O hlebu – 6. novembar

Iz dana u dan samo loše vesti. Ili je neko teško bolesta, ili je umro. Odlazak u penziju i suočavanje sa svakodnevicom siromaštva, propast firme, gubitak posla, loše obrazovanje, traženje stana, usamljenost, muke mladih ljudi, nedostatak budućnosti, skučenost svake vrste, nesigurnost i agresivnost… To su talasi koji su neka vrsta postepene, neosetne, poplave. Ne priča mi se o žabi koja nije znala da se skuvala. Ljudi su na višem stupnju razvoja. Oni umesto lonca sa vrelom vodom imaju demkratske institucije i procedure. Glupo je komentaristati stvarnost ako ne možeš bar malo da je promeniš.
I ja sam se promenio. To sigurno.
Pre ludih i uzbudljivih devedesetih ne samo da sam često putovao nego sam i gajio neke sasvim domaćinske navike. Između ostalog, voleo sam da pravim hleb. Pravio sam hleb od najrazličitijih tipova brašna i mešao ga sa travkama i začinima pre nego što smo to otkrili uz pomoć Džejmi Olivera. Skoro svake nedelje sam pravio hleb. Onda su došle te devedesete, a sa njima i siromaštvo i hiperinflacija. Naš dom se napunio vrećama brašna koje su dolazile uz naše izbeglice iz Sarajeva, a delom i preko posla. U jednom trenutku mislim da smo imali preko sto kilograma brašna. I tako smo svakog dana nešto mesili: hleb, uštipke, palačinke… Više nije bilo mesta ni za kakve eksperimente, na primer hleb od ražanog brašna čije testo raste polako, celu noć, u frižideru. Kada se ta igranka završila ja sam možda još dva ili tri puta umesio hleb. Jednostavno: smučilo mi se.
Da li se isto desilo i sa drugim stvarima? Energija otpora i suprotstavljanja, koju smo rasipali nemilice godinama, ne samo na uličnim protestima, već i u nevezanim razgovorima i u komunikaciji sa poznatim i nepoznatim ljudima, dok smo pisali, crtali, stvarali i uticali, da li se i to potrošilo? Da li je naše razočarenje snažnije od našeg zamora? Da li smo izgubili veru u mogućnost istinskih promena? Ne znam. Nemam odgovor na tako komplikovana pitanja.
Obilazim stare pekare, tamo gde se hleb još uvek slaže na police i ne pakuje u najlon i fotografišem vekne, lepinje, kifle… Prodavačice obvezno poravnavaju vekne hleba kao vojnike da ne bih stekao pogrešnu sliku o urednosti pekare. Molim ih da ostave hleb da bude takav kakav jeste ali one me ne slušaju. Ta vojska mora biti postrojena kao za paradu. I to će sasvim neosetno da nestane. Ostaće pekare koje će da šire kulturu brze hrane na naš način. Zavladaće carstvo žužua, pica i sterilnih sendviča. Nestaće pogačice sa čvarcima i burek iz velikih okruglih tepsija. Ješće se sve brže i sve monotonije.
Često se, u samoposluzi, zagledam u kolica prepuna hrane. Gledam neverovatne kombinacije. Neki put me to podseti da sam nešto zaboravio. Vidim ženu od tridesetak godina ćija su kolica puna čokoladica, keksa, sokova, mleka, nekoliko paketa gotovog pasulja sa kobasicom (koji se samo sprema tako što se podgreje) , pakovani hleb i nijedne travke, mislim na povrće, salatu i voće. Žena popunjava ček na odloženo plaćanje. Očigledno nije imućna. Prema sastavu kolica mogu da zaključim da ima decu, verovatno dvoje prema broju čokoladica, sokova i keksa. Čuo sam da postoje deca koja ne znaju šta je to pire krompir. To već nije pitanje bogatstva ili siromaštva već načina života. Sve veći broj ljudi ne ume da pripremi nešto normalno za jelo. A s druge strane, o kuvanju i bogatstvu gastronomije priča je neprekidno. Najveći broj ljudi bi sebi svakog dana mogao da priušti salatu od svežeg kupusa. Ili pekarski krompir. Miris prženica je sve ređi.
Živi se virtuelno. Prate se emisije o kuvarima i kuhinjama iz celog sveta. Sa ekrana se jedu kineska, tajlandska, indonežanska, italijanska i španska jela. Onda se pređe na meksička i arapska. Povremeno neko iskoči sa pričom o veličanstvenim sarmama ili pijanom šaranu. Slave okupljaju takmičare koji se nadmeću u broju predjela i sitnih kolača. Ali i to deluje krajnje virtuelno. Poput gozbe posle koje će da nastupi sveopšta glad.
Ovde je mnogo toga zapušteno i zaboravljeno. Kao da smo upali u mračni Srednji vek. Zaboravilo se da je zemlja okrugla, zaboravilo se da je čistoća važna za zdravlje, zaboravilo se da su istorija, matematika, jezik, muzika i fizička aktivnost osnova svake ozbiljne kulture, zaboravilo se koliko je važno sećanje, zaboravilo se koliko je važno prijateljstvo i koliko nam znači solidarnost.
Sve više lažnih pekara, kladionica i apoteka. (Banke su u odstupanju.) Uskoro ću da krenem Bulevarom – od Batutove prema Vuku – i u suprotnom pravcu – da prebrojim čega ima najviše. I čega više uopšte nema. Takve bi inventare, s vremena na vreme, svi morali da pravimo.