Mrtvi i oživeli razred

Uz pomoć yu tube možemo da se vratimo u filmski fragment koji je u stanju da podstakne ne samo naše sećanje nego i uobrazilju. Reč je o pričama koje smo čuli, o pričama koje su se prepričavale godinama, o događajima kojima je prisustvovao srazmerno mali broj ljudi, a koje je, na izvestan način ostavili snažan pečat i obeležila određene periode. Posebno je to slučaj sa umetnošću. Postoje, očigledno, vremena kada neke umetnosti više ili manje „uspevaju“, koje su više ili manje popularne, i kada utiču na ponašanje, pogotovo mladih ljudi i ljudi sklonih umetnosti u mnogo većoj meri nego što je to uobičajeno. Obeležavanje vremena, odnosno generacije, uz pomoć Vudstoka, hipi kulture i psihodelije, sigurno je mnogo raširenije od uticaja kempa.

Tek sada, posle više od trideset godina, Kantorov Mrtvi razred dobija jedno posebno značenje. Naravno, nije u pitanju samo estetski doživljaj. Kantorova mračna igra sa istorijom i specifičnim apsurdom koji bismo mogli nazvati „školskom istorijom“ u svojoj infantilnosti budi tako mnogo asocijacija koje ne znam kako da obuzdam. Svako je, u ovom delu sveta, išao u neku školu i u neki razred. Sećanje na školske dane ima posebnu vrednost u trezoru memorije. (Potraga za starim školskim drugovima i drugaricama, potraga za sopstvenom generacijom, pretvorila se, uz pomoć Interneta, preciznije uz pomoć Facebook-a u novu vrstu opsesije.) Ali školovanje u Istočnoj Evropi, unakaženoj nacizmom i komunizom, ne može se uporediti ni sa čim sličnim što postoji na Zapadu. Zbog toga istrgnuti, besmisleni citati iz Mrtvog razreda, poput „Hanibal ante portas“, kao deo „učiteljice života“, ne samo da ne služe ničemu nego zamagljuju i brišu stvarni život, sećanje na ono što je bilo stvarno, živo i opipljivo. Mrtvi razred je stvarno mrtav. Ništa ga ne može oživeti. Stvarno?

Imam ispred sebe školski dnevnik iz neke beogradske osnovne škole iz 1942. godine. Reč je o periodu nemačke okupacije. Najverovatnije je reč o četvrtom razredu osnovne škole jer su učenici većinom desetogodišnjaci. U dnevniku su upisani osnovni podaci o učenicima i njihovom poreklu: ime i prezime, podaci o ocu i njegovo zanimanje, veroispovest i nacionalnost. Izmedju toga, naravno, ocene i broj izostanaka. A na kraju kolone, pod primedbama, lapidane zabeleške poput: odselio se u Palanku, napustio školu ili nije završio razred. Samo pored Cigana u primedbama stoji: „odpada“ ili „otstranjen“. Učenika Jevreja, naravno, nema u školskim dnevnicima. Rasni zakon je prvo njih izbrisao. Posle njih su na red došli Romi. Očevi Roma svirači i muzičari! Raspoznajem dva prezimena:

 

Ovaj školski dnevnik odjednom uspeva da uradi nešto suprotno od Kantora – on oživljava razred! Potrebno je potražiti preživele učenike. Oni bi danas mogli da imaju blizu osamdeset godina. Sigurno ih ima koji su još živi. Ali, da li će se sećati svojih „otstranjenih“ školskih drugova? Možda će upravo ovaj školski dnevnik uspeti da probudi sećanje.

Istorijski izvori, bez obzira na formu i poreklo, za razne istraživače različito „žubore“. Potrebno je ovladati ne samo ogromnim materijalom nego i onim što je uništeno. Uvek kada u Istočnoj Evropi, a posebno na prostoru bivše Jugoslavije, posegnete za nekim podatkom iz arhiva morate biti svesni da je to što ćete naćin samo deo onoga čemu je dozvoljeno da „preživi“ i da bude svedok svoga doba. Do početka pedesetih, po zadatku komunističke partije, uništeno je oko sedamdeset odsto posleratnih dokumenata kojima je po svim kriterijumima bilo mesto u arhivama. Time je vladajuća klasa uklanjala tragove krvavih posleratnih čistki, otimačine i proterivanja.

Ovde, međutim, dolazimo do neke vrste zlatnog reza između savremenog metoda arhiviranja, svakodnevnog života i sećanja. Digitalizacija dokumenata, fotografija, filmova i zvučnih zapisa, sa mogućnošću brze i kompleksne pretrage, može da „oživi“ toliko toga. Veliki internet portali, poput Yahoo-a, puni su svojevrsnih „spomenara“, neke vrste virtuelnih potraga za školskim drugovima i drugaricama ili kolegama sa studija. Umesto starih, klasičnih albuma sa fotografijama, koji predstavljaju pravu porodičnu i generacijsku istoriju digitalne fotografije nisu predviđene da pune albume. One se gledaju vrlo kratko, najčešće posle značajnog događaja (venčanja ili rođenja dece, ili uzbudljivog putovanja) a čuvaju se na diskovima. Institucija zajedničkog gledanja fotografija i podsećanja jednostavno je nestala. Lakoća fotografisanja i gubitak svake ekskluzivnosti fotografije kao da su učinili da se izgubi i potreba da se epizodno pamćenje pretvori u trajno što je najćešće bila funkcija klasičnih albuma.

Razmišljam o tome kako lakše zaboravljamo one koje smo ostavili od onih koji su nas ostavili. Tu nije samo reč o ljubavnim vezama. I prijateljstva imaju tu vrstu ispunjenosti. Možda zbog toga toliko i razmišljamo o vremenu koje je iza nas. Ono je nas ostavilo a ne mi njega. Mi nismo prirodno ostarili, nismo se izgubili u novim poslovima i novim interesovanjima, nismo otkrili nove Amerike jer je ona stara ostala na svome mestu.

Bili smo ostavljeni.

Sećam se kako su naši roditelji voleli pesmu “Kaži zašto me ostavi” iako nikakav rastanak nije bio na vidiku. Možda su je voleli kao suprotnost onome u čemu su živeli? Možda je to bila ona trunčica melanholije koja je vremenom počela da kristalizuje u nešto sveopšte, sasvim dominantno…