Pokloni, 17. novembar

Poklona, naravno, ima raznih. U poklonima se uživa osim ukoliko nisu Danajski. Neke poklone pamtimo celog života a neke veoma brzo zaboravimo. Neke poklone izgubimo uz put. Neki pokloni se vrati sami od sebe. Tada kažemo: eto što ti je sudbina.

Na primer: porodične fotografije. Ove ili prošle godine, nikako ne mogu da se setim, Vladimir Perić, divni umetnik ovdašnji, poklonio mi je fotografije koje je pronašao i kupio na beogradskom buvljaku. To su fotografije naše, porodične, većina starije od četrdeset godina. Ima i sa naše svadbe. Kako su one stigle na buvljak lako smo rekonstruisali i zbog toga se dodatno rastužili. Ovde se tako lako raščišćavaju tuđe uspomene. Bez rata i bez zemljotresa. Dovoljna je samo obična ostavinska rasprava i preuzimanje nasleđa. Tako se knjige, lilna pisma i fotografije nađu na ulici. Ima toga dosta. Neću da pominjem imema. Znaće oni koji su izbacili tuđe uspomene.

Malopre mi je poslala poklon prijateljica Katarina: stari snimak, iz 1982, jedna pesma od Kazimirovog kaznenog korpusa.  Šizoidno, naravno.

Sada je sve mirno i tiho, a svi su većinom ludi.

Pre toga sam Đuki poslao crtež “večnih cipela” pošto je on trenutno u večnom gradu pa bi mogao da mi ih kupi.

I cipele i Kazimirov kazneni korpus deo su deo nečega što pokušavam da sačuvam.

Danas sam Ognjenu pričao kako je došlo do velikog crkvenog raskola, kad su se razdovijili Zapad i Istok. Mi smo ostali na Istoku, ili su oni ostali na Zapadu? Zavisi kako se uzme. Nije valjda prošlo skoro hiljadu godina!

Zahladnilo je. Duva vetar.

A evo i cipela. Tačno sam rekao Đuki da u ulici koja ide ispod Španskog trga ima jedna radnja… u stvari, ima ih stotine, a u njoj:

Gore – dole i strašne priče, 15. novembar

Pravili smo kviz sa našim unukom Nikitom (4). Kažemo jedan pojam, a on njegovu suprotnost. Na toplo ide hladno, na malo veliko, a onda Saša kaže gore, a on će: “gore je Raj, na najgornjem oblaku koji je najbliži svemiru”. To je sve što ćemo od njega izvući o Raju. Opis Pakla je međutim mnogo živopisniji i detaljniji. Na ulazu u Pakao stražari pas Kerber koji ima tri glave. Kerber sve propušta da uđu u Pakao ali nikome ne da ga napusti. U samom Paklu sve je u vatri i dimu. U Paklu đavoli i demoni muče zle ljude, peku ih, udaraju, muče neprekidno. Nema odmora u Paklu. U Paklu se nikada ne spava.
Priče o Paklu i generalno strašne priče veoma privlače naše unuke. Te strašne priče su postale deo svakodnevice, ne samo u igricama kojima se opijaju nego i u razgovorima koje se šire među malim ljudima. Epska fantastika, a pogotovo “Gospodar prstenova”, sa raznim jeftinim derivatima, crtanim i drugim filmovima, muzičkim spotovima i stripovima, preplavila je njihov svet. “Hobit” i “Gospodar prstenova” beše omiljena literatura i nas i naše dece. Sećam se prvog prevoda “Hobita” koji je za Nolit napravio pokojni Milan Milišić i kako smo uživali u njemu. Prvo izdanje našeg “Hobita” bilo je u mekom povezu tako da su se korice vrlo brzo ofucale i poderale. Knjiga je išla iz ruke u ruku, a mi smo kupili i poklonili najmanje pet primeraka za razne povode. Slično je bilo i sa Brežuljkom Voteršip. Bilo je to vreme kada smo sa decom delili mnoge knjige.
Te knjige, bez obzira na njihovu ogromnu popularnost, nisu, međutim, stvorile novu stvarnost. Potreba za strašnim pričama – pričama o mučenju, patnji, strahu, smrti, katastrofi i apokalipsi, priče o gubitku svake nade i opštem bezizlazu, uživanje u pričama o propasti svega i svačega, o beskrajnoj ekonomskoj krizi koja će nas sve pretvoriti u prosjake, o potopu, o gladi na zemlji, o prenaseljenosti, o epidemijama koje će nas satrti… sigurno sam nešto preskočio… sve je to deo ne samo opšteg ludila nego i sveopšte nesposobnosti da se suočimo sa savremenošću. Rekao bih čak da nije u pitanju stvarnost već mnogo više ono što ona svakog dana nudi kao nove mogućnosti i nove izazove. Kolikogod uživao u digitalnoj stvarnosti svestan sam da uopšte nismo spremni za nju. Da smo spremni umeli bismo mnogo više da uživamo i delimo naše zajedničko sećanje, umeli bismo da cenimo i negujemo kulturu sećanja i kreativnost melanholije.
Pakao i patnja su mnogo inspirativniji. Raj je dosadan, baš kao i dobrota. Savremeni Raj bi jedino imao smisla ukoliko bi se iz njega stalno mogao pratiti rialiti Pakla. (Zar se na taj način nije pratila i likvidacija Bin Ladena?) U ovoj ciničnoj postavci sveta zajedno učestvuju vernici i ateisti, idealisti i materijalisti, i levica i desnica, elita i masa, stari i mladi.
Potrebne su sve jače senzacije. U tom pogledu i društvene mreže pružaju iluziju da svi u svemu učestvuju i da svi na sve utiču.
Juče je teško ranjen Milan Beko. Odmah se javljaju dežurni analitičari koji govore o tome da se vraćamo u devedesete. Već sama činjenica da se tako lako neko može napasti, raniti, ubiti, pa bio on i jedan od najbogatijih i najuticajnijih Srba, deluje uznemirujuće. Šta nas, nepoznate, male i nebitne čeka ako tako prolaze oni moćni? Ali, možda će upravo naša nebitnost i malenkost da nas zaštiti? Možda je život na margini izlaz i spas? Takva logika mi deluje bolesno. Osim toga, to i nije neka logika, jer kad se u nekom društvu stvori takva atmosfera da svako može da bude ubijen onda je to samo korak do opšteg bezumlja u kojem će i oni sa margine odjednom da se nađu u kovitlacu haosa.
U našem komšiluku postoje ljudi kojima smeta što ostavljamo keks za ulične mačke. Pre nekoliko godina smo ispred jednog fruškogorskog manastira dali pola sendivča jednom izgladnelom, mršavom psu. To je video jedan od radnika iz manastira, po govoru bih rekao da je bio Bosanac, i ljutito nam prebacio što to radimo jer će se pas navići da jede. Bio sam zaprepašten takvom bešćutnošću. Nahraniti gladnu životinju, kao i pomoći svakome ko je nemoćan, izgubljenom starcu ili detetu, zaštiti ih od nasilja i grubosti, to je nešto što su nas, kao decu, uvek učili naši roditelji. Iako nismo bili religiozni uvek smo smatrali da je hrišćansko ponašanje nešto što je normalno i povezano ne samo sa ličnim moralom nego i sa sopstvenim samopoštovanjem. Ovaj se svet održava uspravno ne samo na pravilima koje su propisali zakonodavci nego i zahvaljujući pogledu na samog sebe. Kad se izgubi sigurnost i iskrenost u toj samospoznaji izgubi se sve.
Kada sam pre više od dvadeset godina jednog dana bio sa Veranom, u redakciji Devedesetdvojke, na petom spratu Doma omladine, dobio sam jedan sasvim običan beli upaljač na koje je samo pisalo “Beli” i možda adresa i telefon. Nekoliko dana posle toga susreta Beli je bio ubijen ispred svoje kuće. Ja sam u to vreme pušio ali sam, ne znam zbog kojeg razloga, odmah posle ubistva prestao da koristim upaljač. Napisao sam malu priču o upaljaču koja je, mislim, bila objavljena u NIN-u. Nikada, znači, nisam upoznao Belog, jednog od organizatora tadašnje Dobrovoljačke garde, niti sam imao ikakve veze sa njim i njegovim delatnostima. Sama činjenica da neko može biti ubijen kao pas ispred svoje kuće, i da se naredbodavci i počinioci ubistva nikada ne otkriju delovala je zastrašujuće.
Nemam nikakve veze sa Milanom Bekom, baš kao što nisam imao ni sa Belim, kao što nisam imao ni sa desetinama javnih ličnosti likvidiranih na u raznim zasedama, ali to ne menja ništa u mome odnosu prema ovim događajima. Jedina dva čoveka koji su ubijeni u zasedi, a koje sam lično poznavao, bili su Zoran Đinđić i Slavko Ćuruvija. Sa Zoranom sam se znao od sredine osamdesetih kada sam bio urednik njegove prve knjige. Slavka sam, zajedno sa Brankom, sreo nekoliko dana pre ubistva, kod taksi stanice preko puta “Politike”. Tada sam im rekao da je naš Ivan na Kosovu i da danima nemamo nikakvih vesti o njemu. Ponekad pomislim da sam previše toga doživeo i preživeo. I da previše pamtim.
Ovde su zaseda i smrt iz zasede opšte mesto. Baš kao i mržnja. Ona se stušti kao grom iz vedra neba i sve spali.
Sasvim lični tekst prepun mržnje, zlobe i podlih insinuacija protiv mene izašao je juče, u petak, 14. novembra, u “Danasu”, iz pera Z.P. Autor je do te mere oslobođen svakog obzira i stida pa u tekstu piše da sam u društvu od milja poznat kao Kaza. Pakosno, infantilno, odvratno. Pokušavam da istisnem iz sebe svaku vrstu negativne reakcije. Malo sam crtao i kolažirao. Jedan mali žuti list, mislim lipe, ugnezido se između dve figure. Ispod njega jedan malo nepravilni krst. Možda iz potrebe da zaštitim svoj svet od demona sujete i zavisti.
Teško je ovde opstati normalan.

Kako sam bio mali – 13. novembar

Budalaštine koje nas okružuju neprekidno se ne neki volšeban način probijaju kroz oklop gađenja. Otpor prema stvarnosti ima svoje granice. Ako ništa drugo, postoji čulo mirisa i mašta. Svako jutro kad kupujem sveže dnevne novine, a neću reći koje su to novine, pređem pogledom preko naslovnih strana. Ponekad mi se neki naslov, koji je posebno ludački, uvrti u glavu poput kretenske melodije. Neki put je naslov u rimi. Slike političara i novinara šarlatana koji paradiraju po televizijama brzo se izgubi. Naslovi u novinama su, u tom smislu, mnogo uporniji.
Imao sam sastanak u Narodnoj biblioteci Srbije gde pokušavamo da vratimo naše on-line medijske arhive na korišćenje. Niko ne pominje zašto je došlo do prekida saradnje. Ljudi sa kojima razgovaramo posvećeni su svome poslu i žele da ovu dragocenu instituciju ožive i modernizuju. Niko nikoga ne mora da ubeđuje u dobre namere. Kako se uopšte desi da se neki dobri planovi i naumi upropaste, da se sve zaboravi, da se ljudi koji su se zbog zajedničkog posla okupili, rasteraju? Sudbina? Ne bih rekao. Ovde je sve prepuno ličnog: sujete, zavisti i sumnje. Ovde se prvo sumnja i napada, pa tek posle dokazuje.
Setio sam se da Dule Panter, moj prijatelj izdavač, pokušava da objavi glavno delo Plinija, onog starijeg: “Poznavanje prirode”. Knjiga je ogromna sa bezbroj fusnota i objašnjenja i na njenom izdavanju se mora angažovati dosta ljudi iz najrazličitijih oblasti. Glavni Duletov motiv je, osim izdavačkog izazova i dokazivanja, sažet u pitanju: “Kako su mogli sve ovo da zaborave?” Reč je o sledećih hiljadu, hiljadu i po godina, kada je znanje prikupljeno u antici naprosto “isparilo”. To nestajanje starog znanja i veština nešto je čega sam sve vreme veoma svestan. Naravno, ovde prvenstveno govorim o društvenom značaju opšteg znanja a ne o potpunom nestajanju. (Dok postoji internet ništa ne može sasvim nestati.)
Oko dva sata sastanak sa advokatom Slobodanom. Razgovaramo o jednom ugovoru za novi posao. Na odlasku, već smo na vratima, Slobodan, koji ima četrdesetak godina, kaže da mu se dopada Moj dnevnik i kaže da voli takvu vrstu pisanja. A onda kaže nešto što mi ispuni dušu. – Znate kako sam uživao u Gombrovičevim dnevnicima! Posebno što je to bilo devedesetih, u ono najgore vreme. Tada sam najbolje razumeo šta je Gombrovič podrazumevao pod “poljaštvom”.
Odmah sam osetio udar epifanije. Bilo je tako čudno to pominjanje Gombroviča i njegovih dnevnika u advokatskog kancelariji. (Pri tome je i štrajk advokata.) Napolju je počeo vetar, ulice su prepune uskomešanog suvog lišća. Za mene su Gombrovičevi dnevnici bili pravi praznik duhovnosti, književnosti, odricanja od svake vrste patetike, pogotovo one nacionalne, pokazivanje ponosa i dostojanstva u usamljenosti… To je svakako herojska pozicija od koje je Vitold neprekidno bežao. Naši životi u tim devedesetim takođe su imali nešto od tog ponosa i dostojanstva, premda, ruku na srca, nismo se osećali tako usamljenim. Družili smo se intenzivno u krugovima gde se tačno znalo ko je gde i za šta se zalaže. Ako bi se nekad krugovi i dodirnuli ili presekli to je bio susret u magnovenju, vrlo brzo smo se razdvajali i nastavljali sa paralelnim životima. Koliko je ljudi od tada otišlo ili nestalo bez traga? Koliko se krugova raspalo i izmešalo?
Mnogih knjiga više nema ne u fizičkom smislu te reči već kao kontakti, razgovori, povezivanja. Nekada smo mogli satima da pričamo o knjigama Bruna Šulca, Danila Kiša, Kundere, Škvoreckog, Siorana, Borhesa, Markesa, Kortasara… Svet je bio jedna velika nepročitana knjiga sa kojom je trebalo što pre upoznati sve one do kojih vam je bilo stalo. To deljenje obožavanja i zaljubljenost to je nešto sasvim drugo od “šerovanja”. Danas se deli iz navike svima, odnosno bilokome.
Želeo bih da moj dnevnik pokrene ono što mi se čini da je sasvim umrtvljeno: uživanje u sećanju koje neće biti nikakav trijumf ili epopeja već tiha saglasnost sa nečim što nam je istinski važno. To pretpostavlja određenu meru iskrenosti koja može biti opasna, da ne kažem autodestruktivna. Kad se dnevnik piše ovako kako ja to radim: takoreći uživo, i kad se moja svakodnevica lako može rekonstruisati, a ljudi sa kojima se družim prepoznati, onda je pritisak onoga što se dešava na javnoj sceni tim veći.
Ako danas svi mediji pišu i govore o povratku Vojislava Šešelja iz haškog zatvora, a ja izbegavam o tome da pišem, može se pomisliti da sam ili zabrinut zbog eventualnih posledica ili da smatram da ovakva stvarnost ne zaslužuje da uđe u Dnevnik. Pokušavam, međutim, da budem racionalan. Svako moje komentarisanje Šešeljevog ponašanja, ili reakcija na njega, predstavljalo bi ulazak u temu koja nema nikakv veze sa onim kako stvarno živim i šta osećam. Ne želim da budem politički komentator kaljuge u kojoj sam osuđen da živim. Kad se jednom uđe u taj krug svaki izlazak liči na bekstvo i poraz. . Bez ozbiljnog autoriteta jednog profesionalnog medija ne postoji novinar koji može da očuva svoju nezavisnost i dostojanstvo. Ovo nije vreme Karla Krausa i njegove “Buktinje” kada je on sam sebi bio i urednik, i pisac, i finansijer, i izvođač.
Osim toga, ovde više ne postoji kultura okupljanja i razgovora oko različitih tema. Nekadašnja mesta gde su se intelektualci okupljali – poput Kolarca, Doma omladine, Studentskog kulturnog centra… toga više nema. Sećam se i večeri na Muzikološkom institut u SANU koje je vodio Dragutin Duda Gostuški na kojima se okupljao različit svet i gde su isto takve bile i teme. Gostuški je imao izvanredan dar uzbudljivog vođenja razgovora, bio je erudita u svakom pogledu, a mislim da je posebno uživao u pripremanju ovih tribina (da li je to bilo utorkom u pet?) pa je slao svojeručno pisane pozivnice koje su bile prava stilska vežba krasnopisa i uzvišene retorike. Ne verujem da su internet, odnosno Facebook, najkrivlji za ovakvu situaciju. Pre će biti da su dugogodišnja kriza: politička, društvena i ekonomska, kombinovani sa premeštanjem stanovništva, odlaskom mladih u beli svet, a i intenzivno starenje i zaboravljanje, doveli celu naciju u stanje potpunog zamora i apatije.
Ta se apatija vidi i po svakodnevnim reakcijama na bilokakvu novu ideju ili inicijativu. Duh, odnosno anti-duh, “netalasanja” prekrio je sve. Najbolje bi bilo pokriti se preko glave i sve prespavati. Ali kako se probuditi na vreme? Zamisli ako sve prođe.
Gombrovičevi “Dnevnici” su me nekako osnažili. Kako je divno kad sretnete nekoga ko nije profesionalni književni kritičar ili istoričar koji ne samo da zna za Gombroviča i njegove “Dnevnike” nego pokazuje i istinsko razumevanje i oduševljenje tim delom! A posebno kad nije mator već u najboljim godinama. Prilikom takvih susreta i otkrića uvek poželim da takvi ljudi imaju što više dece jer će i ona imati šansu da otkriju lepe i uzbudljive stvari u životu.

Zvezdara, pogled prema centru, 12. novembar
Već nekoliko nedelja nisam išao u moj stari kraj. To mi nedostaje iako veoma volim i Zvezdaru, kraj u kojem sada živim. Govorim o Dorćolu.
Na uglu Strahinjića bana i Dobračine postoji jedno mesto gde sam često sedeo, posebno kad bih se vraćao iz Gimnazije u Dušanovoj. Poslednji put kad sam bio na tom mestu pokušao sam da sednem kao nekad i zamalo da se ukočim. Bože, kako sam nekada bio mali! Onda sam ga fotografisao sa idejom da uslikam sva takva, važna mesta iz mojeg detinjstva i mladosti. Mada, toliko se toga promenilo.

Sedeo sam na ovom prozoru!

Novi praznici – 11. novembar

Danas je praznik koji je nazvan Dan primirja. Osim po polupraznom gradu, zatvorenim poštama i bankama, ni po čemu drugom ne bi mogao da zaključiš da je praznik. Ne govorim o obaveštenosti prosečnih građana koja je generalno loš povod za zaključivanje biločega već o potrebi da se novoustanovljenim praznicima stvara nova stvarnost. Ta je potreba besmislena i izvitoperena. To, naravno, nema nikakve veze sa poznavanjem sopstvene istorije i tradicije, ali to je u opisu posla obrazovanja, kulture i medija a ne vlasti.
Da ćemo “pobeći” od Drugog svetskog rata i skrasiti se u Prvom, stvar je sasvim ideološke prirode. Previše dugo je narodu obećavano da će se napraviti sistem koji neće imati ništa zajedničkog sa prethodnim pa se prošlost, a sa njom i novi državni praznici, moraju promeniti što radikalnije. Od starih praznika preostali su još jedino Nova godina i Prvi maj. Koliko će dugo još oni izdržati kad znamo koliko je na Novu godinu kivna Srpska pravoslavna crkva a na Prvi maj novopečeni pseudoliberali, narodnjaci i demokrate?
Smešno je to nastojanje da se Dan primirja, tačnije dan kad su Nemci bili prisiljeni da podnesu kapitulaciju u Prvom svetskom ratu, postane simbol nove srpske državnosti. Taj vagon u kojem je 11. novembra 1918. potpisano primirje između zaraćenih strana poslužiće Hitleru da 21. juna 1940. napravi pozorišni performans u kojem će francuski generali potpisati kapitulaciju. Uloga ovog vagona, prvobitno komandonog štaba maršala Foša, sasvim je jedinstvena. Završnice važnih i dramatičnih istorijskih događaja često se pretvaraju u farse i travestije. Žrtve i krivci posle takvih igrokaza pretvaraju se u sterilnu istoriju brojeva i statistiku.
Istovremeno sa prazničnim topovskim plotunima sa Kalemegdana pokrenuta je inicijativa da zvanično obeležje današnjeg praznika bude cvet Natalijina ramonda. Jedini problem je što ovaj lepi cvet ne raste u rasadnicima poput karanfila ili ruže. Tim povodom je nađeno rešenje u stilizaciji trake Albanske spomenice i Natalijine ramonde. Cela ta inicijativa i stilizacija deluje veoma građanski, mislim predratno, francuski… što me neodoljivo podseća na Gabriela Ševaljea i njegov “Klošmerl”. Napor da se vratimo u građansko, predratno doba, doba kad je Francuska predstavljala uzor a ne Amerika, Nemačka ili nedajbože Rusija, potpuno je sulud i fantasmagorični projekat. Ljubitelji takve Francuske sigurno su veoma nezadovoljni današnjom Francuskom, posebno njenom mešavinom i obojenošću. Oni bi, kao nekada Francuzi iz Alžira, hteli da vrate Francusku njenim korenima, upravo kao i Srbiju. Ja se predratne Francuske mnogo bolje “sećam” preko Henri Milerovih “Mirnih dana u Klišiu” i Džordža Orvela “Niko i ništa u Londonu i Parizu” (Down and Out in London and Paris).
U mojoj generaciji Pariz je bio mesto o kojem se sanjalo zbog posla i načina života. Sedamdesetih godina prošlog veka mnogo je mojih poznanika i prijatelja otišlo put Francuske bez trunke mistifikacije o predratnoj Francuskoj. Više smo voleli biti u društvu sa Sartrom, Kamijem i Trifoom nego sa Poenkareom. Tako je ostalo do danas.
Mada je bilo i drugačijeg izbora, svakako. Na primer: Pariz u koji su išli Stevan – Stevica Marković i Dušan Spasojević sa kompanijom.

Danas je na ručku bila Gorana sa Nikitom. Napravio sam šnicle od ramsteka i krompir pire. To je dobitna kombinacija kod dece u određenom uzrastu. Sinoć sam dobio inspiraciju pa sam ispekao pola kilograma ljutih paprika koje su me štipale ne samo za oči nego i za vrhove prstiju dok sam ih gulio. To je najljuća vrsta papričica koje se kod nas mogu pronaći. Naranđaste su, skroz u orleanskom tonu. Ognjen, moj najstariji unuk, ima dvanaest godina, takođe voli ljuto. Ponekad se zaleti pa onda trpi i hukće. A Nikita, koji ima svega četiri godine, jednom je na brzinu pojeo neki sendvič sa kulenom, pa je počeo da hukće iza mene dok sam ga vozio kući. Junački je izdržao. Danas, dok sam se zabavljao sa Nikitom, pravili smo prvo piramidu za mumiju, on je u jednom trenutku počeo da se igra sa igračkom od izuvijanih metalnih žica u boji preko kojih su se povlačili raznobojni drveni prstenovi i da pevuši nešto što nisam odmah razumeo. Postepeno se njegov glas pojačavao i na kraju to se pretvorilo u nešto veoma ritmično i začuđujuće: Ja sam … umetnik! Ja sam … umetnik! Ja sam … umetnik! Svaki put kad bi prebacio prstenove s jednog na drugi kraj žice to bi rekao.
Zar nije u pravu? Onaj ko nešto ume taj je umetnik. Sasvim ispravno Nikita!
Dan je sunčan, miran, topao. Kao da će krenuti novo proleće.
Više ne gledam informativne emisije na televiziji. Reakcije na posetu albanskog premijera, kao i njegov nastup, sasvim su u duhu dobrosusedskih odnosa. To je igra u kojoj sve strane imaju svoje računice. Ne samo da nije pristojno u tome učestvovati nego ni komentarisati.
Da li je neko uopšte čuo praznične plotune?

Rušenje zida – 9. novembar

Gde sam bio pre dvadeset i pet godina? Onda kad je srušen Berlinski zid. Potreban mi je izvestan napor – proces oduzimanja – da bih se “smestio” u redakciju “Politike”, osmi sprat, kulturna redakcija. Tog novembra 1989. godine Milošević je čvrsto na vlasti u Srbiji. Još nema Tuđmana i Izetbegovića, mislim na vlasti. Tu je Kučan u Sloveniji i rotirajući cirkus predsedništvo. Niko nije Tito ali svi pomalo pokušavaju da sa njim komuniciraju. Nadamo se da će Gorbačov i Perestrojka da promene ne samo istočni nego i zapadni svet. Nadamo se i da će Ante Marković uspeti da pacifikuje Miloševića i njegovu pratnju koja nastupa sa svih strana. Kod nas povratak u prošlost ide uporedo sa rušenjem Zida.
Kada sam krajem 1999. prvi, i jedini put, bio u Berlinu, odnosno prvo u Vajmaru na uručenju nagrade, a onda u prestonicu, gde sam proveo možda tri dana, bilo je prošlo deset godina od rušenja zida mada je zid i dalje postojao. Jedan deo zida bio je iskorišćen za pisanje i slikanje grafita i murala. Berlin mi se učinio kao grad u kojem bi se moglo ne samo udobno nego i lepo živeti. To je grad raznolikosti i energije. Osećao sam se potpuno opušteno, domaćinski. Moj nemački nikada nije bio dovoljan za razgovor ali je mogao da posluži. Mada, Berlinci znaju mnogo bolje engleski od drugih Nemaca.
Još tada, pre petnaest godina, pitao sam se kada će biti otvorene naše policijske arhive i dosijei. To, očigledno, nije zavisilo samo od Miloševića. Duh straha i doušništva bio je u Srbiji veoma snažan. I još je. U tom se pogledu malo šta promenilo.
Otišli smo, posle skoro dva meseca, do Ruže koja je u Domu na Bežanijskoj kosi. Ruža je svoj apartman u prizemlju ukrasila najrazličitijim cvećem. Njena vedrina i normalnost ne posustaju. Šali se kako će od penzije, kad je umanje, ostati još hiljadu dinara. Ostalo ide za smeštaj i ishranu u Domu. A gde je internet, koji se posebno plaća, telefon, cigarete…? Šta će se uopšte desiti sa starim ljudima koji nemaju nikakav dodatni izvor novca osim svojih penzija? Da li će ih gušće naseliti?
Ruža se odmah setila pada Berlinskog zida. Tada je živela u Ljube Stojanovića, u Profesorskoj koloniji. Zapamtila je kako se radovala.
U novembru se srušen Zid a u decembru je srušen Čaušesku. Demonstracije u Rumuniji i obračun sa Čaušeskuom gledali smo kao omađijani. Jednog dana smo se okupili ispred rumunske ambasade u Kneza Miloša i zajedno sa grupom rumunskih studenata održali protest. Sećam se da smo skandirali: Čaušesku kriminal, Čaušesku kriminal! Bile su to prve reči reči na rumunskom koje sam ikada izgovorio.
U Beogradu ne postoji deo Berlinskog zida kao spomenik. Zašto? Možda ima nekih koji smatraju da je taj Zid bio sasvim u redu. Možda misle da bi današnji svet bio bolji da je Zid ostao. Ima svačega. Dovoljno je malo prošarati internetom i otkrićete svašta.
Danas je bio lep, povremeno sunčan dan. Nad Dunavom se digla izmaglica tako da se beogradska strana jedva videla. Nije bilo vetra. Prolazili su šlepovi. Ljudi su sedeli po kafićima na keju.
Sećanje na rušenje Berlinskog zida istovremeno je i sećanje našeg rušenja. Svet je postao užasan a život kombinacija paradoksa i besmisla. Svi mediji najavljuju vraćanje Vojislava Šešelja posle više od deset godina provedenih u haškom zatvoru. Iza tog povratka odmah se pletu razne političke špekulacije i zavere. Vremenska distanca između različitih političkih i društvenih događaja dobija novu dimenziju. Ono što je bilo ne može se promeniti, a još manje razumeti. Nema nikakve racionalnosti, predodređenosti ili sudbine u onome šta se zbilo. Moje žaljenje zbog sudbine Šešelja nema nikakve veze sa njegovom ličnošću, niti sa mojim razumevanjem ili odobravanjem. Ako bih uporedio ono što je on prošao sa onim kroz što su prošle stotine hiljada, pa i više, građana bivše Jugoslavije, onda je on uspeo čovek. Napravio je vratolomnu političku karijeru, obogatio se i okućio, stekao porodicu, da ne pominjem neizmerni broj objavljenih knjiga. (Sećam se da sam, svojevremeno, negde sredinom osamdesetih, kao urednik, odbio da objavim rukopise Vojislava Šešelja i Vladimira Šeksa. To nisu bili nikakvi nacionalistički rukopisi – Šešeljev rad o koncepciji opštenarodne odbrane i Šeksov o verbalnom deliktu. Ta odluka stvarno nije imala nikakve veze sa kasnijim političkim karijerama ova dva “Š” čoveka, mada sam u tome video nekakav tajni znak prepoznavanja – ko će gde uskoro biti.) U poređenju sa Šešeljom dobar deo moje bosanske familije – i sa majčine i sa očeve strane – prošao je mnogo tragičnije. Ne samo da su izgubili svoje kuće, imanja, poslove i karijere nego neki i živote.
Juče je u “Danasu” moj dragi prijatelj Milinko Bujišić napisao nešto što smo, zagledani u sebe, pomalo zaboravili. Podsetio je na nepravdu, kao poseban oblik samozaborava, prema Vladi Mijanoviću, zvanom Vlada Revolucija, studentskom predvodniku daleke 1968. U Srbiji je, i ne samo u Srbiji, na vlasti već dugi niz godina jedan sasvim kretenski oblik istorijskog revizionizma prema kojem se tvrdi da su sve levičarske ideje, a posebno one iz juna 1968, doprinele propasti demokratije u tadašnjoj Jugoslaviji. O kakvoj demokratiji i organizovanoj opoziciji iz tog vremena je uopšte reč? (O ustaškoj i četničkoj emigraciji?) Postojale su dve osnovne ideje oko kojih su se okupili studenti 1968. – prvo: zahtev za većom socijalnom pravdom i drugo: zahtev za slobodu štampe, a time i za slobodu govora i mišljenja. Ovaj prvi zahtev je demagoški prihvatio Tito i ceo establišment dok je ovo drugo – sloboda štampe postao suština svakog budućeg demokratskog studentskog i omladinskog pokreta u Jugoslaviji. Vlada Mijanović bejaše žrtveno jagnje celog autoritarnog i moćnog sistema koji se posle Titove smrti rastakao sam od sebe. Na njemu su se oštrili i dokazivali ideolozi, novinari, policajci, tužioci i sudije. Jedan od sudija koji se “dokazao” bio je i Koštunicin ministar pravosuđa Zoran Stojković. Preko toga da su se u ovoj zemlji ljudi decenijama terali u zatvor zbog ispričanog političkog vica, napisanog teksta ili govora, prešle su sve vlasti – od Miloševića do ove današnje. U međuvremenu su rehabilitovani mnogi. Verovatno je, sa stanovišta vlasti, lakše rehabilitovati one koji su mrtvi od onih koji su živi. Živima bi bilo potrebno i da se da neka odšteta. Živi bi mogli i da progovore.
Ali kako to pokrenuti kad se Vlada Mijanović i dalje krije. Njegovo izbegavanje svakog publiciteta postao je njegov zaštitni znak. Ljudi su se ovde, korak po korak, skroz navikli da prihvate nepravdu kao ličnu sudbinu od koje se ne može pobeći. Moći biti nepravedan, baš kao i moći biti silan, to je nešto što se neguje i učitava kao deo tzv. “domaćinske” tradicije. Baš zbog toga je čin dobrote i blagosti, koje domaćini s vremena na vreme javno pokazuju, pravi dokaz njihove moći. “Mogao bih te ubiti, ali te mogu i poljubiti!”
Na zidu u mome kraju grafit “Mi smo siti i besni!” To se klinci zajebavaju sami sa sobom, odnosno sa matorcima koji upravo to u njima vide. Kako je samo teško biti mlad u ovoj zemlji. Što sam stariji to mi je sve jasnije.
Ovde postoji toliko mnogo zidova koji bismo morali srušiti. Problem je tu tome što ne znamo koji je noseći.

Junak našeg doba – 8. novembar