U jami – 2. novembar

Ova tema se ponavlja. Umesto političara koriste je ljudi od kulture. Književnici! Kad se pomenu književnici i novinari prva reakcija je sumnja i opreznost. Ovde više ne samo da nema pravila i standarda (a kad ih je i bilo) nego ni elementarne pristojnosti, one vrste javne sramote da se na sav glas ne priča o tuđoj sramoti i prostakluku.
Nemam nameru da branim Beograd od gluposti, a posebno od njega samoga. Kad obeležiš neki grad nekim krajnje negativnim sudom – koji je metaforične prirode – onda to prestaje da bude metafora. Da kažeš da se u Beogradu najgore jede, ili najgore sere, to bi bilo nešto konkretno što bi otvorilo mogućnost za poređenja: da li je bolje ili gore u Minsku, Kelnu ili Nankingu. Ali kad se kaže da je neki grad septička jama onda je besmisleno porediti to sa drugim gradovima. Ili nije? Pa da posle tvrdnje da je Beograd septička jama počneš bezobzirno, i glasno, da propituješ: a Zagreb nije, a Split nije, a Skoplje nije, a Podgorica nije, a Ljubljana nije…. Pitanja bi mogla da se prošire na celo poluostrvo, pa i dalje prema kontinentu – sve do Minhena, Beča i Bratislave. Poznato mi je, naravno, da je kultura toaleta mnogo razvijenija izvan poluostrva, ali izraz “septička jama” , kako ja shvatam stvari, ima mnogo širi obuhvat i dejstvo od ovog toaletno-higijenskog. Kad za neko društvo kažete da je kao “septička jama” onda se pre svega misli na ljude. Kakve su njihove vrednosti i kakvi su odnosi među njima.
Oni koji svode gradove, pa i grad u kojem živim skoro ceo život, na odvratnu metaforu verovatno ne misle da su svi ljudi koji su u njemu zaslužili da dele tu “jamu”. Uvek ima izuzetaka. Ali, našli su se, svojom ili nečijom tuđom krivicom, i ko im je kriv.
Od kada, međutim, Beograd nosi to obeležje? Poslednjih trideset godina? To precizno znači od: 1984. do 2014. Pre toga je Beograd bio super? Ili je i ranije pokazivao znake propadanja u jamu koju je sam sebi iskopao? Bilo bi mi razumljivije da se to odnosilo na period od dolaska Miloševića na čelo Srbije, znači od 1988/89. Onda bi, međutim, morao da se napravi prekid, bar privremeno, od rušenja Miloševića pa do ubistva Zorana Đinđića. Te hronologije su vrlo nezgodna stvar ako se prate samo smene izvršne vlasti. Isto bi se dešavalo i sa hronologijama svih okolnih zemalja. Priče o opravdanom i neopravdanom, malom i velikom nacionalizmu, toliko su otrcane i besmislene da ih neću komentarisati. Pri svemu tome nisam pristalica nikakvog relativizovanja ili istorijske ekvidistance u povodu onoga što se Ovde, i Okolo, zbivalo tokom devedesetih. Naravno, da je najveća odgovornost onoga ko je najjači i najveći. To uopšte nije sporno.

Noćas sam sanjao kako sam Vladi Miliću dao dvadeset eura da mi ih zameni u dinare. Na neki volšeban način ja sam mu dao i eure i dinare (oko tri hiljade). Čim smo se rastali, a sve se dešavalo na nekoj prometnoj ulici, primetio sam da je transakcija bila potpuno na moju štetu. Pokušao sam da ga stignem ali on je stalno izmicao. Probudim se iznerviran glupošću. Oko podneva ga nazovem i pitam: Kako si spavao? Vlada kaže: loše, znojio sam se i nekud stalno bežao. – Propalice, evo šta si uradio, i ispričam mu san. – Onda ti dođem 40 eura? – Tačno! Nerviranje ću ti oprostiti, prijatelj si mi.
Vlada je direktor Produkcijske grupe TV Mreža. Godinama smo pripremali novinski kliping za Oljin “Utisak nedelje”. Tako je Olja mogla javne ličnosti da propituje o svemu što su ikada “lanuli” za novine. Toga više nema. Baš kao ni mnogo toga što je bilo. Da li smo zbog toga postali “septička jama”? Nečega imamo premalo, nečega previše.
O Beogradu i promenama kroz koje je prolazio mogao bih pisati neprekidno. Jedan deo promena je globalne (tehnološke) prirode, a drugi takođe globalne ali psihološke. A ima i onog lokalnog što se dešava kao posledica katastrofa kao što su ratovi, hiperinflacija i tranzicija. Ponekad mislim da je ono što je lokalno istovremeno i globalno.
Sve smo usamljeniji. Nisu u pitanju samo godine i ono što starost čini od generacije. Jednom je prilikom David Albahari, kad sam pomenuo starosti , rekao samo: “masakr”. Mislim da je to odnekud “pozajmio”. Bilo je to pre sedam, osam godina. Danas mi se čini da je “masakr” veoma odgovarajući.
Pre par nedelja sam na jednoj izložbi naleteo na starog poznanika koji mi je “u poverenju” saopštio da sve više ima raka i da svi znaju da je to posledica bombardovanja i uranijum oksida. Svi sve znaju. Onda mi je rekao da je počeo da koristi sodu bikarbonu i himalajsku so. – A rogač, upitah ga krajnje ozbiljno. – Zašto rogač? – Zbog stolice.
Svet mistifikacija i teorija zavera povezao se i učvrstio u najrazličitijim slojevima društva. Od Bajlonove do Akademije nauka, od Marakane do Univerziteta, svi znaju ko stoji iza čega, ili iza koga, šta je čiji interes, i kuda to vodi. Svi bi da se samo o tome priča i raspreda. U pravom, intimnom pogledu, ljudi su se sasvim osamili. Druženje je prepušteno mladima tako da ćete po kafićima i kafanama retko videti ljude starije od pedeset godina. Jednom delom to je posledica sveopšteg osiromašenja. Dobar deo mlađih ljudi živi i dalje kod roditelja ili baba i deda koji ih izdržavaju. Stara prijateljstva se održavaju dugim telefonskim razgovorima. Druženja po domovima je sve ređe, a zajednički ručkovi ili večere održavaju se samo za slave. Svako se stisao za svoju kućnu slamku pokušavajući da doturi što više može za decu i unuke. Ljudi se često osvrću na prošlost o kojoj lupetaju kako su kad raspoloženi. Jednom su Tito i komunizam krivi za sva zla ovog sveta, a drugi put su jedino oni obezbedili da ovde bude pristojan i normalan život.
Strah da može biti gore putuje bez reči ostavljajući gusti smolast trag srušenih mostova. I dalje se, međutim, mrzi intenzivno i dubinski. Mrzi se politički, ne samo stranački već i preko generacija, zavičaja, obrazovanja, profesije, pola, seksualnog opredeljenja, estetskih sklonosti, fizičkom izgledu, veri, ateizmu, poreklu… Mrzi se zbog prošlosti, sadašnjosti i onoga što će tek biti. Ta mržnja pulsira – čas naraste do neizdržljivosti, čas se smanji kao da je iznenadna klimatska promena usmerila pažnju u drugom smeru.
Ne volim generalizacije. Generalizacije su najčešći izlivi prostaštva. Mnogo su gore od najstrašnijih psovki. Nijedan grad, i nijedan narod, ne zaslužuju da ih nazovemo “septičkom jamom”. U svakom gradu, kao i u svakom narodu, postoji toliko različitih odaja i ogledala, toliko različitih karaktera i sudbina. Da nije toga ozbiljna književnost, kao i kultura, ne bi postojali.
Kome je, međutim, do književnosti? Ili novinarstva? Nikada nisam živeo “književnim životom”. A ni novinarstvo me nije previše ispunilo. To ne znači da nisam uživao u pisanju književnih i novinarskih tekstova. O itekako sam uživao. Ali bavljenje nečim ne znači automatski članstvo bratstva. Ovde, uostalom, “bratstva” i “kumstva” često imaju sasvim suprotna značenja. Upravo ona umeju da izazovu snažna podozrenja i povod za obračun. Pisci i novinari su solidarni samo kad neko otegne papke. Pa i tada, zavisi od okolnosti.