Pisanje i dužina života, 28. novembar
Juče sam, posle mnogo, mnogo vremena, bio sa starim prijateljem Bujketom. Kad kažem “starim prijateljem” onda to znači da se poznajemo i družimo duže od trideset godina. Bujke je imao problema sa srcem, sasvim iznenada kao što je to kod nas uobičajeno, ugradili su mu par bajpasova, odredili terapiju i propisali zdraviji stil života. Bujke se sa svim slaže. Ipak je popušio pet cigareta dok smo sedeli u kafiću uz kafu. Kaže da puši samo u kafani. – Onda se više nećemo nalaziti u kafanama! – Nego gde? – Pa, u poslastičarnicama!
Sećam se kad sam ostavio cigarete, pre osam godina, da prvih šest meseci nisam smeo da ulazim u kafane. Bilo mi je teško da zamislim da mogu da pijem kafu, u raznim oblicima, a da ne pušim. Ali i to se savlada. Prvo se pije tonik, pa se pređe na koka kolu, najzad na kafu. Danas pijem istu količinu kafe kao i dok sam pušio i uopšte ne poželim cigaretu.
Bujke dobro izgleda. Ne samo fizički. Ista energija, duhovitost, živopisnost priče. Osim toga, on toliko toga zna o ljudima iz našeg okruženja, posebno o onima koji su iz sveta politike, medija i kulture. Uvek me iznenadi detaljima. Navikao se na Zemun, koji i ja veoma volim, ali bih teško mogao da ga odredim kao Zemunca. Šta je to, uostalom, Zemunac? Onaj stereotip: “Munze konza”?
Pričamo o onome što ćemo ostaviti. Na primer: lične biblioteke.
Da poklonimo knjige, koje smo godinama kupovali i skupljali, nekoj školskoj ili javnoj biblioteci? – Nema ništa od toga, kaže Bujke i ispriča mi kako je Sava Dautović, za života, pokušao da pokloni svoju veoma vrednu biblioteku gimnaziiji u koju je išao – negde u Sremu. – Nazvao ga je direktor gimnazije i rekao da oni nemaju prostor za Savine knjige, generalno nemaju prostora za nove knjige…. a verovatno ni volje da ga naprave, kao i da knjige popišu i zavedu.
– U Beogradu, danas, ima jedno desetak privatnih, veoma vrednih biblioteka, koje stoje u kutijama jer nema ustanove koja bi htela da preuzme knjige, priča Bujke koji se očigledno o svemu dobro raspitao.
Pre neki dan sam pročitao da je Univerzitet iz Ostina (Teksas) otkupio kompletnu zaostavštinu Gabriela Garsija Markesa pošto država Kolumbija nije imala sredstava, ili interesa, da ih otkupi od naslednika. Neki se ljudi skandalizuju, a ja mislim da je to odlično jer će Amerikanci da sačuvaju svaki papirić, fotografiju, predmet, od pisaće mašine i stola do pepeljare, pošto će od toga, između ostalog, da naprave i posao. Da bi to postao istinski komercijalni posao moraće da se potrude i oko marketinga i oko reklame. Deo toga biće i istraživači Markesovog dela. Sve će morati da se digitalizuje, da se napravi on-line arhiva, da se prikupe i filmovi vezani za ono što je za života radio Markes. Biće tu posla za dosta ljudi. Ako neko misli da bi za recepciju Markesovog dela bilo bolje da je sve ostalo u Kolumbiji u nekom sobičku “zavičajnog” muzeja taj nema pojma o čemu govori.
Onda mi Bujke ispriča zanimljivu priču o svome ujaku.
Ujak je bio oficir i ceo je život proveo u Novom Sadu. U penziju je otišao prilično rano, sa nekih pedesetak godina. Od prvog dana, kako je otišao u penziju, organizovao je svoj život, i dom, na sledeći način. Svakog radnog dana ustajao je i spremao se kao da ide na posao. Umesto na posao odlazio bi u sobu koju je uredio kao kancelariju. Tamo je bio pisaći sto, police sa knjigama, pisaća mašina. Telefon je prepustio ženi i deci. Svakog radnog dana, obrijan i sređen, sa sve kravatom, kao za posao, ali bez uniforme, ujak bi ulazio u svoju “kancelariju” i pisao. Pisao je svaki radni dan duže od trideset godina. Nikada ništa nije objavio, čak ni pismo uredništvu. Deca su završila studije, poudala se i poženila i otišla svojim putem. Ujak je svakog dana pisao. Svoja pisanija je uredno slagao u registratore koji su za tridesetak godina pisanja ispunila ceo zid. Bio je uredan čovek, u svakom slučaju. Kada se ozbiljno razboleo, a imao je preko osamdeset i pet godina, Bujke ga je posetio u bolnici. Ujak je bio potpuno lucidan i svestan da mu nije ostalo još dugo. Moj prijatelj ga upita: “šta hoćeš da uradimo sa tvojim rukopisima?” – Zovite gradsku čistoću i sve pobacajte, odgovori mu ujak. – Pa što si onda pisao?
– Iz dva razloga: prvo – da ne bih kao drugi penzioneri počeo da igram šah u parku i da ne gubim vreme sa raznim zgubidanima, a drugo, još važnije: da bih duže živeo.
Kad nešto razmislim, oba su razloga dosta snažna. Da li pisanje, zaista, može da produži život?
Prvo što mi pada na pamet to je gomila pisaca koji su umrli mladi. Umirali su od pijanstva, tuberkuloze, banalnih infekcija, nemaštine, osvete, neki i u dvobojima, umirali su po logorima i zatvorima, umirali kao kolateralna šteta svega i svaćega, umirali su od straha da će biti izručeni, mučeni, poniženi… Umirali su iz obesti i zbog opšte tragedije. Umirali su predozirani, umirali sekući vene ili skačući sa mosta, pucajući u sopstvenu glavu … Čitave generacije pisaca poznate su kao “uklete” ili “izgubljene generacije”. A ipak, nekome pisanje može da produži život. Nesumnjivo. Može mu dat smisao i ispunjenje. Kako je to čudno i paradoksalno da oni kojima pisanje znači samu suštinu bitisanja pisanje najmanje produžava život.
Zbog pisanja se, najzad, i danas može nagrabusiti.
U Ovome Ovde postoji mnogo opcija kako se uz pomoć pisanja možeš uzdići na društvenoj lestvici, ali vrlo malo da od svoga pisanja dostojanstveno živiš. Nije u pitanju samo sudbina data malim jezikom i malim tržištem već nešto mnogo ozbiljnije: neverica da talenat, pamet, znanje i pristojnost ikome išta znače. Taj viševekovni prezir prema sopstvenoj kulturi, jeziku i književnosti nešto je što je u mnogome odredilo našu sudbinu. Uvek kad krene priča o kulturnoj tradiciji ja bih da pitam: koju ste poslednju knjigu pročitali, koju ste poslednju knjigu kupili? Posebno je to strašno kad se pogleda milje “naše” dijaspore. Tradicija koja se svodi na krsnu slavu, desetak jela, uz obaveznu šljivovicu, uz pratnju pseudo narodne muzike, predstavlja direktan odraz ovog prezira.
Pišem ove redove u kafiću “Meduza”, u Jevremovoj ulici. Uspeo sam da se izborim za malo vremena pre nego što pokupim unuka. Izašlo je sunce iza oblaka. Počinje predvikendaška gužva.
Možda bi knjige iz naših ličnih biblioteka trebalo izneti na ulicu pod geslom: “Daj što ti ne treba”: Tako su uradili klinci u Hilandarskoj. Evo kako to izgleda:
Jedini je problem što knjige ne podnose kišu!