obali mora, među maslinama, smokvama i htamovima od mermera, dok je u luci bila neprekidno vreva. Bilo je to posle predstave u Epidaurusu. Orestije! Mi smo živeli u zemlji sa čijim se režimom nismo slagali, ali smo bili svesni da ima i mnogo gorih od njega. Osećali smo snažnu solidarnosti sa Grcima pod pukovnicima, družili se sa prognanim i rasejanim. Svi su mislili: blago nama, osim onih koji su iz poltičkih razloga napustili Zemlju. Saosećanje je čudna pojava. Ne tražiš ništa zauzvrat, ali očekuješ.

Diogen je, elem, zadivio Aleksandra Velikog jer mu se nije udvarao. Jedini se ponašao normalno. Svi su išli kod Aleksandra da mu se umile osim Diogena. Pa je onda Aleksandar sam otišao kod Diogena. Aleksandar ga upita: “Zar me se ne bojiš?” Diogen mu  odgovori pitanjem: “Pa šta si ti, dobro ili zlo?” Aleksandar je naravno odgovorio da je on nešto dobro. “A ko se boji nečega što je dobro?” uzvratio mu je Diogen. Posle  toga Aleksandar je upitao: “Zar tebi, Diogene, ništa ne treba?” “Ništa, samo mi se makni sa sunceta”, tako je nekako rekao Diogen, jer mu je Aleksandar zaklanjao sunčevu svetlost.

Diogen je najviše zbog ove anegdot postao primer koji će se pominjati u udžbenicima istorije. Zaboravilo se da je bio prvi  koji je govorio da ne pripada nijednom gradu ili naciji jer je građanin sveta. I tada je svet bio velik, možda i veći nego danas, jer je toliko toga bilo neistraženo, neposznato, mitsko. Prezirao je sve vrste mistifikacija i rituala, ispraznu retoruku i praznoverje, raspinost, pompeznost… Propovedao je jednakost među ljudima – posebno kad su u pitanju žene i deca. Bio je jedinstven čovek, i pojava, u svakom pogledu.

Za njega se priča da mu je glavna hrana bilo sočivo (leća) najjeftinije i najjednostvanije jelo na Levantu.  To me podseti da dugo nismo spremali sočivo. Sočivo nije, naime, poput pasulja, hrana koja je vezana za godišnje doba – uglavnom jesen i zimu. Sočivo prija i po najvećoj vrućini. Još ako se isecka malo šargarepe, crvene paprike, belog luka obavezno, i parčence dimljene kobasice, e onda je to prava gozba. Mada, u Diogenovo doba paprika još nije bila stigla iz Anerike. Za razliku od pasulja i graška sočivo ne nadima. Ali prvu vodu, posle ključa, svakako prosuti.

Umesto sočiva spremio sam boraniju.

Boranija nije ni jeftina, ni popularna kao sočivo. Deca, po pravilu, odbijaju boraniju i tikvice. Potrebno je da porastu i da razumeju svet hrane. Čudno je to odrastanje uz hranu. Baš kao i uz knjige. Neke biste knjige mogli stalno da čitate a neke nikad više.

 

Boranija je mnogo zdrava. Neki za boraniju pogrešno kažu “buranija”. Pitao sam se otkud to ime. Zvučalo mi je sasvim orijentalno. To je, u stvari, arabizam koji smo preuzeli preko Turaka. Reč je o turskom ženskom imenu Buran, žene halifa Mamuna jednog od sinova Haruna el Rašida. Buran beše sjajna kuvarica pa se po njenom receptu nazvalo i  jelo od pirinča i nekog povrća, najverovatnije artičoke. (Mora da je savršeno sve što je Buran smislila.)

Ja spremam boraniju bogato, ali tako da zadrži ukus boranije. Prvo sam propržio crni luk, šargarepu i meso (pauflek) isečeno na kockice. Svega po malo: manje od četiri stotine grama mesa, dva luk, četiri šargarepe. Da sam imao cveklu ubacio bih jednu iseckanu na režnjeve. Malo sam posolio, pobiberio, osenčio karijem, pa kad se dinstalo desetak minuta ubacio boraniju (oko 600 grama) iseckanu makazama. Promešao sam to nekoliko puta a onda dodao dva lepa zrela paradajza neuredno isečena. Paradajze sam prethodno ogulio. Na kraju sam dodao malo vode. Tada sam ubacio i dva bela kromipira srednje isečena.  Smanjio sam vatru i dodavao vodu tako da se sve lepo ukrčka. Na kraju sam dodao sitno seckani beli luk i peršun, a kad sam šerpu skinuto sa ringle jednu šolju pavlake za kuvanje. Sve je to trajalo oko jedan sat. Bio je to ručak za dve do tri osobe, zavisi od kapaciteta i raspoloženja.

 

Kad malo bolje razmislim, Diogen je živeo zajedno sa Aristotelom i Platonom. Bio je najstariji i živeo najduže. Platon je doživeo osamdeset godina, a premudri i prepametni Aristotel svega šezdeset i dve godine. Diogen je prezirao luksuz i rasipništvo pa se zbog toga nije baš najbolje slagao sa Platonom. Platon je bio mnogo pametan i maštovit, ali je povlađivao svojoj sujeti i želji da dokaže da može da bude uspešan ne samo u teoriji nego i u praksi. To ga je odvelo kod Dionisija Starijeg, na Siciliju, gde se upleo u političke spletke i spinovanja, što se završilo tako da ga je Dionisije utamničio i predao trgovcima robova da sa njim naprave posao. Srećom ga je neki prijatelj otkupio inače bi Platon završio kao rob u nekoj seljačkoj zadruzi na Kipru. Šta se posle sve radilo od Platonovog učenja, i kakva je bila receptura platonizma, za to Platona ne možemo da krivimo.

Dok  sam studirao filozofiju bio je neki običaj da pojedini studenti  dobijaju nadimke po velikim filozofima. Tako je jedan bio Kant, drugi Sokrat, bio je i jedan Hegel, Marks se udvajao na mladog i zrelog, tu je negde bio i Kirkegard, pa raspojasani Niče, Šopenhauer sa kratkim i krivim nogama, Hajdeger večno zamišljen i uobražen… Nikada nikoga ne nazvaše Diogen. Valjda je bila takva politike.

U vreme studija teško da smo znali šta je sočivo. Naši su se profesori veoma trudili da nas ne opterećuju takvim trivijalnostima kao što je: od čega su, i kako, živeli veliki filozofi.

Priča se da je Diogen umro istog dana kad i Aleksandar Veliki. Navodno je samo zaustavio disanje i rad srca. Toliko je umeo da vlada sobom. Platon je umro te iste godine, ali na uobičajeni ljudski način. Da se filozofi vezuju za političare i vlastodršce to nije od juče. Jedni bi drugima da pomognu da se proslave. Za političare je slava moć, a za filozofe je slava uvek u podnožju moći, mada je dugovečnija. Mnogi su zbog takvih uverenja postradali. Mislim na filozofe. U našim prilikama bilo je par filozofa koji su gledali u Slobodana Miloševića kao u Aleksandra Velikog. Niko od njih nije bio ni Platon, ni Aristotel. Diogen ga nije upitao da li je dobar ili zao. Išlo se na roštilj a ne na sočivo ili boraniju.

Pitam se: šta bi Diogen, Platon i Aristotel rekli za moju boraniju. Aristotel bi se raspitao o sastojcima i načinu pripreme, Platon bi smatrao da jelo nema pravu estetsku spcifičnost, previše liči na neku kašu i prostačku mešavinu, dok bi Diogen prihvatio ponuđeni ručak bez primedbi.

Mogao bih da objasnim Aristotelu da je boranija super hrana, lagana, sa veoma malo kalorija i ugljenih hidrata, da je izvanredna za sve koji su oboleli od dijabetesa, Platonu bih morao da dokazujem da boranija ne nadima i da bi je pitagorejci svakako prihvatili, jer nema nikakve veze sa bobom. Možda bi me Platon tada zapitao: a zašto se za nekog kaže: ti si bre za mene sitna boranija? Diogen bi, kad bi se najeo, srdačno podrignuo i rekao:  “Nada je san Probuđenog Čoveka!” Posle toga bi malo dremnuo. Ako bi se iznenada probudio, sigurno bi zapitao: “A koja je ovo godina?”

Valden u Srbiji, 12. septembar 2017, utorak

Nekada davno, kad sam prvi put čitao “Valden ili Život u šumi” od Henri Dejvid Toroa, učinilo mi se da bi svako od nas  morao da pronađe neko mesto, posebno jezero, gde bi mogao da se osami i preda razmišljanju i posmatranju sveta oko sebe. Kako sam postajao stariji to sam više napuštao ideju: svakome svoje jezero. Prepuštao sam se sanjarenju u prvom licu jednine. Pre toga sam, kad sam imao nepunih petnaest godina, letovao sa rodbinom (mojoj najstarijom tetkom i njenom porodicom) na Boračkom jezeru. To je bilo, nadam se da je i dalje, jedno prekrasno plavo-zeleno jezero smešteno u kotlini iznad koje su se nadvijale strme planine obrasle gustim šumama. Drveće se spuštalo do samog jezera čiji je jedan deo, glavna plaža, bilo skroz peskovito. Iznad plaže, u šumi, bila je Šantićeva vila. Tu negde je godinama živeo i neobični slikar Drljača.  Mislio sam da će jednom to biti mesto gde ću moći da odem i da rešavam neke stvari koje u gradu, i svakodnevici,  ne mogu.

U međuvremenu sam veoma porastao, a zemlja u kojoj sam odrastao raspala se na šest, sedam državica. Da tražim jezero i šumu u državici u kojoj sam ostao nekako ne ide. Sa pasošem se ne vraća u detinjstvo.

Digao sam ruke od snova te vrste.

Priča o detinjstvu, zemlji i izabranom jezeru zaokružava se Toroovim “Esejom o građanskoj neposlušnosti”.

Ne sećam se da je neko skoro pominjao ovaj klasični manifest ljudske slobode i dostojanstva. Prošle su razne mode: od ranog Marksa i Karla Šmita do Maksa Vebera. Ignorisanje Toroa, Hane Arent i Jaspersa, i isprazno koketiranje sa Hajdegerom, toliko je bilo izrazito da u tome istovremeno vidim i simptom i dijagnozu: izbegavati svaku vrstu filozofije koja pokreće etička pitanja koja bi na bilokoji način mogla postati aktuelna. I tako je naša humanistička inteligencija sazrevala i razvijala se s one strane dobra i zla. Nekako jednoćelijski, verovatno uz pomoć fotosinteze.

Koliko još ima mesta gde bi čovek mogao da otkrije, i gaji, sopstveni “Valden”? Nije problem u pisanju. Reč je o suštini, i samom smislu, pokretanja pitanja vezanih za naše lične slobode i odnos sa državom. Zbog borbe, i zalaganja za građanska prava neće vas strpati u zatvor, osim ako ne živitie u Rusiji i Kini. Ni odbijanje plaćanja poreza verovatno vas neće oterati na robiju. Postoje mnogo efikasniji metodi: blokada računa, upad izvršitelja u stan, kampanja protiv vas i vaših najbližih preko medija čije pominjanje izaziva napade fizičkog gađenja. Tu su i lokalni huligani (navijači) koji mogu da zaprete ili napadnu iz mraka. Ovde z strah i strepnja za golu egzistenciju jeftini baš kao i ljudsko dostojanstvo.

Srbija, zemlja u kojoj su ljudi iz političkih razloga ubijani od strane raznih  unutrašnjih službi i odelenja, sve pod kontrolom vlasti, uporno odbija da se suoči sa devedesetim. Kad imate takvo iskustvo ne možete da razumete potrebu ne samo da se istina zataškava i prikriva nego i da se po toj rani, čija krasta je duboka, veoma duboka, gazi i zapišava. Ovo što pišem zvuči prilično strašno, ali ja ne mogu  drukčije da vidim stvari u trenutku kad  se na odgovorna i uticajna mesta postavljaju ljudi duboko umešani u razne zločine, lopovluke i smicalice iz devedesetih. Bar da puste da rana zaraste, da svi koji smo svesni onog šta se dešavalo, potpuno ogagavimo ili pomremo. Oni i dalje, međutim, imaju perverznu potrebu da pokazuju svoju svemoć i superiornost. Može nam se, pa šta! Ubili smo Stambolića, Ćuruviju, četvoricu ljudi iz pratnje Vuka Draškovića, ubili smo i Đinđića, i još ćemo ako bude potrebno, ne zbog nas, naravno, već zbog Srbije i “viših interesa”. Stvari se ovde odvijaju  tako duže od jednog veka.  Lopovi i vladari, mahnite ubice i rodoljubi, prevejeni prevaranti i vrhunski intelektualci, primitivni i civilizovani, štroka i prva elektrike, raskošna priroda i neizmerno siromaštvo, otimačina, rasipništvo, cicijašluk, mučeništvo, kukavičluk, junaštvo i žrtvovanje… Toliko se toga može dodati i kombinovati, a da ništa ne pogrešiš i promašiš.

Ono što je zanimljivo za nove-stare vlastodršce to je bizarnost njihovih opredeljenja. Tako se zajedno, na gomili, nalaze ličnosti, institucije, fenomeni i naravno marke: Če, Rolex,  Putin, SPC, Korto Malteze, Underground, levica, rodoljublje, Švajcarska, Mercedes, Dedinje, Kosovo, estrada, fudbal, navijači…

Kao da  neprekidno govore: jebala vas vaša građanska prava, jebala vas demokratija, jebale vas priče… ovako se vlada i upravlja.

 

… i onda? Gde ćemo da se sakrijemo? Gde ćemo da nestanemo?

Neki Crni vrh, neka Crna Reka, neko podzemno sklonište, neka zazidana pećina, neki rezervat prirode, neka Mokra Gora, neki ćuvik, ćorsokak, napušteni magacin, železnički tunel iz koga je odneta pruga, Karađorđevo, Dobanovci, Dedinje, kurac, palac, Rajlovac?

Biće da ćemo da ostanemo u onoj istoj kafani, tamo ispod kestenova, i da spominjemo one kojih više nema, a možda ih nikada nije ni bilo, kao ni nas samih. Do kraja ćemo sanjati Toroovu kolibu.

Haug prijatelju!

 

 

 

Seneka i čvarci, 8. septembar 2017, petak

Opet sam se setio Seneke. Bio je četiri godine mlađi od Hrista. Nadživeo ga je trideset i dve godine. Sam je sebe morao ubiti po milostivoj zapovesti Neronovoj. Za razliku od Hrista nikakvu veru nije napravio. Ni narod nije poveo u nekom određenom pravcu. Nijedno čudo nije proizveo, osim možda onoga što je toliko dugo pored ludaka imperatora preživeo. (To se može prepoznati i kao sposobnost adaptacije.) Za razliku od Hrista pisao je svojom rukom. Bio je moralista u okvirima mogućeg. Zalagao se za skromnost i čestitost, ali nije odbio veliko bogatstvo i položaj. U mladosti je propovedao vegetarijanstvo. Morao je da opravda Neronovo ubistvo majke (Agripine) jer bi to  neko drugi svakako uradio.  A Seneka je vrlo dobro znao kakva je bila Agripina. Međ` cvećkama sa bodežima i kukutom teško je biti košer baštovan. Lepo je celu situaciju objasnio sam  Seneka: „Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste“. Kad jeste jeste, kad nije nije!

U izvesnom smislu i Seneka i Hrist bejahu stoici. Prihvatiti život onakvim kakav jeste ne predstavlja preveliku mudrost, ali može da umiri nervoznog čoveka. Nervoza raste iz dana u dan. Ko će preživeti? Ko preteći? Ko sve ispratiti? Normalan čovek mora da živi nenormalno. Uglavnom.

O tome je, u stvari, reč. O nervozi.

Vidim da su ljudi danas mnogo, baš mnogo, nervozni.

Sutra ću da idem na pijacu. To me smiruje i opušta. Komuniciram sa paradajzom, paprikama, patlidžanom, breskvama, grožđem, peršunom, tikvicama, lukom, mladim sirom… Onda me ispuni neko čovekoljublje i blagost. Častim samog sebe sa dvesta grama čvaraka. Stoicizam je veština ispunjavanja ne samo tuđih nego i sopstvenih želja. Ali tako da to nikome ne upadne u oči.

 

Obeshrabriti, 6. septembar, sreda

Imao sam jednom jednog prijatelja mnogo pametnog. Ne samo da je bio mnogo pametan nego je i karakter imao. Kad bi se uzbudio oko nečega obavezno bi, ako sam bio u njegovoj blizini, govorio:  Ajde me malo obeshrabri! Ne znam koliko sam u tome uspevao, jer smo često iste strasti i uverenja delili, ali svoju sam ulogu ozbiljno shvatao. Ni on, pa ni ja, ne odosmo na Kubu ili Nikaragvu, da se borimo za narod i pravdu. Ni u kakve partije ne uđosmo. Ne završismo kratki kurs obaveštajni, niti doušnici postadosmo,  nismo postali kockari, pijanci, narkomani, kleptomani, prevaranti, ne zaposlismo se preko veze, ne nađosmo žene miraždžike, ne pronađosmo lek protiv raka, ne iskorenismo malariju i siromaštvo, ne dočekasmo ni bogatstvo, ni slobodu, ni prosperitet, najbolje obrazovanje, kupatilo u svakoj kući, a u svakom frižideru obavezno mleko, jogurt, puter, kačkavalj i šunkarica.  Umsto svega samo mobilni.

Moj stari pametni prijatelj odavno više ne živi u Ovome Ovde.

S vremena na vreme se čujemo preko telefona jer on nije poklonik skajpa i vajbera. Povremeno kresne da će da se preseli iz grada u selo gde će da okopava svoju bašticu. Sam je. Onda mi ponovo kaže: ajde me malo obeshrabri. A ja, kao navijen, kažem da u ovim godinama ne vredi počinjati iz početka.

Priča se da je i Neron imao neke prijatelje, ili službenike, sve jedno, koji su imali zadatak da ga, s vremena na vreme, obeshrabruju. On ih je veoma poštovao sve do onog trenutka kad bi mu prekipelo. Dao ih je ubiti, proterati ili samoubiti. Svaki je sledeći savetnik bio sve oprezniji i uplašeniji. Kad je ono Neron zapalio Rim, savetnik mu je rekao: počnite od ovog kvarta sa strane, računajući da će se požar tu zaustaviti. Ali udari jak vetar i izgori pola Rima. Neron je, međutim, bio veoma zadovoljan. Mogao je da otpočne izgradnju novog Rima. Nagradio je savetnika imanjem u Pompeji. (Savetnik je nastradao u erupciji desetak godina kasnije.) Navodno je Neron dok je umirao, pošto je počinio samoubistvo, izgovorio: “Kakav umetnik, a umirem!” To me neodoljivo podseća na današnji svet.

 

Nema nikog da malo obeshrabri ove ludake od vladara.

 

 

Iz glave, 5. septembar 2017, utorak

Dešavalo se da Darinka O. iznenada sve ostavi i zakuka: nešto mi je ispalo iz glave! U početku bi svi poskakali. Počeli bi da se osvrću i traže pogledom šta bi to moglo biti. Neki su to doživeli toliko ozbiljno da bi išli četvornoške po sobi i zagledali. Šnala, dijadema, slualica od slušnog aparata, konfete, sočiva… Znam, sve je to sa a ne iz glave, ali ljudi tako reaguju, po navici.

Da iz glave može da ispadne nešto sasvim drugo to obično znaju samo  doktori. Oni po sobi traže delove tela, odnosno glave, parče sinusa, džinovski cerumen, zub, plombu,  parčiće mozga…

Pisci, međutim, celoj stvari prilaze mnogo kompleksnije. Duško, zvani Adonis, sitni pesnik iz Zaječara, prišao bi Darinki, uzeo joj  desnu ruku između svoje dve krupne šake, stavio komplet na koleno svoje leve noge i rekao: Svakome ispadne ponekad nešto iz glave, Daro! Kakav je osećaj: da li je to bilo veliko ili malo? Dara nije mogla da se seti ali je bila umirena Adonisovim rečima, pogledom i dodirom. Ko zna dokle bi to moglo da ode da se uvek nije stvoio neki kritičar starog kova. Jedan je maliciozno pitao: da li je to monohromatski. I sve bi se odmah pretvorilo u traženje, licitiranje i ismejavanje.

Mnogo godina od nestanka Darinkinog, koja je radila u Gradskom komitetu, koji je u međuvremenu postao sedište neke partije, čujem njeno pitanje kako se umnožava i širi preko Studentskog trga: Nešto mi je ispalo iz glave! Prenosi se to preko štampe, radija, televizije, interneta… I nikom ništa.

Odjednom, kao da mi je nešto na vrh jezika, ali ne mogu da se setim. Zavučem ruke u džepove, među  papirne maramice, ključeve od stana, sto dinara u metalu, povlasticu za vožnju, a kad tamo mali plastificirani papirić. Na njemu uredno odštampano: “Đelat na Džermu! Svakog prvog ponedeljka  u mesecu.”

Otkud mi ovo? Kakve nepismene budale! I šta to uopšte znači.

Biće da sam najzad pronašao nešto iz Darinkine glave.

 

 

Rukopis, 2. septembar 2017, subota

Bio jednom jedan pisac sa groznim, groznim rukopisom. Njegove muke sa beleškama na krilu deo su istorije književnosti. Da li je napisao “drugi” ili “dugi, “razmaz” ili “mamlaz”? Kako se odlučiti? Kontekst? Ali ako je reč samo o par rečenica, nekoj vrsti podsetnika, šta onda? Povremeno se tešio, dok se probijao kroz sopstvene beleške, da niko ne zna koliko pisaca muči ova muka. Malo je onih sa divnim, sređenim rukopisom i sekretaricama, ili suprugama, koje su vredno i predano prekucavale sve što bi pisac rukom zapisao. Tomas Man, na primer, kako je on sve lepo, i tečno, ispisao! Svi bi morali da se na njega ugledamo.

Ali, recimo: Džojs, Džejms Džojs, on je baš umeo sve da zakomplikuje. Pisao je na sve strane. Samo je on mogao da se izbori sa svojim rukopisom. I koliko je grešaka pravio? Šta je sve izmešao i pobrkao? Ko to sada zna.

 

I Dostojevski je muljao. Onoliko. Još je i crteže ubacivao. Kad pogledaš rukopis njegovih “Zlih duha” muka da te uhvati. Bilo je, međutim, uvek smernih i plemenitih duša koje bi se žrtvovale da dođu do smisla. Ne kažem da kompjuter, laptop i tablet nisu pomogli oko rukopisa. Čak i na mobilnom možeš da ukucaš neku zabelešku. Pa da je pošalješ kao podsetnik. Ali rukopis je rukopis!

 

 

A što je Dikens imao stamen i siguran rukopis! A intervencije mu čiste, razumljive makoliko sitna slova. Blago njemu.

 

Vratimo se na našeg pisca koji i dalje pati.

Budio se usred noći sav u strahu, u znoju i drhtavici, da će budući naraštaji u njegovim rukopisima, u tom tihom okeanu papirića, kesa, recepata i žvaka, otkriti nešto što nema nikakve veze sa onim što je štampano u obliku njegovih knjiga. Ni on sam nema pojma šta bi to moglo biti. Neka odvratna opsesija, zavisnost, potisnuti urlik ili ekcem mozga? Koliko  je samo onih nemuštih slova “p” napisao! Koliko se dvosmislenosti i boleštine može u otkriti u jednostavnoj frekvencijskoj analizi!

Vremenom je, međutim, osetio kako se neprijatnost zbog rukopisa počinje pretvarati u nešto sasvim drugo. Počeo je da se pita koliko, u stvari, sami pisci, posle izvesnog vremena, čitaju sopstvene knjige i rukopise i koliko ih uopšte razumeju. Nešto napisano u mladosti pod starost može izgledati sasvim drukčije. I obratno! (Kad u mladosti počneš da čitaš ono što ćeš tek u starosti napisati.)

Rano ujutro probudio bi se iznenada i činilo mu se da sa ulice dopire žamor. Nije smeo da ustane i da kroz prozor pogleda šta se dešava. Ležao je ukočen i kombinovao. Onda bi ponovo zaspao. A kad bi se ponovo probudio dugo bi razmišljao: da li je bio u pitanju žamor ili žubor.

Nije se usuđivao da to stavi na papir. Mislio je da ludi i da je najbolje da sećanje sačuva za sebe.

Evo gde to napisah a da ne smem da otkrijem ni kako, ni od koga, to saznadoh.  Čudno, baš čudno.