Priča o salveti, 4. oktobar 2017, sreda
Uskoro će godišnjica. Slučajno otkrih da je pre skoro sedamdeset i pet godina, tačnije: 9. oktobra 1944. Vinston Čerčil u Kremlju, na salveti, napisao kako će se, posle rata, podeliti Balkan. Sve u procentima.
Pre nekih mesec dana bejah na nekoj korporativnoj proslavi, godišnjici poslovanja u Srbiji, gde smo uz kanapee dobijali i crne papirne salvete. Uspeo sam da smotam dve salvete u džep od sakoa i onda ih iskoristio za nove kolažel. Toliko su mi se dopale te crne, avetinjske salvete, da ih sada stražim svuda po gradu. Kad me neko budalasto zapita: zašto će ti, ja napravim ozbiljno-tužnu facu i kažem: za parastos.
Salvete se, u svakom slučaju, mogu koristiti na različite načine. U Čerčil-Staljinovo vreme salvete su isključivo bile platnene, da li damastne ili tako nekako, nemam pojma. Staljin je dozvolio Čerčilu da slavetu, istorijski dokument, uzme za uspomenu.
Posle toliko godina vidim da je ruski uticaj, od celog Balkana, još jedino vidljiv u Srbiji. Teško da bih ga mogao izraziti u procentima. Da li 25 odsto, 33? Britanski je svakako mnogo manji, ako ga uopšte ima. Čime se meri uticaj? Ekonomkom razmenom, investicijama, mitologijom, kulturom, raspoloženjem u medijima i javnom mnjenju, zajendičkim vojnim vežbama, glasanjem u Ujedinjenim nacijama, znanjem jezika…? Rusi su omiljeni onoliko mada bi ubedljiva većina naroda pre videla svoju decu da žive i rade u Nemačkoj ili Americi nego u Rusiji. Opsesija, hipokrizija, licemerje… Dosta je tu i obične, sasvim uobičajene, mere ljudske gluposti i neznanja.
Znači: Madžarska i Jugoslavija – 50:50! Vidim da nacionalisti srpski, kao i madžarski, veličaju Putina. Sa njim bi sve dogovorili samo da mogu da se razmahnu do krajnjih granica. Voleli bi da se napravi novi dogovor i da se to overi ne samo na salveti nego i na koži. Nove granice, novi interesi, nove podele uvek se, pre ili kasnije, crtaju i na ljudskoj koži. Negde je to broj, negde orao, nacionalni amblem, ime vođe…
U međuvremenu se selimo na Iberijsko poluostrvo. Katalonija se upoređuje sa Kosovom. Pravni problem! Ništa o situaciji koja je prethodila NATO intervenciji i posledicama proterivanja stotina hiljada kosovskih Albanaca u Makedoniju i Albaniju. Ni reči o ubijanju i rušenju kuća, o delovanju tzv. paramilitaraca (frenkijevaca, vukova sa majevice, arkanovaca…) Da li se današnja situacija u Kataloniji, i Španiji, stvarno može uprediti sa situacijom na Kosovu 1998. i 1999. godine? Umoran sam od procenata i međunarodnog prava. Živimo u ne-svetu. Kao da ništa nije stvarno. Kao da se o svemu može samo beskrajno igrati rečima, okretati, meriti, upoređivati… Salveta je stvarnija od svega, mnogo je stvarnija i od prava i od Pravnog fakulteta. Parafiraše je dvojica gazda, svaki sa svojom imperijom, svojim tajnim službama i tradicijom masovnih ubistava.
I šta je od svega bilo? Istorija? Da li je to samo obična ubrljana salveta ili se nešto stvarno i desilo?
Samo od sebe, 30. septembar 2017, subota
Još uvek ne mogu da dođem sebi. Ne zbog rođendana. Ne bih ga se, verovatno, ni setio da nema čestitki. Zahladnilo je. Pa izašlo sunce. Na sunčanoj strani ulice može se biti u košulji, a na onoj drugoj: jakna!
Nekada smo razgovarali o Kjerkegoru (Søren Aabye Kierkegaard) i o Gedelu (Kurt Friedrich Gödel) kao starim poznanicima sa kojima smo upravo završili prepirku. Posebno je to bilo uzbudljivo tokom šahovskih partija. Kibiceri su stajali sa strane i dobacivali: a teorija nepotpunosti, a očajanje? Ako si u boljoj poziciji mogao si da učestvuješ u raspravi, ako bi te protivnik pritisnuo, a zastavica visila, imao bi spremljene odgovore u formi pozivanja na druge autoritete. Došao bi Emil Sioran lično i ohrabrio uživaoce u očajanju. Sa Gedelom smo se većinom slagali. Život je nepotpun ne samo u svome smislu nego i u razumevanju.
Ne mogu da dođem sebi od sveopšte gluposti i trivijalnosti.
Da se razumemo: i u ono se vreme kuvalo i igralo sa decom. I više nam se dopadao Euzebio od Maradone.
Ponekad sednem sa Sorenom ispod divljih kestenova – tamo gde pada sunce – i razgovaram o sećanju. Želeo bih toliko toga da zaustavim i dokumentujem. Na Bulevaru vidim da će se, izgleda, uskoro zatvoriti jedna second hand prodavnica. Te se prodavnice sa čudnom odećom, starom dvadeset, trideset, pedeset godina, neprekidno otvaraju i zatvaraju. Niko ne razume odakle dolaze sve te čudne stvari. Ta prodavnica, koju bih želeo da imam kao uspomenu, ima neverovatni lirski naziv: “Lila i bež”. Šta bih dao da to sačuvam sledećih pet, šest godina!
Bojim se da će za pet, šest godina biti veoma malo ljudi koji će znati šta to znači. Baš kao i Kjerkegor, Gedel i Sicilijanka.
Još uvek cveta prkos. Sam od sebe. Uhvatim se ponekad sa svojim mislima kao da se sve samo od sebe odvija.
Čovek, jebo ga ti! 26. septembar 2017, utorak
Da je čovek mera svih stvari proturio je Protagora. Posle su to tumačili razni. Na kojeg je čoveka mislio? Na komšiju ili na Solona? Ako je u pitanju čovečanstvo onda se cela stvar dodatno komplikuje.
Sofisti su od podučavanja živeli jer je obrazovanje bilo važno za javnu službu. Umeće dobrog i ubedljivog govora beše važno i ne samo za demokrate već i za one druge. Danas bi sofisti, pored tolikih privatnih škola, pomrli od gladi.
Ovde, međutim, nije reč o sofistima (Protagori, Gorgiji i ostalim) već o moći ubeđivanja.
Svako doba ima svoje načine na koji se ljudi ubeđuju. Nisu u pitanju samo komunikacije, koje su se razvile onoliko, već rašireni stav o onome šta je šta i ko je ko. Osećam neku vrstu gubitka, pre svega senitimentalnog, zbog nestanka jedne uzrečice, koja zvuči veoma bosanski. Ne znam zašto, ali deluje mi veoma sofistički. Valjda zbog relativizacije problema. Moguće je da se uzrečica još uvek negde zadržala. Kao da je nisam čuo čitavu večnost.
– Jebo ga ti!
Da li sam ja ostao poslednji da je ponavljam, onako, bez razloga, sam za sebe?
A danas, koja slučajnost, vidim na drvetu cedulju sa porukom!
Je l to za mene? Ili onako: uopšteno?
O čemu god da je reč: o zdravlju, poslu, politici, nekoj ličnosti, ratu, miru, dobitku, gubitku, umetnosti, porodici, ljubavi i netrpeljivosti, novcu, letovanju… uvek se na kraju – pitanja ili odgovora, može dodati: Jebo ga ti!
“Jebo ga ti” nije izraz koji se posebno lepi za nekoga ili nešto. Mislim da je u pitanju neka vrsta neutralno-ispitivačkog komentara o odnosu. Šta ćeš uraditi sa tim i tim? Ostaćeš bez posla, bićeš mobilisan, oženićeš se, razvesti, moraš na operaciju, podigao si kredit, tražiš stan… Ti, ili tvoj sabesednik, sve jedno. Razgovarate o onome na šta možete ili ne možete da utičete. Nema veće sile od vas samih. Nema ni sudbine, ni boga, ni univerzuma, čovek – mera svij stvari, i na kraju: “jebo ga ti!”
Verujem da bi se Gorgiju, koji je imao nadimak Nihilista, veoma dopao uzrečica-komentar: jebo ga ti. Priča se da je Gorgija, kao i većina sofista, bio sjajan govornik i koji je, navodno, svojim glasom, ritmom i zvukom, umeo da hipnotiše publiku. Tvrdio je da ništa ne postoji. Čak i ako postoji niko o tome nema saznanje. Ukoliko neko nešto ipak zna on to ne može saopštiti drugima. A ako ipak uspe da to saopšti niko to ne bi razumeo. Time je krug (ne)postojanja i (ne)razumevanja zatvoren. Napisao je delo “O prirodi nepostojećeg”. Delo je, naravno, izgubljeno.
Nije ni malo neočekivano što Platon nije voleo sofiste, a posebno Gorgiju. Pretpostavljam da su mu išli na nerve ljudi koji su morali da zarađuju za život, a ne da žive od nasledstva. Kod Platona je sve bilo sigurno i jasno. Znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. Sumnja nije posećivala njegov dom.
Sofisti su širili znanje i bili prvi pripadnici “giving lessons class”, kako je Nabokov objasnio svoju društvenu poziciju, koji su od toga živeli. Današnji bi predavači, od učitelja do profesora na univerzitetu, to morali nekako da spoznaju. Možda bi tada bolje razumeli i svoju ulogu u savremenom svetu.
Posle svega, ostaje jedna neistražena istorijska dimenzija. Koliko smo svi mi učestvovali u onome što nam se desilo poslednjih trideset godina?
– I šta ćemo sad, jebo ga ti?
– Ne znam. Idemo dalje, jebo ga ti!
Izgubljeni ključ, 23. septembar 2017, petak
Danas sam izgubio ključ od automobila. Bio mi je, kao i obično, u unutrašnjem džepu duksa. Pre toga sam bio kod Ognjena i Nikite da im pravim društvo jer su se razboleli. Onda sam parkirao ispred kuće i otišao u kupovinu. Tek posle ručka video sam da ključ nije ni u džepu, ni na mestu gda ga uvek ostavljam. Krenula je potraga. Prvo po stanu. Izmicali smo ormane, krevete, fotelje… Onda sam izašao napolje, gledao ispod kola, potom redom obišao radnje u kojima sam pazario. Niko nije video moj ključ. A rezervni nemam. Posle nekoliko sati traženja pozovem Nešu, od koga sam kupio kola, da ga pitam da li ima rezervni ključ. Nema! Super komplikacija. Moraću da provaljujem u sopstveni auto!
U času najdubljeg očajanja Saša donese malu platnenu maramicu i kaže da moram da se obratim đavolu. Vežem maramicom nogu od malog stola i tri puta glasno ponovim: “Đavole, đavole, poigraj se mojim ključem pa mi ga vrati”.
To je bila metoda moje majke kojoj smo se uvek, zajedno, smejali, ali koja se često pokazala efikasnom.
Prestao sam da tražim i čekao. Đavo se, naravno, sve vreme sasvim nečujno igrao. Pitao sam se samo: da li se sa ključem igra napolju ili u stanu.
Onda sam ustao i krenuo prema velikom kišobranu zadenutom u korpu sa starim novinama i štakom. Već sam ga ranije gledao, jer je on zajedno sa mnom bio kod unuka i u kupovini. Ovaj put sam ga digao i protresao. A u njegovoj unutrašnjosti osetih kao nešto udara. Bio je to izgubljen ključ.
Moja majka, baš kao i cela porodica, nikada nije bila sujeverna. Ritual pronalaženja izgubljenih stvari u kući uvek smo doživljavali kao veselu porodičnu igru. Smejali smo se na pominjanje đavola. I inače, Nada (moja majka) bila je sklona šalama, glumi i smehu. Bila je skroz otvorena duha. Nepopravljivi optimista. Sećam se da smo jednom pokušali da je dignemo sa sve stolicom, samo uz pomoć jednog prsta. Nas četvoro: Saša, Ivan, Gorana i ja. Sve vreme smo se, svi zajedno toliko cepali od smeha da smo je, pošto smo je podigli, odmah i ispustili. Srećom bez povrede.
Sa jednim prstom! Može! Ako prestaneš da se smeješ.
U efikasnost đavola sve više sumnjam, ali kad zatreba, pozivam ga u pomoć
Posle skoro dvadeset godina od smrti moje majke pitam se da li je trebalo zajedno da pozovemo đavola da nam vrati zemlju. Živeli smo u strašnim vremenima bezumne mržnje, mobilizacija, rata, progona, u siromaštvu i u neopisivom ludilu. Održavali smo se i opstajali samo zahvaljujući osećanju zajedništva, otporu i nadi da će zlo oličeno u Miloševićevom režimu na kraju biti pobeđeno. Tih tridesetak maraka koje sam mesečno dobijao kao novinar u Politici bilo je dovoljno za održavanje nekakvog života. Naše porodične izbeglice doprinosile vrećama brašna od kojeg se pravio hleb, palačinke i uštipci. S vremena na vreme dobili bismo i neko okamenjeno zamrznuto meso.
Kakav bi sto i kakva maramica bili potrebni da pozovemo đavola? Đavole, đavole, poigraj se sa našom zemljom pa nam je vrati! Teško da bi samo naša porodica – sa sve rodbinom iz Bosne – bila dovoljna.
Da smo imali sto kao Avala, a maramicu veliku poput Ratnog ostrva, i da se okupilo jedno desetak miliona građana, možda bi nam đavo ostavio zemlju na miru. Uvek ima drugih zemalja sa kojima se može lepše i duže poigrati.
Život sa vukovima, 19. septembar 2017, sreda
Tomasa Hobsa smo bili sasvim zaboravili. Čak i kad je izašla knjiga “Levijatan” Vitomila Zupana. Bilo je to osamdesetih, tačnije 83. kad se knjiga pojavila u hrvatskom prevodu. Možda tada i nije bilo previše razloga da se ježimo na svet oko nas, činilo se da se sa Zupanovim knjigama i onolikom novom i dobrom muzikom, svet sigurno menja, i to u dobrom pravcu.
Da je čovek čoveku vuk i da, ukoliko želimo da preživimo, ne u čoporu već u ljudskom društvu, moramo da napravimo ugovor sa svojom državom o tome kako ćemo živeti, nije nam padalo na pamet. Mladost – ludost! Mislili smo da se, kad dođu dobri ljudi, koji pokreću dobre stvari, sve samo od sebe menja. Osim toga, bio je umro neumrli vođa i ništa se strašno nije dogodilo. Zemlja je počela da se otvara u svim pravcima. Kolakovski i Sioran, baš kao i Zupan, bili su naši omiljeni autori. Marks se tiho povukao u arhivu. Kardelj takođe. Koliko nam je godina trebalo da se suočimo sa stvarnošću? Osma sednica? Poslednji komunistički kongres? Tuđman? Slovenija? Mobilizacija? Koje ludilo!
Hobs je živeo dugo. Čitavih devedeset i jednu godinu. Skoro ceo vek. U vreme kad je Britanijom protutnjalo događanje naroda. Bio je Kratki i Dugi parlament, građanski rat, Kromvel, ukidanje i povratak monarhije. Mnogo toga za jedan ljudski vek.
Sad razumem kako mu je bilo.
Ono o vukovima nije Hobsov patent. To je više jedno veoma rasprostranjeno narodno uverenje koje crkva i vlast malo, sasvim kozmetički, s vremena na vreme pripitomljavaju. Dvesta godina posle Hobsa jedan skroz iskreni Englez napisao je “Knjigu o džungli”. Radjard Kipling je pokazao kako i vukovi mogu imati veoma nevučja osećanja. Malog Moglija su podigli vukovi. Mene su, kao i većinu ljudi koje poznajem, podigli ljudski roditelji. “Podići” nije, međutim, isto što i “izvesti na put”. Ljudi, po Hobsu, izvode svoje potomstvo “na put” tako što im usađuju vučje (zverske) osobine. Taj karakter je uslov slobode i razvoja koji se mora uskladiti sa drugim ljudima. Zbog toga je potrebna država. Ona će da održava mir, da ograničava ratove na one koje su neophodni za uspon nacije, odnosno države. Rekao bih da je Hobs samo ogolio onog što nam je poznato od davnina.
Zanimalo me je da li je Kipling želeo da polemiše sa Hobsom ili mu je ideja o Mogliju i vukovima pala slučajno. Čini mi se da je Kipling imao potrebu ne samo da napiše lepu priču nego i da pokaže kako u prirodi postoje sile koje su plemenite i koje postoje uprkos borbe za preživljvanje. Verovatno je Kipling bio iskreni vernik. Što je bio stariji to je više verovao. Izgubio je dvoje dece. Ćerku Jozefinu, kad je bila sasvima mala, i sina, kao odraslog mladića, u Prvom svetskom ratu. Jozefina je umrla od posledica upale pluća, od koje se i sam Radjard razboleo, tokom opasnog zimskog putovanja brodom preko Atlantika, a sin je nestao na Zapadnom frontu, i telo mu nikada nije pronađeno. I u jednom i u drugom slučaju nesretni pisac je bio inicijator: i putovanje i ratovanja! Sigurno ga je zbog toga proganjalo osećanje krivice.
Hobsa su optuživali da je ateista. Samo ga je naklonost Čarlsa Drugog zaštitila od progona ili nečeg još goreg. Hobs je pokušavao da se opravda pišući neke besmislene eseje koji nisu ni mogli da se štampaju u Britaniji. Kad se nije bavio filozofijom prevodio je Tukidida i Homera. Izdržavao se od podučavanja.
Na kraju je, na samrti, otvorio dušu. Njegove poslednje suvisle reči bile su: ” Veliki skok u mrak!”
Pitam se šta bi na sve ovo rekli Moglijevi vukovi?
Samo: auuuuuuuuuuuuuu ili bi mi odgrizli ruku?
Empedokle, 19. septembar 2017, utorak
Empedokle je bio mali kao miš ali živ i okretan. Kao dete nije mogao da se smiri pa su ga, u porodici, nazivali μύλος (Milos) što bi bila Čigrica. Nije ni malo čudno da je iz ovakve okretnosti nikao filozof takvih vidika. Njegova vera beše čvrsta i postojana kano klisurina. Bio je zagledan u Heraklita, ali ga nije imitirao. Samo je imao želju da ga u nečemu prestigne. Bio je smeran, nije se nikome od ljudi, makoliko važni bili, ulagivao ili pravio grimase na njihove gluposti. Kao da je znao da najvažnije tek dolazi. Bilo je u Empedoklu nekog proročkog mira nasuprot neprekidne fizičke aktivnosti.
Od malena je obožavao vatru. Ali ne samo vatru. Empedokle je voleo i zemlju, vodu i vazduh. Sa ova četiri elementa hteo je sve da objasni. Ubacio je kao pogonsko gorivo ljubav i mržnju.
Verovao je u reinkarnaciju. Misli se da je to, sa reinkarnacijom, došlo sa Istoka, verovatno iz Persije. Na Zapadu su raj i pakao imali apsolutni monopol među mrtvima, a pogotovo među živima. Sačuvani zapisi Empedokla, na tu temu, deluju dirljivo.
“Jer ja sam jednom već bio
i dečak i devojčica, grm i ptica,
i nema riba što se praćaka u moru“.
Protivnici reinkarnacije često su pominjali magarca što nije bio nikakav ozbiljan argument, jer mnogi su ljudi veći magarci od najvećih, pa nikom ništa.
Postoji legenda da je Empedokle skočio u krater Etne da bi dokazao besmrtnost svoje duše i filozofske teorije. Navodno su, pronađene Emedokloove sandale na toj vulkanskoj skakaonici. Ne znam kako su se sandale mogle prepoznati, osim ako nisu imale vezene inicijale. O brojevima obuće iz antičkog vremena ne znam ništa,
Bliže je istini da je Empedokle otišao u goste na Peloponez gde su ga veoma lepo ugostili. Tamo je i ostao do kraja. I ja bih uvek pre izabrao Peloponez nego podnožje Etne. Neki kažu da je Empedokle umro (fizički) u šezdesetoj godini, a neki da je poživeo do stočetvrte!
Kako je da je, u Beogradu, se, svojevremeno, pevala pesma:
“Empedokle, Empedokle, po, po, po,
Empedokle, Empedokle po, po, pokisla ti Etna!
Nije meni, nije meni, do, do, do,
Nije meni do mojeg vulkana!
Već je meni, već je meni, do, do, do,
Već je meni do mojih sandala!”
I danas verujem da se na taj način najbolje održava sećanje ne samo na ovog velikog filozofa već i na vreme dok je Zemlja bila cela.