Godišnjica i mitovi, 22. oktobar 2017, nedelja

Pre tri godine, 20. oktobra  2014. godine krenuo sam sa blogom Građa za Muzej melanholije. Ukupno 318 dnevničkih zapisa, 89 Sećanja, 5 Pisama, 9 Razmišljanja i  8 Fragmenata. Kad se sve sabere  429 postova.

Ako je prosečna dužina tekstova oko tri strane, fotografije i ilustracije ne računam, to je preko 1000 stranica. Ozbiljna knjiga. Odnosno, jedna knjiga u dva toma. Naravno, nikada nisam razmišljao o ovome kao knjizi, ili knjigama. Nadao sam se da će, možda, deo Moga Dnevnika, koji se bavi sećanjima na bombardovanje 1999, i naše živote dok je  Ivan bio na Kosovu, biti preveden na albanski jezik i objavljen u Albaniji ili na Kosovu. Tih pedesetak strana pod zajedničkim naslovom “Blizina sećanja” predstavljaju sećanje u sećanju, neku vrstu obrnutog vremenskog ogledala. Na taj način ono što je dalje postaje bliže od onoga što se odigralo juče.

Ništa više ne mora da se objavljuje. Kao što više ništa ne mora da se zna. Neznanje i emotivni autizam zaštitni su znak ovog vremena. Ono što radimo, bar kad je pisanje i sećanje u pitanju, radimo pre svega zbog sebe. Postavljamo znakove pored puta koji će nam u budućnosti pomoći da se potpuno ne izgubimo. Ako ništa drugo, znaćemo kako da se vratimo kući.

Da li je neosetno? (Mislim na pisanja.) Ako ne računam sve ono što se oko mene, i u meni, dešavalo: jeste. Ali kako da odsečeš život i da se koncentrišeš samo na pisanje? Pisanje je većinom samo posledica. I reagovanje je posledica. Kao što bi zamišljeni taoc cepkao papiriće i na njima pisao: “U POMOĆ, OTET SAM” i bacao ih kroz pukotinu na prozoru ili, gurao ispod vrata, ako nema nige drugde, bacao u klozetsku šolju. I ja ponekad tako radim. Pa ko prepozna, prepozna. Da ljudi znaju da sam otet, zatvoren u neprijateljskom, stranom svetu, izbrisan… Utešno je što mi neće odrubiti glavu, mada se to obično dokumentuje video snimkom. Ovako, nema nikoga da bilošta zabeleži.

Svakodnevica je međutim prepuna izazova. Najčešće su to trivijalnosti koje, kad se nakupe, postanu prepoznatljiva forma i simbol Ovoga Ovde i Sada. Juče sam bio na svadbi, na uglednom mestu, sa mnogo ljudi. Za stolom  se našlo nas sedmoro vremešnijih, prijatelja i rodbine mladoženje,  koji smo se manje ili više poznavali. U neko doba su izneli hranu i ja sam bio iskreno zaprepašten što su dve vrste mesa sa pekarskim krompirom bili potpuno hladni. Samo je ukus ruzmarina bio snažan, prepoznatljiv. Rakija od dunje i kajsije nehlađene, salata  uvela, supa od zagušljivih froncli raskuvanog mesa.  Svi jedu, niko se ne buni. Pitam susede za stolom da li im je ručak hladan. – Jeste, šta se tu može! Stvarno, ništa se tu ne može. Pomislim kolike su pare, kogod, morali da daju za ovu vrstu posluženja i zgrozim se. Ajde da ne kvarim svečanost i raspoloženje. Ima mnogo važnijih stvaru u životu.  Najbolje je zbog tuđe sramote praviti se lud i nestati.

A sad malo o budućnosti! Tek danas vidim kako će izgledati  spomenik Zoranu Đinđiću koji bi trebalo da se postavi na novouređenom Studentskom trgu. Potpuno sam zgrožen odsustvom razumevanja, osećanja i mere ljudi koji odlučuju o ovakvim stvarima. Spomenik će, kako stvari stoje, biti jedan kameni logo u obliku strele koja ide na gore.  Šta je to? Neka vežba iz modernizma? Objašnjenje Đinđićevog životnog puta? Šta se sa tim uopšte želi? Da se pokaže večito čovekovo stremljenje prema visinima? Napredak je, u stvari, raj ili put na Mars? Ali onda to nije spomenik jednom čoveku već čovečanstvu. Koje ludilo.

 

 

Stvar je prilično prosta – i estetski, i društveno, i politički. Posle Anfilohijevog besramnog govora u hramu Sveti Sava jasno je da je o  Đinđiću, i njegovom ubstvu, u Srbiji poželjno  govoriti samo u kontekstu svih srpskih žrtava. Tu više nema mesta za ono što je lično, individualno, nema tu ni Zoranovog pogleda, ni govora, ni gestova, nema naravno ni trunke političkog uverenja. Oni koji su proklinjali i mrzeli Đinđića najviše sada mu podižu spomenik. Spomenik mora da služi njima a ne uspomeni na Đinđića. Na takav se način, uostalom, govori i o Jevrejima i Romima koji su organizovano skupljani na  kilometar od Terazija, na Starom Sajmištu. Postavi se scena na kojoj je univerzalna srpska žrtva u centru, a onda se dodaju i one posebne.

Sve što bi podsećalo na Đinđića mora biti očišćeno. A onda još najavljuju muziku i govor koji će se čuti iz unutrašnjosti strele. To mi izgleda tako koreanski, odnosno azijski, da mi je apsolutno muka od svega.

 

Danas u tramvaju, dok se vraćam sa pijace, scena koja govori mnogo toga o prirodi i karakteru tzv. običnog sveta. Pored tramvaja, Bulevarom, prolazi jedan automobil u kojem, sa zadnjeg sedišta, razdragano maše jedna dečkić od pet, šest godina. Ja mu kroz tramvajski prozor uzvraćam a on razvukao osmeh preko celog lica. Onda automobil uspori a tramvaj ubrza, pa se na sledećoj raskrsnici ponovo sretnu. I ponovo dečak maše a ja mu otpozdravljam.

A oko mene, duž tramvajskih prozora, sa leve strane, sede ili stoje ljudi, stari i mladi, potpuno zaleđenih faca. Nema osmeha, a još manje mahanja prema dečaku. Ovde je narod stisnut, namrgođen, mrzovoljan,  zagledan samo u svoj pupak i interes.

Jebo vas spontani, topli, gostoprimljivo-srdačni narod. Mitovi zbog kojih je sve tako kako je.