Azija, 29. oktobar 2017, nedelja

Jedan moj prijatelj  danas putuje za Japan gde će ostati skoro mesec dana. Druga dvojica prijatelje za tri dana idu u Singapur. Takođe na mesec dana. Prvi je profesor, a ova dvojica umetnici. Profesor je u Japanu, sa smeštajem u Tokiju, bio više puta. Poznaje Japan i Japance onoliko koliko to može da razume Evropljanin. Mi se, mislim na narod, često ačimo da bolje razumemo druge, daleke narode, posebno njihovu autentičnu prirodu, razumemo u dušu: i Eskime i Maore, i Šveđane i Marokance, jer smo i sami skroz autentični. Priča o autentičnosti nije originalno srpska priča, više je detinjasta bajka o sopstvenoj superiornosti. Kad se nacionalna autentičnost iscepka do sastavnih delova, do individue, otkrije se da  svako sebe vidi kao tumača svetova, naroda i karaktera boljeg od svih drugih.

Ja u Aziji nisam bio. Moja posete Aziji bile su isključivo knjiške. Putovao sam po Turskoj, divljim Kurdistanom i Arabijom još kao dete, potom Persijom, odnosno Iranom i Indijom sa Kapušćinskim, proveo sedam godina na Tibetu, čitao drevne misli Lao Cea i Konfucija, bacao stabljike osušene hajdučke trave i tumačio ih uz pomoć I Ćing, prešao morem da čitam zen priče, vratio se u Šangaj za vreme japanske okupacije. Pre toga sam nošen monsumima udarao gde stignem u društvu Konrada i Moma. Najuzbudljivije putovanje beše svakako ono na splavu Kon Tiki. Sećam se kako sam odabirao balzamova stabla za splav u Peruu. Bio sam u društvu kitolovaca, pustolova, urođenika, gubavaca, otuđenih i plemenitih, pijanaca i dušebrižnika celog sveta. Tihi Okean je moj drugi dom, u Madrasu sam odrastao, na Tibetu otkrio značenje svetlosti, borio sam se protiv raznih razbojnika i okupatora – od Burme i Indokine do Nove Gvineje. Patio sam za vreme Maove revolucije u revoluciji, prognan, tučen, izgadnjavan, pa onda vaskrsao u nečemu novom. Dugo sam divanio sa Deng Ksiaopingom o budućnosti sveta. Pijuckali smo sasvim poseban čaj koji nije mogao da se ohladi. Sećam se beskrajnog prostranstva Okeana i sadašnjeg pogleda na ogromno ostrvo plastičnih kesa i otpadaka koje pluta negde između Filipina i Novog Zelanda. Japan sam najbolje upoznao čitajući Murakamija premda neki kažu da on nije pravi Japanac, ali ja u to ne verujem, jer i za mene neki kažu da nisam pravi Srbin, jer kad bismo uvek bili ono što drugi misle, ili hoće, onda bismo sigurno prestali da razmišljamo ne samo o drugima nego i sami o sebi.

Okreni, obrni, poslednjih pedesetak godina obišao sam Aziju uzduž i popreko. To, naravno, ne znači da sam neki vajni znalac (geograf, globtroter…)  i da me Azija ne može iznenaditi, jer svaka nova knjiga iz ovog kraja koju pročitam otkrije mi nešto novo. A tu upadaju i lične priče prijatelja – putnika koji ih podele sa mnom.

Nekada dobijem i neki poklon. Posebno od profesora kojega sam zamolio da poseti Muđi papirnicu i ponovo mi kupi malu grafitnu olovčicu i malecki notes sa tankim papirom. Mene ta olovka i notes uvek nateraju da krenem na put. Olovka ide sama od sebe i uvek su to nekako dobri demoni. Ne nisu to tibetanske tulpe o kojima je divno pisao Stevan Pešić, mada su sigurno neka vrsta stvorenja koje samo čćekaju čas da iskoče iz mene i opreme iz Muđi radnje.

 

Sećanje na priče o tulpama nekako se poklopilo sa promenom vremena. Počela je oluja; jak vetar i kiša. Sklonio sam avokado sa simsa jer sam se uplašio da će ga vetar pokidati. Sad je već visok tridesetak santimetara a listovi na vrhu su baš veliki.

OK, nikada neću videti Aziju! Pa šta? Neću videti ni Island, Grenland, Kaliforniju. Računam da je moje priobalje Centralna i Jugoistočna Evropa. Ko zna da li ću ikada ići u Sentu? A u Sremčicu?

Lakše je ne otići tamo gde ni o čemu ništa ne znaš. Valjda. Nisam više siguran ni u šta.

Kad se prijatelji vrate pričaće mi ono o čemu još ništa nije napisano.

Je l tamo sunce ranije izlazi? To su vrata, skroz zelena, kroz čiji se prozor ponekad mogu istovremeno videti tri sunca.