Elan, 19. oktobar 2017, četvrtak

Bilo je puno elana. Bilo je stvarno puno elana. Izađeš na ulicu a elan te udari u lice. Pocrveniš, uši ti se rašire, počneš da drhtiš. Niko te ne pita: šta ti je. Niko ne zna šta je to alergija. Nema polena, nema ambrozije, bojleri puni teške vode, trajne konzerve u neprobojnim limenkama… Vodi se ljubav gde se stigne.

Da trčimo? Da trčimo? Da jedemo? Da jedemo.

Verovalo se, ali i kad se sumnjalo to je bilo nekako: punim plućima.

Ko bi rekao da je elan vremenski ograničen. Kad si pun eleana ne pada ti na pamet da će elan jednom da se potroši. (Dok ima tebe ima i elana!) Kažu da elan zavisi od nade. Kad nema nade elan načisto iscuri. Niko ni da pomisli da i za elan postoji neki tik-tak mehanizam, poput parking sata, tri sata, dva sata, jedan sat, ceo dan… Čak i ceo dan istekne brže nego što očekuješ. Tako je iscurilo i vreme moje Zemlje i ona enegija, onaj elan, ona istorijsko-filozofska supstanca. Nus istorije života!

Stara se nada ugasi a zaiskri nova. Jedna okrenuta budućnosti, druga prošlosti. Na kraju se sve potroši: i prošlost i budućnost. Živi se na ostacima muzeja i uspomena. Gusta, lepljiva piljevina nastala od trenja zubaca vremena, potrošene nade i pojedinačne muke.

 

 

Slovenci, Slovenci, vi ste jedini od elana napravili brend. Kako se od toga živi samo vi znate. Ima li među vašim uspomenama, osim ponosa,  i nekog grizodušja?