Porazi i pobede – 4. novembar

Juče je iznenada umro Miljenko Dereta. Istog dana sam saznao da je moj bliski prijatelj Branko V. operisan. Miljenko je imao šezdeset i četiri godine, Branko ima osamdeset. Razlike u godinama su takve kakve su. Niko se nije naživeo. Izraz “naživeti” predstavlja trivijalnu frazu koja bi trebalo da donese utehu.
Danas na komemoraciji kod Borke Pavićević par stotina ljudi. Prepuna sala Paviljona. U najvećem broju svi se poznajemo. Neke, mislim da nisam video godinama. Brzina sa kojom je organizovana, i broj ljudi koji se okupio, dosta govore o našoj usamljenosti, kao i o Miljenku, naravno. Borka, Majkl Davenport i Žarko Puhovski su veoma dobro govorili dok je Vukašin Pavlović održao predavanje o sebi i razvoju civilnog društva u Srbiji. Sasvim neodgovarajuće. Osećanje neprijatnosti. Žarko kaže da smo se navikli na poraze i da je to naša pozicija. To je skroz tačno, mada je to mnogo šira pojava od fenomena civilnog društva. I kad sam, kao klinac, navijao za Če Gevaru, a on ubijen u Boliviji, to sam doživeo kao poraz. Već tada sam osetio da će osećanje poraza biti normalno stanje organizma, a trijumf pobede nešto sasvim izuzetno. Kad sam čitao Borhesa i Kortesara, sasvim različite pisce uostalom, znao sam da nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Osećanje da si izabrao ono što ne može da pobedi – u društvenom, političkom, estetskom i svakom drugom smislu – to je nešto što nije toliko “luzersko” koliko karakterno opredeljenje.
A kad već pominjem osećanje pobede i trijumfa – govorim o trenutnom osećanju, a ne o dugoročnim posledicama – onda bih prst uperio na jun 1968, građanske demonstracije u zimu 1996/97. i 5. oktobar 2000-te. Demonstracije 1996. i 1997. trajale su najduže – duže od tri meseca. Svaki dan beše neka vrsta radosti i ispunjenja. Oni koji su bili na suprotnoj strani nikada takvu pozitivnu energiju neće moći da osete. Oni su uskraćeni za nešto što predstavlja istinsko životno nadahnuće. Činilo mi se te, ne tako davne zime, da se ceo svet, a sa njim i ljudi oko mene, promenio, postao solidarniji, pristojniji, bolji. I dok smo hodali ulicama grada, a bilo je skotski hladno, snežno i vlažno, i cipele su nam propuštale vodu pa smo se, čim bismo zakoračili u toplotu stana, odmah kod vrata, izuvali i skidali mokre čarape i ostavljali vlažne tragove stopala po parketu. O kako je bilo lepo hodati bos po toplom i suvom! Imao sam svoj prvi lap top i pisao do kasno u noć pisma i izveštaje prijateljima širom sveta. Ništa konkretno, materijalno, ili funkcionalno, nisam “zaradio” od ovog osećanja trijumfa. Nisam se “ogrebao” kako se ovde ima običaj govoriti za uspešne ljude. Sećam se kako sam prolazio ispred zgrade “Politike” gde sam do februara 96. još radio kao novinar u kulturnoj rubrici. Bio je mrak, oko sedam sati uveče, počeo se sitan sneg, a odozgo, prepoznao sam, sa osmog sprata – sa leve strane – gde je bila moja redakcija, sa požarnih stepenica neko je bacio gomilu sitnih papirića, neka vrsta pozdravnih konfeta, kao znak da su i u “Politici” nalaze ljudi koji misle i osećaju isto što i mi koji prolazimo Makedonskom.

Posle podne sam se čuo sa Brankom. Operisan je u četvrtak. Danas je utorak. Ustao je i razgovarao sa mnom iz hodnika da ne bi smetao drugim pacijentima. Pitao sam ga dokle će svojim zdravstvenim problemima da nas uznemirava a on mi je odgovorio da je isto pitao doktore koji su umesto odgovora prevrtali očima. Branku sam prvom poslao moj dnevnik jer sam želeo da on bude prvi čitalac a on je u to vreme bio u bolnici. Potpuno ludilo.
Saša je stavila cveklu da se kuva i stan se ispunio divnim mirisom. Svi naši unuci vole cveklu sa dosta sirćeta. Ja ih plašim time da će ako pojedu dovoljno cvekle da oboje govno u crveno, ali se oni ne daju uplašiti. Danas je bio divan sunčan dan. Kad neko umre i kad je sahrana, takav, sunčani dan ispadne kao poseban poklon. Onda se kaže da je umro dobar čovek. Mada, to nema veze, mnoge smo dobre ljude ispratili po strašnom kijametu. A mnogi zlikovci odoše uz cvrkut ptica i pratnju cvrčaka. Najavljuje se oštra zima, da će u novembru biti smanjene penzije, da će se smanjenje osporiti čak u Strazburu, da će pedeset javnih preduzeća otići u stečaj, pa da će se privatizovati… Najavljuje se čak i telefonski razgovor srpskog premijera sa Putinom oko našeg duga za gas. Novine su postale nečitljive. I polupismene. Napravio sam pretragu u našoj novinskoj arhivi i otkrio da se svake godine objavi više do dvadeset tekstova u kojima umesto “ja bih” stoji “ja bi”. Ovo izbacivanje slova “h” možda ima neko dublje značenje.
Zoran mi je iz Amerike poslao monografiju “Valter Benjaminov arhiv”. Knjiga deluje nestvarno. Odmah poželiš da budeš izdavač i da objavljuješ takve knjige. Znam da je to nemoguće. Baš kao i to da ponovo počnem da pišem rukom, pa da prekucavam iz rukopisa. Benjaminov rukopis me podseća na rukopis moje majke. Nekada se tako pisalo – ispisano, a razumljivo. Ja često imam problem sa čitanjem sopstvenog rukopisa. Samoglasnici su često neprepoznatljivi. Kada sam, kao novinar, radio intervjue sve sam “skidao” na ruku, bez snimanja. Tada se moj rukopis još više pokvario jer sam upotrebljavao dosta skraćenica. Ipak, kad crtam i ubacim nešto pisano mogu da prepoznam svoj dečački, školski rukopis. Tada slova ponovo postaju slike. Tiraži knjiga kao što je ova o arhivu Valtera Benjamina nisu ni u Americi veliki. Reč je o nekoliko hiljada knjigoljubaca. Pa i tiraži moderne poezije na tako velikom tržištu kao što je anglosaksonsko deluju zastrašujuće mali. Koliko ljudi uopšte još nešto ozbiljno čita? Da li pripadam poslednjoj generaciji čitača?
Ali to je već jedna nova, velika i komplikovana tema. Morali bismo je povezati sa arhivama, sećanjem i zaboravom.
Pre mesec dana sam završio knjigu – dvanaest priča i tri projekta – koju ću, najverovatnije, sam da objavim. Muka mi je izdavaštva u našim prilikama. Knjige, uostalom, samo skupljaju prašinu. Od njih se nikada nije moglo normalno živeti

 

 

 

.