Uspomene, 24. decembar 2017, nedelja

Bio jednom jedan čovek, zvao se Kole, koji je gajio uspomene. Nosio ih je sa sobom gdegod bi se mrdnuo. U Berlin, u Berlin, na pijacu, na pijacu! One su, međutim, kakogod bi ih čuvao, ispadale i gubile se. Pomešale bi se sa zavežljajima, smotuljicima, papirićima, ogriscima, zlatnim lančićima, olovčicama i žvakama… i jednostavno u haos utopile. On bi tada padao u depresiju mada nije znao šta je izgubio, jer da je znao odmah bi to pronašao, ali je osećanje gubitika bilo duboko i sveprisutno. Bio je svestan  da je nešto nestalo i da to neće dohvatiti najverovatnije do kraja života. Zamišljao je dubinu ponora, poput onog ambisa u Tihom okeanu, gde se gube upravo njegove uspomene. Osećao je nemoć i bol koji se ne može nadoknaditi nikakvim novim životnim radostima. Pa ipak, pored svega, on je i dalje prikupljao i gajio uspomene, razvrstavao ih po godištima, temama, akterima, bojama, oblicima a ponegde i sećanjem na dodire i zvukove. Jer, kad bi na otvorenom kauču raširio sve ono što bi skupio u toku jednog dana, činilo bi mu se da je ipak na dobitku: da je više toga spašeno nego izgubljeno.

Pitao  je Koleta prijatelj iz mladosti, koji je znao za njegovu pasiju: a što nisi zaštitio sve one zemlje?

Stanovali su u blizini, između Strahinjića bana i Jovanove, u kraju starom kao sam grad, išli u istu školu, i isti razred, družili dok su studirali, posle se oženili drugaricama, pa nastavili sa porodičnim prijateljstvom. Malo, malo pa mu je prijatelj postavljao čudna pitanja.

– Koje zemlje, zabrinuto će Kole.

– Pa one iz naše mladosti: Kongo, Cejlon, Burma, Čehoslovačka…

– Kako ja da ih zaštitim?

– Jednostavno. Da ne nestanu.

– To ne mogu, ali sećanje na njih… Baš ti hvala što si ih pomenuo. Sad ću da ih pretvorim u uspomene.

– Imam utisak da postoji neki gutač imena koji očas sve proguta, zaključi prijatelj.

 

 

Nekako u isto vreme, na drugom kraju grada, jedan pisac je pisao knjigu o tome kako je Jugoslavija preživela. Nit je bilo rata, nit su vlast imali Sloba i Tuđman. Koliševski izveo državni udar, Kučan poludeo, Azem Vlasi postao ministar pravde, Izetbegović emigrirao, Karadžić završio u zatvoru zbog prevare… a Evropska unija i Amerika pomogli da se zemlja preporodi, postane neka vrsta Švajcarske na Balkanu.  Pisao, pisao… neumorno, prvo sto, pa dvesta, doterao do hiljadu strana, ali knjiga nikako da  završi. Onda on objavi oglas da traži uspomene na Jugoslaviju.

Hteo Kole da pomogne, ali ne zna kako. Ne usuđuje se da pozove pisca sa drugog kraja grada. Nekako mu sumnjiv i taj pisac i taj kraj. Prijatelj ga tada pritisne da mora da pomogne čoveku. Nazove on pisca, rezerviše sto u Maderi, i u zakazano vreme nađu se Kole i pisac, a između njih brižni prijatelj. Madera, začudo, puna ko oko. Kad se pojavi pisac pola kafane ustade da ga pozdravi. Kada uđe Kole niko ništa.

Sednu za sto, jedan prema drugom, a sa strane prijatelj, i počnu da se odmeravaju.

– Kako mogu da vam pomognem, prvi progovori Kole.

– Čuo sam da ste vi najveći kolekcionar uspomena u gradu.

– To je teško reći, jer ljudi koji se ovim bave nemaju običaj da oglašavaju ono čime raspolažu.

– Meni bi bile potrebne uspomene u kojima će sami karakteri ljudi da ispričaju priču.

– Uh, uzdahnu Kole, znam na šta mislite, ali kakve to ima veze sa Jugoslavijom?

– Nju su uništili ljudi!

Kole podboči glavu rukama i reče: nikada o tome nisam razmišljao. Konobar je stajao pored stola i čekao da nešto poruče. Čitava se kafana pretvorila u uvo.

Tada pisac važno reče: pa zato smo tu mi pisci. Nego da se predstavim: ja sam Dobrica Ćosić.

– Gutač imena, vrisnu Kole, ustade, prevrnu stolicu i istrča iz kafane na uskomešani Bulevar.

Ceca, 15. decembar 2017, petak

Išao jednom ulicom izvesni gospodin, drug, građanin, pa opet gospodin, kad ga odjednom opkoliše navijači. On bio zagledan u sebe, a njima se učinilo da ih gleda prekorno, pa su ga malo istukli.

Brzo dođe policija, rastera navijače, a gospodina pitaju: a šta ste tražili među navijačima? Gospodin, drug, građanin, pa opet gospodin, sav se ušeprtlja i zbuni pa odgovori: koji navijači? Onda dođe Prva pomoć pa pretučenog odvedu u urgentni centar da ga malo pregledaju i srede. Kad su ga pregledali, snimili glavu, stavili flaster na poderano uvo, malo namazali jodom i pencilinom, pitaju ga da li ima nekoga ko može da dođe po njega, a on ni da bekne. Gleda ih zapanjeno i zbunjeno. – Je l znate gde stanujete? On se napreže, izbrazda mu se čelo od koncentracije, ali ništa. Nema pojma. Medicinska sestra turi ruku u unutrašnji (levi) džep njegovog sakoa i izvuče novčanik. U njemu lična karta. – Hm, Ljutice Bogdana, pa vi ste blizu Cece.

– Ceca, ozareno će gospodin, drug, građanin, pa opet gospodin. A na licu mu radost otkrića. Uhvatio se kao utopljenik za hrid i drži se grčevito da ga talasi ne odvuku.

 

 

 

Odvezu ga kući, otključaju ulazna vrata ključem iz desnog spoljnog džepa sakoa, popnu se na drugi sprat, potom drugim ključem otključaju vrata na kojima piše njegovo prezime. On uđe u svoj stan pomalo sumnjičavo, kao da nije siguran da je na pravom mestu, pođe levo, pođe desno, ugleda fotelju nasuprot televizora, sede i odmah dohvati daljinac sa stolića da ga uključi.

Na prstima napustiše njego stan dok je iz njega odjekivala Cecina pesma.

– Da li će umeti  da se brine o sebi, zapitaše se članovi ekipe Prve pomoći dok su ulazili u kola.

– Ako zna da pronađe Cecu znaće i sve ostalo, reče doktor.

Onda su ćutali sve do Ugrentnog centra. Gledali pravo ispred sebe bez osvrtanja.

Klupko, 14. decembar 2017, četvrtak

Bio jednom jedan čovek koji nije bio Ludolf, niti je izmislio neki novi broj, ali je voleo da rešava zapetljane stvari i da ih izvodi na čistac. Donosili su mu zamršena klupka sa svih strana, a on ih je odmotavao, raspetljavao, peglao i ponovo namotava, pravilno i elegantno tako da se nikada više ne zamrse. Nije on poput Ludolfa van Cojlena bio ugledni profesor algebre i mačevanja, nije smišljao formulu za izračunavanje broja π, nikada mu neko nije dodelio neko priznanje, kako za života, a pogotovo ne posle njega. Bio je običan koliko nečiji život i pojava to mogu biti, mada se nikada ne zna šta na kraju od koga ispadne.

Stanovao je u dvosobnom stanu na Dorćolu, u prizemlju, sa prozorima okrenutim prema ulici tako da je svako ko je tuda prolazio mogao svoje zamršeno i neuredno klupko da ubaci kod njega. Nekada su ga, za vrućih i lenjih letnjih dana komšije pozivali na pivo: ajde ludo, ostavi se tuđih briga, dođi da popijemo po jedno hladno. On bi se ponekad pridružio bledog lica, sa velikim tamnim podočnjacima. Sve vreme se sramežljivo  osmehivao kao neko ko je na kratko pobegao od važne i odgovoren obaveze. Vremenom su komšije prestale da ga zadirkuju i ispituju koliko je klupka toga dana razmotao. Kao da su počeli da razumeju ne samo svoga komšiju nego i ceo život koji su vodili. Bili su siromašni i teško su živeli uprkos opštem napretku čovečanstva.

 

 

 

 

Naš je junak umeo da zapamti ne samo ko mu je svoje zapetljano klupko kada doneo, nego i gde su bili čvorovi i gde je, nekada, morao da upotrebi makaze da bi isekao ono što se nikako ne može razvezati. Umeo je vlasnicima da kaže blago i detinjasto utešno: morao sam ga iseći tamo gde vas je napustio, ili napustila, znam da vam je naneta nepravda, ali život ide dalje, vidite kako je to sada čvrsto i lepo klupko, vaše klupko! Nekada bi se neko rasplakao, nekada bi ne neko samo namrštio ili rekao: to nema veze sa mnom, ali svi su odreda uzimali svoja klupka u ruke, a onda ih stavljali u duboke torbe, sakrivali ispod kaputa, mantila i šinjela… Niko nije od njega izlazio sa svojim klupkom otvoreno i prkosno. I svi su se pravili da ne znaju po šta su kod Rudija došli.

Ne znam šta se na kraju desilo sa onim stanom, i onom kućom, ko je ušao u sobu prepunu zamršenih klupka, ko je ispratio Rudija u večno lovište. Možda je to bio njegov stari drugar Bobi. Da li su sva razmršena klupka predata njihovim vlasnicima? Da li su se ona zamršena preselila kod nekog drugog? Ili lutaju po društvenim mrežama kao zlosrećne utvare bivših života.

Ko će sve to razmrsiti? Ko će tolike nesreće razumeti?

Zastava, 12. decembar, utorak

U subotu sam bio u Zrenjaninu. Govorio o kulturi sećanja na skupu koji je organizovala jedna fondacija. Velika, zapetljana tema. Šta to, u stvari, znači? Dok se sećaš da ne psuješ? Ili da se suočiš sa sećanjem i svim onim što nosi prošlost: otvoreno, dostojanstveno, objektivno? Da ne birkaš i da ne idealizuješ? Da budeš spreman za nova otkrića, svedočanstva, tuđa iskustva? To se svakako stiče a ne nasleđuje. Potrebno je znanje, ali potrebne su i emocije.

Pripadam generaciji koja je o prošlosti saznavala iz različitih izvora. Postojao je visok stepen slaganja oko prirode nacizma, staljinizma i demokratije. Učeći istoriju antičke Grčke vrlo rano smo spoznavali veličinu Perikla i Sokrata, bila nam je bliža demokratska Atina od vojničke Sparte, Gaj Julije Cezar beše junak za razliku od Tiberija i Nerona. Iako nam je mladost obeležio jednopartijski (komunistički) sistem u duhovnom smislu bili smo liberali,  levo orijentisani. Verovali smo da je društvena pravda moguća samo u istinski demokratskom, slobodnom i toleratnom društvu. Da su svi ljudi jednaki i da je neophodno  da svi imaju iste mogućnosti izbora sasvim se podrazumevalo.  Nije tačno da smo bili nesvesni ograničenosti, privilegija, nepravdi, osionosti, gluposti i primitivizma u sistemu u kojem smo živeli, a koji se nazivao samoupravni socijalizam. Voleli smo Orvela je njegovu “Životinjsku farmu” na suštastveniji način od intelektualaca na Zapadu. “Četiri noge dobre, dve ne” i “neki su jednakiji od drugih”, to su bile ne samo pošalica nego i način predstavljanja. Da, bili smo svesni da su neki mnogo, mnogo jednakiji od drugih. I bili veoma kritični prema društvu u kojem smo živeli.

Ali nikada zbog toga nismo postali antikomunisti, slepi podržavaoci poraženih snaga iz Drugog svetskog rata. Mi smo svoj antifašizam i otpor prema svemu totalitarnom popili sa majčinim mlekom. Nismo mogli da zamislimo da  neko normalan može biti  antisemita, fašista, rasista, šovinista… Bili smo idealisti.

Sada kada je sve slomljeno ili pretvoreno u farsu i ruglo od demokratije, o tim godinama i vremenima razmišljamo u drukčijim kategorijama. Zajednička Zemlja se modernizovala i razvijala uz sva ideološka i politička ograničenja veoma uspešno. Nivo korupcije, manipulacija, falsifikovanja i opšteg neznanja i nesposobnosti bio je drastično manji nego danas. Obrazovanje je bilo neizmerno kvalitetnije. Zdravstvo takođe. Socijalne razlike su takođe bile mnogo manje. Opšta bezbednost onolika. Ukupno nacionalno bogatstvo, bez obzira na velike kredite, bilo je srazmerno mnogo veće. Kad pogledamo današnje ekonomije i društva država bivše Jugoslavije videćemo da je zaduživanje daleko veće a da su ekonomski efekti – gledani po glavi stanovnika – neuporedivo manji. Svi smo mi posledice jednog strašnog razaranja. Ranjena društva potpuno nespremna za svetlu budućnost. Razoreni iznutra i spolja. Pejsaž pustoši.

 

Na putu za Zrenjanin, sa desne strane, negde oko skretanja za Opovo, stoji jedna mala, potpuno usamljena, ruinirana seoska kuća, nemalterisana, sa iskrivljenim krovom i sa retkim crepovima. Prazno neograđeno dvorište bez kokoške, mačke, psa… Osetiš kako siromaštvo i jad izbijaju iz zidova. Iznad ulaznih vrata istaknuta sprska zastava. Razvila se kao na East River-u. Jedino ona izgleda nova. Odmah mi kroz glavu prođe misao: ovo je sigurno romska kuća koja se od rušenja “brani” državnom zastavom.

Tako se ovde “brani” i kuća, i karijera, i dostojanstvo, i sećanje. Istakneš zastavu i kažeš: “ja sam naš”. I nema problema.   Možeš da “budeš” šta oćeš. I komunista i oligarh.

 

Datum, 8. decembar 2017, petak

Najzad sam pronašao kada je američki nosač aviona Forrestal bio u poseti Splitu. Bio je petak 13. maja 1960. Imao sam jedanaest godina. U jutro sam, sa naše terase,  video nosač aviona usidren ispred luke. Zaklanjao je deo Brača. Ne sećam se da mi je neko najavio njegov dolazak iako sam siguran da su to majka i otac znali. Otac je bio potpukovnik, graničar. Često je putovao gore, dole, levo, desno. Patrolnim brodom. Daleko, sve do Palagruže!

Tražio sam ovaj datum nekoliko meseci. Znao sam, naime, da se to odigralo 1960, u prvoj polovini godine. Forrestal je isplovio iz baze na Majorki 14. februrara 1960. Očigledno je obišao mnoge luke na istočnom Mediteranu dok nije došao do Splita. Prvom sam kopao po kompletu “Slobodne Dalmacije” (januar – juni) u Narodnoj biblioteci. Nedostajalo je, međutim, dosta brojeva. Iz Njujorka sam dobio podatak da je Forrestal isplovio iz baze 14. februara. Ali kad je stigao?

 

 

Samo se sećam da je bilo veoma sunčano.

Bio sam pre dve nedelje u Vojnom arhivu. Odlazak u Arhiv bio je najavljen još pre mesec dana. Ljubazna arhivistkinja, mislim da se zove Sonja, izvukla je iz žućkaste, kartonske fascikle nekoliko listova papira na kojima je, na nekoj vrsti tabele, bio otkucan spisak poseta stranih vojnih brodova Jugoslaviji od 1950. do  1962. (Otisci stare pisaće mašine izgledaju veoma izbledelo. Bojim se da će za nekoliko godina potpuno nestati.) Tu sam   otkrio koliko je bilo brodova iz SSSR-a, a koliko iz drugih zemalja. Krstarice Žukov i Kjubašev 1957, a godinu dana pre toga tri razarača. Njih se mnogo slabije sećam od američkog nosača aviona. Sećam se i neke indonežanske fregate koja je, možda, bila napravljena u našem brodogradilištu. Sva je sijala od lepote i elegancije. Koliko je ona samo podmornica potopila!  Ko zna gde je ona sada.

 

Što se tiče Forestala on je 2013. otišao u staro gvožđe. Isečen, pretopljen. Možda ponovo plovi u novoj ljušturi.

I ljudi se tope. Neki veruju da se sele u druga živa bića, neki veruju u zagrobni život, u seobu i neuništivost duša.

Pronalaženje datuma kada je Forestal doplovio do Splita tajni je znak početka pisanja romana. Upravo ovih dana doživljavam neprijatne, da ne kažem odvratne, napade zbog jedne medijske analize u čijoj sam izradi učestvovao. Podnošenje nepravde deo je zrelosti. Što si stariji to si izloženiji. Nikad se ne možeš navići na nepravdu. Niti je možeš izbeći. Bez obzira šta radiš.

 

Da li je moguće da je prošlo 57 godina otkad sam gledao u Forestal?

 

Čujem da će do kraja godine biti zatvoren Rex. Vraćaju staro zdanje jevrejskoj opštini. Pre 23 godine (1994) Kulturni centar Rex bio je žarište našeg kulturnog i društvenog života. Tada smo polako počeli da izlazimo iz geta u koji smo bili zatvoreni dolaskom Miloševića na vlast. Kada je, u zimu 1996/7. godine, naš Beograd bio na ulicama znali smo da izlazimo iz našeg geta. Rex je bio deo začaranog kraljevstva. Prva izložba “Komšije kojih više nema”, priča o sudbini jevrejske zajednice na Dorćolu, koju je priredila Milica Mihajlović, a postavila Marina Dokmanović, potakla me je da napišem tekst za katalog. Svet je imao smisla. Nada je bila na našoj strani. Bastijen i Bastijena su slavili život.

 

Kad bi se Rex mogao iseći, poput ogromnog nosača aviona, i pretopiti, možda bi se iz nove legure mogao napraviti neki veliki cepelin koji bi nas, sve zajedno, mogao odneti negde drugde. Makar na Novi Zeland. Da tamo,  iz sopstvenog pepela, započnemo novi život.

Glas iz pepela, 29. novembar 2017, sreda

Danas je Dan republike! Postao sam toga svestan tek kad sam se vratio kući posle tumaranja po radnjama i pijaci. Tražio sam termo peć, onu čuvenu TA peć, od 2,5 KW, za porodicu mojih unuka koji su se preselili u novi (stari) stan. Njihova zgrada baš čudno izgleda. Ima divan pogled, preko Novog groblja u pravcu Dunava i Zemuna. Groblje je mnogo blizu i delimično zaklonjeno drugim zgradama i zidom, pa ne kvari doživljaj prostranstva i prozračnosti. Uostalom, smrt je deo života, i obratno, samo što to nikako da razumemo. (Iz Singapura me Prota “bombarduje” Budinim figurama. Lepo, ali nedovoljno da bi se postgla harmonija.) Zgradu su gradili nemački zarobljenici 1949. godine. Stamena, velika zgrada debelih zidova, četverospratnica bez lifta. Hodnici i stepenište široki, prozori po sredini tako da nikada nije mračno. Belo okrečeno, sa uramljenim fotografijama sa motivima starog Beograda, jedna skulptura ždrala, od drveta, za svaki slučaj vezana lancem za zid. Sve čisto, veliko i uredno. Švapski. Naravno, niko od zarobljenika nije ostao. Te daleke 1949. godine, Dan republike se sigurno slavio, a neki zarobljenici su možda bili i pušteni kućama. Do kada su zarobljeni Nemci uopšte ostali u Jugoslaviji? Pretpostavljam najdalje do pedesete.

Termo peći od 2,5 KW nema na lageru. Prodavac kaže da bi uskoro trebalo da stigne devet komada ali ne zna kada. Pitam ga za telefon, ali on kaže da su im oduzeli telefon. Štednja! Ne vredi da svakog dana pratim njihov sajt jer tu ne piše kad čega ima na lageru. Znači šta? Svaki dan da dolazim i da pitam. U redu, razumeo sam, dolaziću, nisu daleko. Navikao sam da čakam i obilazim. Imam penzionersku prevozničku kartu. Svaki dan mi je praznik!

U obližnjoj menjačnici menjam pedeset evra da bih kupio mali ručni merač pritiska. Čovek koji radi u menjačnici čita Murakamijev “Sputnjik ljubavi”. Inače liči na izbacivača. Možda je mekan u duši.

Kupim merač i idem na pijacu da kupim kafu i čokoladu. To se prodaje na tezgi koja je prepuna različitih proizvoda: od oraha i pistaća do pakovanog sira, salame, špageta… Sve je jeftinije oko trećinu nego u radnjama. Pijaca poluprazna. Nije praznik već sredina nedelje. Sir, kajmak, čvarci, slanina, piletina, ćuretina.. sve ono što se prodaje u posebnom, pokrivenom delu pijace, radi samo za vikend. Ne isplati se ljudima koji prodaju da dolaze tokom nedelje jer nema kupaca. Još ima lepih crvenih paprika i paradajza. Kruške i jabuke polako istiskuju grožđe. Prodaje se turšija na meru: kiseli kupus, krastavci, cvekla, paprike, mešana salata. Prodaje se i ajvar u teglama, ali je prekup. A i nikada ne znaš šta ćeš unutra naći.

Kad sam prilazio pijaci prošao sam kroz Kajmakčalansku. Prolazim pored dvorišta Aninog oca, odmah pored ograde gde je malo groblje prijateljskih mačaka, i sa radošću vidim da se ništa nije promenilo. Anin otac je starosedelac. Ima preko devedeset godina. I dalje bistra uma i odličnog pamćenja. Cela ulica se pretvorila u neku vrstu urbanog rugla jer je, zbog blizine Crvenog Krsta i Đerma, postala neobično populrna za vešte trgovce i preduzimače. Posvuda parkirani velki džipovi. Ko od njih uopšte zna šta je Dan Republike?

 

 

Sunčano je za ovaj Dan Republike. O tome niko nije odlučivao. Tako se desilo.

Sećam se detinjstva u Beogradu, na Dorćolu, kada smo se grejali na ugalj. Imali smo tri kaljeve peći od kojih smo ložili dve. Ugalj je bio u podrumu. Doneti ga u stan, na treći sprat, prvo je  bio posao  oca, a onda, čim sam napunio trinaest-četrnaest godina, moj. Povremeno je to radio i jedan stariji Albana, mislim da ga je majka zvala Hari, koji bi napunio ugljem veliki sanduk na terasi.

Za Dan Republike bi se okupila rodbina, često i tatini i mamini prijatelji. Obavezno je bila sarma, pečenje i ruska. Majka bi umesila i neke kolače, najčešće londoner štangle. Ja sam imao zadatak da razgorim vatru i napunim peći. Uveče, kasno, kad bi svi polegali, otvorio bih peć i gledao poslednje žiške i debeli sloj sivog pepela. To me je uspavljivalo. Možda sam tada čuo glas koji je ponavljao: uvek će ovako biti, uvek će ovako biti…

Posle toga bih spokojno zaspao.

 

Koji magarac!