Nešto na slovo O, 25. novembar 2017, subota

Već treći put ove nedelje vidim veliki beli kombi kako stoji ispred jedne kuće u našoj ulici. Obično je tu uveče, kad ističe vreme za parking zonu. Nisam video šofera, niti suvozača, ako ga uopšte ima. Nisam čuo neki zvuk, niti osetio čudan miris, iz njegovog pravca. Deluje zlokobno.

Da nije u pitanju kakav morbidni kolekcionar koji skuplja različite primerke ljudskog roda, ili simpatični skupljač retkih slika, pepeljara, pantofli i žarača? Ko će ga znati.

Takvi veliki, moderni, skockani, kombiji bez posebnih ukrasa, znakova, amblema, čak i bez brojanice sa drvenim krstom koja se dugo klati a onda umiri kao kobra, podstiču maštu.

Povremeno primetim sićušni trag sukrvice na kvaki zadnjih vrata. Onda zaduva vetar, digne se prašina, promoli se sunce, i više ničega nema.

Ovde se malošta primećuje. Toliko su svi zauzeti golim preživljavanjem i prežvakavanjem poslednjih političkih glasina. Žale se zločinci, negiraju tuđe žrtve, veličaju sopstvene, hvale se ubice, lopuže, gulikože. Arkan svaki čas izađe ispod senke kapije i ubije nekoga. Sačekuše su deo gradskog života. Navikavamo se da život protiče u mnogo malih, odvojenih dimenzija. Ono što sam ne doživiš deluje nestvarno. Može ovako, a može i onako.

Ono što je strašno još uvek nema pravo ime. Nije to ni otuđenost, ni nemoć, ni izolovanost, ni razočarenje, ni depresija, ni osećanje beznadežnosti. Neki kažu: hteli ste kapitalizma, evo vam ga pa uživajte. Drugi kažu: ovde još vlada komunizam, ništa se nije promenilo. Prave se ankete o tome kako se, i kada, najbolje živelo. Kako ko, ali sećanje je ne samo varljivo nego i pogled na sebe. Čovek pogleda na sebe pa se pita: da li sam to još uvek ja. Mnogo se toga promenilo. Najviše ono o čemu se nešto stvarno zna. Kao da je nastupilo vreme kada se ljudi naprosto utrkuju u lupetanju pogrešnih činjenica, navođenju pogrešnih citata, prozivanjem pogrešnih ljudu. Trijumf neznanja. Neznanje je stalno u pripravnosti. Poput sačekuše samo ti skoči za vrat. – A jeste li znali koliko je u komunizmu umrlo srpskih beba zbog loših vakcina?

Onaj se beli kombi prekjuče iznenada pojavio. Stao je ispred iste zgrade. Iz zgrade su izašli neki ljudi. Bili su zaklonjeni kombijem. Ne znam da li su ušli u njega ili su nastavili ulicom. Kombi je uskoro otišao. Jutros sam video kako su na ulaznim vratim te zgrade lepili umrlicu.

Rekao sam Saši, kad sam video da je beli kombi parkiran ispred zgrade tik do naše kuće: ovaj kombi me plaši. – Bojim se da to nije nešto na slovo, na slovo… O.

A Saša, kao iz  topa: organi!

Smejali smo se na terasi svesni da smo upravo izbegli dnevnu dozu sačekuša.

 

Turšija, 22. novembar 2017, sreda

Iz Singapura mi prijatelj Prota šalje fotografiju Bude pod pljuskom.

 

Nasmejani Buda se na japanskom kaže Hotel. Ili tako nekako.

 

A SMRT u Singapuru nije smrt već javni transport.

Koji haos!

 

Đuka se pojavio posle izbivanja od tri nedelje. Niti je požueteo, niti su mu se oči iskosile. Doterao ceo kofer poklončića. U Muđi (Muji) radnji sigurno ga već dobro poznaju. A šta je ovo, a šta je ovo? Govance, kurtoni, ispljuvak? To pletena rukavica samo za jedan prst, da li je to sredstvo za rad  lovca u Sibiru? Ili snajperistu na Grenlandu? Crvena šljiva sa ukusom turšije. Kako bi tek mogla da se napravi naša šljiva! Ali bi morala da se kiseli zelena… Čudo je kakve sve stvari mogu da smisle ljudi kad je u pitanju hrana.

Decu treba na vreme učiti, i upoznavati, sa različitim receptima i vrstama kuhinje. Da na vreme počnu da razvijaju ukus. Da ne odbijaju zeleno, crveno, narandžasto. Sirovo, bareno, pečeno…

 

Danas je izrečena presuda Ratku Mladiću.

Pre toga, nekoliko dana, “kampanja suza” pre svega preko tabloida, ali i ostalih medija. Podsetilo me je to na Gotfrida Bena i rasprave među nemačkim intelektualcima o načinima na koje se zlo relativizuje prikazivanjem sopstvenog jada i žrtve. I Nemci su, svakako, propatili pod Hitlerom, posebno kad je rat krenuo naopako. Ali zbog toga se njihova krivica zbog Aušvica ne može umanjiti. Ne može Drezeden da poništi Dahau i Mauthauzen. Baš kao što ni Hirošima ne može da zataška zločine japanske vojske u Mandžuriji i širom Azije.

Ovde je stvar još odvratnija. Veličaju Mladića ne samo kao vojnog genija nego i brižnog oca, muža, komšiju… Možda je sve to bio, ali šta to menja? A onda se svemu doda snažan, svepristuni začin o srpskim žrtvama i odbijanju sveta da ih vidi. Zbog toga se Srebrenica najviše negira. Nema, naime, nijednog sličnog zločina od strane Muslimana i Hrvata prema Srbima. U ratovima devedesetih postoje strašni zločini, svakako, i prema srpskoj deci i prema ženama, o muškarcima da i ne govorimo, ali nigde, na jednom mestu,  nije počinjen tako masovan zločin kao u Srebrenici.

 

Decu je, svakako, s vremena na vreme, potrebno upoznati sa svetom u kojem žive. Spremiš im ribu, pirinač, krompir salatu, naučiš da razlikuju blitvu od spanaća, onda zelenu salatu sa avokadom i kuvanim jajima, krilca sa senfom i medom, prečena u rerni, upoznaš ih sa blagodetima batata i pekarskog krompira, testom nasuvo, sosom od mirođija, umesto belog luka malo đinđera, palačinke sa orasima… onda, onako uzgred, kažeš kako mnogo ljudi gladuje i kako ne smemo da bacamo hranu, ispričaš im da Eskimi nemaju voće, a da Kinezi ne podnose mleko, da su se Masai nekada hranili krvlju goveda, i da ljudi ljudima ne smeju da nanesu zlo, da jaki moraju da štite slabe, i da svi bogovi, kolikogod ih bilo, nikada ne odobravaju nasilje i mučenje drugih ljudi. Jer, oni koji ubijaju i muče druge ljudi, ti moraju na sud, a posle presude u zatvor. Je l da je šargarepa divna? Dobra je i za vid. Moći ćeš zbog nje da vidiš u mraku. I kad je ovako mračno kao sada. Zar ne?

 

 

O mudrosti, 19. novembar 2017, nedelja

Bio jednom jedan čovek koji je imao običaj da govori: postoje stvari ovakve i postoje stvari onakve. Niko nije znao šta je time hteo da kaže ali su se svi sa njim slagali. Mudrost nije baš uvek samorazumljiva.

Jednog dana upadne tom čoveku, dok se šetao pored reke, noga u nekakvu pukotinu u betonu, kost puče kao šibica a čovek zakuka: evo me zadesi, evo me zadesi!

Srećom se u blizini nađoše neki ljudi koji razumeše o čemu je reč, okupiše se oko njega, podmetnuše mu pod glavu njegovu poslovnu torbu, ovlažiše mu čelo, Prvu pomoć pozvaše. Kolima Prve pomoći trebalo je više od pola sata da dođu do unesrećenog jer se tih meseci grad veoma raskopavao. Pored njega ostade samo jedna žena, ona koja mu je sve vreme vlažnom maramicom brisala čelo. Staviše čoveka na nosila, unoseoše u kombi prve pomoći, a žena, i ona krenu sa njim. Mislili ovi iz Prve pomoći da mu je supruga.

Sačekala žena čoveka koji je imao običaj da govori: postoje stvari ovakve i postoje stvari onakve, da ga pregledaju, snime i  nameste mu gips, pozvala potom taksi da ga odvede kući, a čovek se zagleda u njeno lice i izmučenim glasom zapita: mi se odnekud znamo?

– Bila sam na obali kad ste pali i slomili nogu.

– Ranije, mnogo godina ranije, reče čovek, a žena odlučno odmahne glavom: prvi put sam vas danas ugledala.

U to stiže taksi i žena zapita čoveka gde da ga vozi.

– Bilogde.

– Pogledajte u ličnu, tu piše vaša adresa.

– Odavno ne stanujem na toj adresi.

– Pa gde da vas vodim?

– Odvedite me kod sebe, nežno reče čovek sa slomljenom nogom, a oči mu se raširile i naprosto sijaju.

– Ali mi se ne znamo.

– Dovoljno smo se upoznali.

– Možda imam muža, možda imam decu…

– Vodi me kod sebe, molim vas, zavapi čovek.

 

 

Kad su stigli u njen stan, sve cupkajući na jednoj nozi i oslanjajući se o Ljubicu, a ona beše usamljena i fina žena, naravno,  povređeni čovek se sruči na fotelju ispred televizora i reče, sa očigledno velikim olakšanjem, ono njegovo: postoje stvari ovakve i postoje stvari onakve.

Ljubica na te reči briznu u plač i istog ga časa istera iz stana. (Priča se da je kroz suze ponavljala: zašto ja uvek privlačim budale!)

– Takav je život, godinama je posle  Stanislav prepričavao najveću ljubavnu priču svoga života.

Nisu mudrosti uvek pogodne da bi se sa njima nešto ozbiljno započelo.

Znati biti, 17. novembar 2017, petak

Da li je važnije znati: kada, gde, šta i kako,

Ili mirno spavati?

Da li je važnije setiti se kada je neko bio nepravedno optužen i ponižen,

Ili mirno spavati?

Da li je važnije pronaći nekog posle šezdeset godina,

Ili mirno spavati?

Gde su te reči, ta melodija, ta lica,  bili skriveni do sada?

Zbog toga ne mogu da spavam.

Mislim da su oni kojima je do mirnog sna

Obuzeti  idejom  kako će jednom nečujno umreti u snu.

Moć znanja, moć znanja, šta će biti sutra slabija je od moći pamćenja.

Sećanje nas prati do kraja. Verovatno i preko njega.

Postoji samo jedno, najvažnije od svih, znanja.

Znati biti.

 

Zapitanost paprike, 13. novembar 2017, ponedeljak

Danas, dok sam pekao paprike, prvo one male ljute, narandžaste, pa onda prešao na ozbiljne, velike crvene, samo šest komada uostalom, bio sam zatečen reakcijom jedne paprike. To mi se nikada ranije nije desilo.

Ta velika, crvena paprika, počela je prvo da cvrči i da se otima na ringli, tresući se levo-desno, a onda ispustila jedan duboki uzdah. Digoh je istig časa i okrenuh sa svih strana. Ona mi tada pokaza svoja leđa na kojima je stajao  znak upitnika.

 

 

 

Pre toga, u radnji, na kasi, jedan čiča, ničim izazvan kaže kasirki:

NE UMEM DA ŽIVIM A ŽIVI MI SE

KAD UMREM RODIĆU SE ČINI MI SE

U samoposluzi nije gužva, rade dve kase, sami smo nas troje i rasprava o smislu života.

Znat li čiji su to stihovi pita čiča devojsku za kasom. I ne čeka odgovor, koji ionako ne bi stigao, pa kaže: pesnik Brana Petrović.

Pesnici generalno, a posebno srpski, pred kraj života znaju da postanu budisti. Mora da ih je povremeno potresala ideja da se u novom životu rode kao prasići. A možda je upravo to bilo utešno jer bi preko drugih, novih pesnika, lakše napravili krug i rodili se kao oni sami.

 

Verujem da između paprike i čiče iz radnje postoji neka veza.

Pita me paprika gde ću. A ja zbunjen što je progovorila ne znam da li ću uspeti da je ogulim.

Da sam ja paprika ne bi mi bilo ni malo prijatno. Sve manje sam zapitan. Očekujem da drugi počnu da se pitaju. Kakav je smisao u Ovome Ovde? Da li ćemo uskoro zaboraviti sve sa čim smo živeli? Da li je naša mladost bila promašena zbog toga što smo živeli u jednopartijskom sistemu? Da li su srednje godine profućkane uludo jer se nismo obogatili? Kome je naneta veća nepravdu: onima koji su pobijeni, sa sve decom,  ili onima koji su razbaštinjeni?  Ko vidi ovaj bolni beleg na licu grada? Sakrili su ga duboko, i ponovo ga sakrivaju. Kao i ono što su radili devedesetih.

Zar da od jedne paprike čujem toliko pitanja?

Jebi ga!

Štrikanje, 12. novembar 2017, nedelja

Moja je majka štrikala brzo i skoro nečujno. Neki put su se čule igle kako se dodirnu što je proizvodilo zvuk nalik pucketanju elektriciteta. Štrikala je uz priču i druženje, kao poseban oblik komunikacije. Ruke su joj bile odvojene, kao mašinice, mogla je da prepričava neki događaj, film, da se šali, zapitkuje ili da izigrava strogoću. Samo bi, s vremena, na vreme, bacila pogled na ono što štrika, da oceni da li je došao trenutak da ubaci i drugu boju. Ono što je ištrikalo bilo je lepo, kao iz radnje, sa sve detaljima – posebno na džemperima. Džemperi su bili za decu. Odrasli ih tada nisu nosili. Baš kao ni farmerke.

 

 

Koliko mi je poznato, tokom Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji, štrikanje se nije koristilo za prenošenje tajnih poruka. A štrikalo se onoliko. Čarape i rukavice za naše u šumi. Nemci i domaći izdajnici mogli su da steljaju sve ukućane ukoliko bi u kući pronašli, recimo, više od deset pari vunenih čarapa. Nije zabeleženo da su oduzimali pletaće igle, ali bilo je i drugih metoda zaustavljanja pokreta otpora. (Polomiti ruke i prste ne opterećuje tako dušu kao likvidacija!)

Štrikalo se u to vreme posvuda. Britanci su izgradili čitav sistem tajnih komunikacija uz pomoć štrikanja. Na taj način je pripremano iskrcavanje u Normandiji. U vunenim čarapama je bio skriven GPS gde se nalazi oružje i eksploziv, ili gde će se spustiti komandosi. To je bila duga tradicija koju je započeo Čarls Dikens u knjizi “Povest o dva grada”.

Malo “knotting”, malo “knitting”! I kažeš šta oćeš.

Kod nas se priča mogla  ištrikati samo verbalno. Ništa: nađemo se u podne kod sata! Zbog toga je Udba bila tako efikasna. Umesto šifriranja i tajnih poruka u vuni bilo je dovoljno slušati kako se ko poverava. Naš narod posebno voli da se poverava uz štrikanje. Valjda se računalo da štrikanje zamagljuje krajnji smisao. Još ako je u okolni, u prisustvu štrikeraja, bilo i neko piće, neka rakijica ili vinjačić, onda bi osećanje ušuškanosti i sigurnosti bilo pojačano probuđenom hrabrošću i incijativom.

Kod nas u kući, u dimnjaku, bio je stalno prisutan jedan đavolak, koji nije mogao da se suzdrži, kad bi čuo neki posebno masan vic o komunizmu i kapitalizmu, ili o nekom funkcioneru, veoma glasno bi zacoktao, a ponekad bi se i obrušio, što bi se čulo kao curenje peska, odnosno pepela. Majka bi tada podigla glavu, zaustavila štrikanje, i rekla: šta vam pada na pamet, to priča neprijatelj!

Nedostaje mi ta kontemplativna, a topla, atmosfera štrikanja. Nije više u pitanju prenošenje tajnih planova i specijalnih poruka, nije reč ni o slobodnoj razmeni mišljenja o onome gde živimo. Štrikanje bi, možda, moglo da obeleži određenu vrstu zajedništva. Dok štrikaš ne pristaješ da budeš deo ne samo masovne publike nego ni nacionalnog saveza igrača pola. Ništa ti ne znači izjava nekog predsednika ili unutrašnji dijalog o Kosovu, nisi ni Delija, ni Grobar, a još manje Invalid, ne postavljaš na FB gde si ručao i kogao si sreo, ne deliš svoju omiljenu muziku sa grupama, ne komentarišeš javne blamove i gluposti.

Zamisli da svi uzmemo igle u ruke i da počnemo da štrikamo na javnim mestima. Posebno u istaknutim prestoničkim kafićima i kafanama. Možda u parkovima. Na klupama, zagledani u fontane, spomenike i česme. Može i u javnom prevozu. Štrikamo i nešto mrmljamo sebi u bradu. Svi bismo, za početak, mogli da naučimo kako se pravi “prijateljski čvor”. Mislim da bi se prvo oglasila crkva a onda i vlast. Lukavi đavo, pravi je đavo.

 

 

Što se GPS tiče njega  možeš da pošalješ SMS-om trenutno. Kao i vreme okupljanja.