Srbija: zemlja budućnosti! – 21. novembar

Prvo se mora precizirati tema. Da li je tema isključivo lična?
Otprilike sam istih godina kao i Stefan Cvajg kad je izvršio samoubistvo. (Ovaj tekst sam započeo da pišem 2008.) A danas ga završavam. Dobio sam e-mail iz Vašingtona od prijatelja sa kojim nisam bio u kontaktu sigurno deset godina. Mogli smo, u međuvremenu, i da umremo. Sve se može desiti u međuvremenu. Nema izvesnosti. Postoji samo napor da se nešto sačuva, da se nešto uradi, da se ulije nada…

Ali, “jučerašnji svet”, gde je on sada?

 

Da li je u tome problem? I ja bih, bez imalo kolebanja, mogao reći da je moj jučerašnji svet razbucan, uništen, smrvljen. Ni to nije dovoljno. Postoji toliko mnogo onih koriste svaku priliku da ponižavaju ono što je za mene moj jučerašnji svet. Neki od njih generacijski su mi bliski. I oni, međutim, imaju neki svoju „jučerašnji svet“. Samo što najčešće nemaju pravih živih svedoka za to. Mnogo više koriste imaginaciju i fantazme od činjenica. Ali ni ja se ne mogu osloniti samo na činjenice. Sve više je reč o sećanju i izazivanju sećanja.
Kad govorim o mome “jučerašnjem svetu” ja, u stvari, mislim na onaj period koji mogu da pokrijem sopstvenim sećanjem, a ne sećanjem drugih ili koje je pretočeno u knjige ili preneto kao kolektivna priča, neka vrsta zajedničke predstave o tome kako je zajednička prošlost izgledala.
Mučno je ovo osećanje saosećanja sa nečim što se ne može jednostavno staviti u policu ili okačiti na zid. Pojam čovečanstva uključuje svakog čoveka ali to ne znači da svi u čovečanstvu učestvuju. Čovečanstvo kao samosažaljenje, osećanje gubitka, bespomoćnosti ili čovečanstvo kao surovost, beskrajna ambicija i mržnja svega što je drukčije i što stoji na putu zamišljenog ideala? Toga, međutim, postajemo svesni tek kada se suočimo sa pojedinačnim, konkretnim ljudskim sudbinama. Ista je stvar i sa nacionalnom pripadnošću. Jezik je nacija i domovina kojoj pripadam otkad znam za sebe, bez obzira što sam se opismenio preko latinice i ijekavice. No pismo i dijalekt nikada mi nisu predstavljali prepreku, niti su me poistovećivalo sa sredinom u kojoj je bila dominantno jedno ili drugo.
Ovde duboko udahnem i napišem Stefan Cvajg!

Mi, pak, kojima je danas šezdeset godina, (i više godina, moj dodatak), morali bismo „de jure“ imati još komadić vremena pred sobom. Ali šta mi nismo vidjeli, šta nismo prepatili, šta nismo preživjeli? Preorali smo s kraja na kraj katalog svih katastrofa što se mogu zamislisti ( a još nismo došli do posljednje stranice).

Stalno smo morali da se potčinjavamo zahtjevima države, da se bacamo na žrtvenik najstupidnije politike, da se prilagođavamo najfantastičnijim promjenama, uvijek smo bili okovani u zajedničku sudbinu: ma koliko joj se ogorčeno opirali, ona nas je odvlačila neodoljivom snagom. Tko je god prošao kroz to doba, ili bolje rečeno lutao i bježao – jer predaha je bilo malo – taj je doživeo više historije nego itko od njegovih predaka. I danas nanovo stojimo na prekretnici , na jednom završetku i jednom novom početku. (Stefan Cvajg: Jučerašnji svijet, preveo Vlatko Šarić)

Pre više od sedamdeset godina, 23. februara 1942. godine, Stefan Cvajg je izvršio samoubistvo. Istoričari Drugog svetskog rata objašanjavaju da je do samoubistva došlo posle pada Singapura.  Japanske pobede u Južnoj Aziji i Pacifiku bile su Cvajgu geografski bliže ali je malo verovatno da je zbog njih mogao da strepi i zamišlja da će uskoro Jevreji i u Južnoj Americi početi da nose žute trake.
Stefan Cvajg, koji je 1938. postao britanski državljanin, bio je u Brazilu dočekan kao istinska intelektualna i moralna veličina. Njegova sahrana je obavljena uz najviše državne počasti. Cvajg se osećao udobno i sigurno u Brazilu tako je započeo sa pisanjem knjige „Brazil – zemlja budućnosti“. Cvajg se nije ubio zbog straha od Gestapoa kao Valter Benjamin na Pirinejima, ali se nije ubio ni kao Jukio Mišima da bi opomenuo svoje zemljake da napuštaju svoju slavnu samurajsku tradiciju. Mišimina smrt je imala jasne političke i kulturne poruke, to je bilo samoubistvo koje je trebalo da bude impuls za nova, masovna žrtvovanja i politički prevrat. Cvajgova smrt je mnogo složenija i tajanstvenija, čak i kao posledica isključivo ličnog rastrojstva i očajanja.
Misterija Cvajgovog samoubistva – u zemlji koju je sam izabrao kao novi početak, danas je mnogo aktuelnija nego pre dvadesetak godina. Naravno, ne iz političkih razloga – nije na vidiku neki novi Hitler ili Staljin, kao ni ideologije koje bi ozbiljno mogle da ugroze ceo svet. Stefan Cvajg je svesno izabrao Brazil kao svoju novu domovinu zbog toga jer je ona bila zemlja „bez istorije“. Istorija, to je Cvajgovo životno i intelektualno iskustvo, često opterećuje stvarnost i budućnost pojedinih zemalja. Posebno je to slučaj sa evropskim državama. Zbog toga je „novi početak“ moguć samo tamo gde je situacija čista, neopterećena nasleđenim nepravdama, mržnjom i osvetom. Zamor od istorije istovremeno je i strah od istorije. Kod Cvajga, kod kojega su istorijske teme, posebno biografije poznatih istorijskih ličnosti, bile ključ njegovog stvaralaštva, Brazil je idealna zemlja u kojoj je novi početak opšti moto. Sjedinjene američke države, iako imaju mnogo mlađu istoriju od one evropske ipak u svojoj prošlosti imaju jedan krvavi rat za nezavisnost, razarajući građanski rat, ubistva predsednika, učešće u dva svetska rata… Brazil je istovremeno i mešavina raznih rasa, religija i kulturnih tradicija, obećana zemlja za nove pionire i istraživače. Franc Verfel je veoma lucidno primetio za Stefana Cvajga da je on bio „najopremljeniji“ za život u egzilu u času kad je to bilo skoro nepoznato. Pri tome je, naravno, mislio na njegovo znanje mnoštva jezika, poznatost i poštovanje koje je uživao širom sveta. Cvajg je od svoga znanja, popularnosti i ugleda mogao da živi svuda osim tamo gde je vladao nacizam i tiranija.
Dvadeseti vek je svojom burnom istorijom, svojim političkim, ekonomski, tehnološkim i kulturnim ubrzanjima ukrstio i razvio stotine tragičnih sudbina izuzetnih ljudi iz raznih oblasti. Pomislimo samo na sudbine teorijskih fizičara koji su, na raznim stranama, učestvovali u osmišljavanju i stvaranju atomske bombe. Ljudi koji su godinama bili saradnici i prijatelji, opsednuti idejama o silama koje vladaju univerzumom, koji su od svojih teorija stvarali svojevrsne religije, odjednom su postali vojnici svojih zemalja ili političkih doktrina. Samoubistvo Stefana Cvajga nije bilo nikakavo upozorenje široj javnosti. Oni koji su imali stvarnu moć itekako su dobro znali šta se dešava u Dahauu i Aušvicu, dok je za većinu običnih, neupućenih članova masovnog kluba pod zajedničkim imenom „Čovečanstvo“ to bilo prilično udaljeno, odnosno nepoznato.
„Jučerašnji svet“ objavljen je posthumno, 1943. godine. Rat je još trajao a time se i Konačno rešenje jevrejskog pitanja ubrzavalo. Na početku rata, posle pada Denkerka 1940. Cvajg je napisao: „Vreme sigurnosti je gotovo… Sve je gotovo. Evropa je gotova, naš svet je uništen. Sada smo potpuni beskućnici.“ Tajnu Cvajgovog samoubistva pre bih, međutim, tražio u gubitku nade koji proizilazi iz nestanka „jučerašnjeg sveta“ nego u aktuelnoj ratnoj situaciji i osećanju beskućništva. Ako je u dvadesetom veku, bar među piscima, kospomopilitizma postao opšteprihvaćena ideja, njega je nesumnjivo najbolje predstavljao upravo Stefan Cvajg. Prema njemu Tomas Man deluje mnogo više nemački, lokalno. Za Stefana Cvajga se zaista moglo reći da je bio pravi (i potpuni) građanin Sveta. Da li je njegovo samoubistvo svojevrsna poruka upravo o budućnosti kosmopolitizma?
Sa Hladnm ratom koji je pokrenutu odmah posle pobede nad fašizmom ideja kosmpolitizma imala je dva lica – ono građansko (zapadno) demokratsko i pacifističko i ono drugo – komunističko (istočno) avangardno radničko. Ta dva kosmopolitizma se nikada nisu susrela i ujedinila. Prolazila su jedan kroz drugi kao dve dimenzije koje se nikada neće sresti.
Kad se srušen Berlinski zid, a sovjetska imperija doživela svoj društveni i ekonomski kolaps, činilo mi se da će svet ponovo početi da se pronalazi u idejama starih kosmopolita i ekumenista. Istorija evropske kulture, u koju svakako ulaze i Tolstoj i Dostojevski, i Čehov i Bulgakov, i Čajkovski i Prokofjev, i Tarkovski i Harms, tražila je upravo takav – kosmopolitski i ekumenski put. Umesto toga doživeli smo informatičku revoluciju koja je relativizovala sve velike ideje i snažne ličnosti, a u prvi plan izbacila masovnost i trivijalnost. Žudnja za znanjem, baš kao i žudnja za životom, postali su predmet ismejavanja. Radoznalost je proterana iz obrazovanja i javnog života, osim ako nije reč o bolesnom zanimanju za intimni život javnih ličnosti iz estrade i politike. Teorije zavere, zajedno sa pomahnitalim i primtivnim nacionalizmom, postali su nosioci nove energije i vrednosti.
Sve se to odigrava u trenutku kada je tehnološki i naučni napredak čovečanstva izvanredan. Ljudi masovno koriste tehnologije o kojima znaju manje od ljudi iz neolita o vatri. S druge strane, nikada pre lično, trenutno iskustvo, nije bilo tako važno i izloženo pogledima miliona ljudi. Narcisoidnost novih tehnologija, a posebno novih medija, više je nego očigledna. Ipak, ne pada mi na pamet da kao ludit zagovaram uništavanje kompjutera, interneta i mobilne telefonije.
Dolazimo do jednog teško objašnjivog paradoksa: upravo nove tehnologije, uporedo sa masovnim korišćenjem u krajnje trivijalne svrhe, nude mogućnosti razvijanja novog znanja, očuvanja sećanja (ličnog i generacijskog), brzog pronalaženja onoga što je pohranjeno kao multimedijalna povest o svemu što može da zagolica našu radoznalost, komunikaciju sa najudaljenijim i najizolovanijim ljudima, zajedničko delanje, istraživanje i razvijanje empatije i solidarnosti. Nije digitalni svet svet koji ruši ideale jednog starovremenskog kosmopolite i sanjara kao što je bio Štefan Cvajg. Ideju kosmopolitizma zajednički ruše primitivni nacionalizam, masovno tržište trvijalnostima koje se oslanja na radikalnom uništavanju opšteg, klasičnog obrazovanja i nekompetentnost političkih i intelektualnih elita koje danas vode ovaj svet. (Gde ga vode? U stvari ga i ne vode već se prepuštaju stihiji koju raspiruju nove tehnologije koje nisu stvorile nikakvu sopstvenu etiku ili vrednosti koje su svesno okrenute prema budućnosti.)
Čak ni saznanja o opasnostima od globalnog zagrevanja Zemlje nije uspela da promeni svest političke i intelektualne elite u pravcu ozbiljnog suočavanja sa onim što se dešava na kulturnom i društvenom planu. Materijalni komformizam postaje ideologija pred kojom padaju sve razlike na nacionalnom, političkom, verskom ili rasnom planu. To je ideologija za koju kosmpolitizma ne znači ništa. Povremeno se pomene globalizam kao deo nove američke (zapadne) ideologije koja teži unifikaciji i uništavanju nacionalnih i druigih razlika, naravno u negativnom smislu.
Ovde, međutim, nije reč o prilagođavanju različitostima sveta – jezicima, kulturama, narodima, klimi, već onome što je istorija uobličila kao „jučerašnji svet“. Kakav je, zaista, „jučerašnji svet“? To je centralno pitanje na koje je svojim delom, pa i svojim tragičnim krajem, pokušao da odgovori Stefan Cvajg. U našim (balkanskim) uslovima ovo pitanje i njegovi mogući odgovori možda mogu da odgovore na neke suštinske dileme i nerazumevanja vezana za tragične događaje poslednje decenije prošlog veka.
Šta je, na primer, za prosečnog Srbina bio „jučerašnji svet“, svet u kojem je imao osećanje sugurnosti i nade da će budućnost biti mnogo bolja od prošlosti? Da li je taj svet za sve Srbe bio isti? Da li je taj svet stvarno proživljen ili je deo prenete slike i priče? Da li je ovaj idealizovani svet generacijski omeđen ili je naknadno izdeljen određenim političkim saznanjima i opredelenjima? Da li, najzad, taj svet i danas može da generiše određenu nadu i da mobiliše ljude?

U Srbiji su se od javnih ličnosti povremeno samoubijali pesnici i pisci – mahom pod uticajem alkohola ili latentne depresije. Od političara, ako govorimo o poslednjih desetak godina – „na sebe su digli ruke“ dva šefa policije. „Jučerašnji svet“ ne budi u Srbiji tako snažna osećanja da bi se od toga napravio „Klub samoubica“. Povremeni pozivi na samoubistva upućeni haškim beguncima, koji su se mogli pročitati u pojedinim novinama, ipak ne predstavljaju opšti nacionalni huk veličanja smrti kao putu do nacionalnog uzdizanja.

Smisao i motiv samoubistva javnih ličnosti, ponekad i pred kamerama, u dvadesetom veku, svakako je veoma različit. Tokom rata, a posebno na njegovom kraju, glavni vinovnici zločina pribegavali su samoubistvima kao najefikasnijem sredstvu izbegavanja suđenja, fizičkih i psihičkih muka i poniženja. Gebels se nije zadovoljio sopstvenim samoubistvom, morao je da pobije celu svoju porodicu da bi izbegao suočavanje sa pobednikom. Hitler je tražio da se njegovo telo, posle smrti, uništi kako bi pobednicima pre svega onemogućilo ismejavanje njegove smrti. Bez zemnih ostataka, takođe, uvek postoji mogućnost makar simboličkog povratka.
Ima u samoubistvima javnih ličnosti mnogo toga što deluje krajnje teatralno i izrežirano poput nekakave pozorišne drame sa odloženim dejstvom. Poruka je, naime, upućena mnogo više onima koji dolaze kroz dvadeset, trideset godina nego savremenicima.
U tom pogledu je samoubistvo Stefana Cvajga drukčije. Poruka njegove smrti upućena je pre svega njegovim savremenicima, posebno vršnjacima. (Rođen je 1881, što znači da je u trenutku smrti imao 61 godinu.) Poruka je bila upućena svima onima koji su živeli, osećali i pripadali „jučerašnjem svetu“. Kakav je to svet? Znamo li o njemu išta pouzdano? O tome vremenu više ne postoje živi svedoci. Koliko se možemo osloniti na istoričare? I da li su istoričari prave osobe koje bi mogle da nam prenesu atmosferu i prirodu jednog doba? Nekako bismo radije da poverujemo umetnicima i zvaničnoj statistici. Umetnici će da nam predstave senzibilitet i ukus epohe a statistika prosečan životni vek, zdravstveno i imovno stanje prosečnog građanina.

Kad je Sokrat trijumfalno ispio pehar kukute, optužbe protiv njega koje su pre toga izgledale kao društveni cunami, odjednom se utišaše. Verni prijatelji, koji su mu, pre toga, nudili pomoć u bekstvu, nisu mogli da shvate o čemu je reč. Sam Sokrat nije nikoga osuđivao. Mogao je da se oseti uvređenim, a možda i ponosnim. Uopšte, sistem žrtvovanja, bilo pred silom ili zbog opšte osude, zbog osećanja bespomoćnosti ili jednostavno zbog razočarenja i gubitika nade, odvajkada je deo naše kulture. Sama žrtva, međutim, pretpostavlja određeno posthumno priznanje, odavanja počasti, izražavanja kolektivnog kajanja ili jednostavno: rehabilitaciju.
Samoubistvo Stefana Cvajga ne spada u tu vrstu žrtvovanja.

Da je svet jučerašnjice mrtav to je više nego očigledno. Pa ipak, samo po sebi to ne bi trebalo da znači katastrofu. Jučerašnjice su sve kraće.
Da li je Cvajg znao za prave razmere holokausta koji će posle prvih nemačkih poraza biti sve intenzivniji? Ili je u pitanju strah i gađenje od onoga u šta se svet pretvorio? Ali, zašto je toliko čekao? Svet se definitivno promenio od Kristalne noći, Minhena i napada na Poljsku. Od tada je prošlo više od četiri godine.

Ne mogu da zamislim da se Cvajg istinski plašio da će Nemci, i nacizam, odneti pobedu na planetarnom nivou i da će, na kraju, i u Brazilu Jevreji početi da nose žute trake. Ili je moć masovnog straha, panike i paranoje narasla u Cvajgu toliko da je jednostavno izgubio vezu sa realnošću. Ne verujem da je to u pitanju.
Mnogo mi je bliža ideja o osećanju propasti jednog celog sveta smeštenog u određeni prostor, među ljude, običaje, kulture, znanje i pristojnost. Taj prostor nije ograničen samo na Srednju Evropu. Ono što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije kao da je svojevrsni nastavak propasti sveta jučerašnjice. Kako su tadašnji građani raskomadane Kraljevine, a potom sastavljene nove Republike, doživljavali svoju novu stvarnost a kako jučerašnjicu? Neki su to doživeli kao najveći trijumf i ostvarenje svih nada a drugi kao prelazak iz jedne u drugu katastrofu. Biti građanin svakako više nije predstavljalo nešto čime su se mogli ponositi. Pa ipak, propast fašizma i kraj okupacije mogao je da probudi nadu kod većine ljudi koji se pre toga nisu kompromitovali saradnjom sa okupatorima.
Da li je nova Jugoslavija, posebno posle raskida sa Staljinom, mogla da izgleda kao zemlja u kojoj će se pomiriti svet jučerašnjice i svet stvarnosti, odnosno budućnosti?
Cvajgovo tragično iskustvo sa istorijom – njegovo bekstvo u Brazil, kao da nam danas jasnije nego ikada pre govori o tome da nema novog početka tamo gde je istorija toliko toga uradila i ostavila iza sebe. Pa ipak, nije li nova Evropa, jedinstvena zajednica – danas od Atlantika do Ukrajine, a sutra možda i do Kamčatke – dokaz da se i istorija može svariti i obuzdati? U tom se pogledu najčešće ističu odnosi izmedju Francuske i Nemačke. Ili je Cvajgova opsesija istorijom, koja se intenzivno pripisuje balkanskim narodima, svojevrstan plod (ili virus, sve jedno) austrougarskog državnog, političkog i kulturnog iskustva gde je melanholija jučerašnjice bila mnogo jača od racionalne vizije sutrašnjice. Nije li austrougarska „tamnica naroda“ samo promenila formu i zapreminu u jugoslovenskoj „tamnici naroda“? Čak i dugogodišnja vladavina Franc Jozefa i Josipa Broza Tita daje povoda da se naširoko priča ne samo o izgubljenim slavnim danima nego i o izgubljenom junaštvu, pristojnosti, redu, vrhunskoj umetnosti, i tako redom … sve do gastronomije. Divljenje i uzdizanje jučerašnjice nije, naravno, originalno Cvajgovo otkriće. Srednjoevropska i engleska književnost su se naprosto takmičile u otkrivanju sveta jučerašnjice i njegovih vrlina i prednosti u odnosu na surovu stvarnost. Prezir prema savremenosti – onome što je Hese nazivao feljtonistička kultura – predstavlja zajedničku liniju utopijskog elitizma koji se razvijao u Evropi posle Prvog svetskog rata da bi se posle Drugog svetskog rata pretvorio u cinični pesimizam koji je isključivao svaku mogućnost istinskih pozitivnih promena. Istorija je, izgleda, učinila toliko toga lošeg – nekako sama, bez učešća ljudi, da nije postojalo mesto gde bi se novi početak uopšte mogao zamisliti.
Sa padom Berlinskog zida odjednom se učinilo da ima nade. I posle Aušvica, i posle Hirošime, napisano je mnogo hiljada pesama, i posle Vijetnama, i posle Čehoslovačke, milioni azilanata razmililo se planetom, najčešće bez znanja jezika i kulture zemalja u kojima su se skrasili. Tuga za izgubljenim domom, krajolikom, tradicijom, okruženjem, nešto je tako blisko i vrelo u „našim“ krajevima: Srbiji, Bosni, Hrvatskoj… (Ova se tuga rodila posle pada Berlinskog zida!) Kako stvarno izgleda naša jučerašnjica u sudaru sa onim u čemu živimo? Postoji li jedinstvena slika ili formula našeg jučerašnjeg sveta? Ako za njim žalimo da li je to samo žal za izgubljenim domom (homesick) ili nešto više? Neki, međutim, ovu melanholiju predstavljaju kao osećanje gubitka zbog prolaznosti i potrošene mladosti u kojoj je, navodno, sve mnogo lepše i potpunije. Kako razdvojiti ovo osećanje neumitne, tragične prolaznosti sa stvarnim, konkretnim gubitkom vrednosti za koje smo ubeđeni da su postojale u mladim danima?
Da li je, najzad, jučerašnji svet toliko bolji od ovog današnjeg? Da li zbog toga ljudi toliko dižu ruke od sebe? Ili je u pitanju još jedna od savremenih mistifikacija u kojima se glavne stvari odvijaju ili pre ili kroz pola veka. Živeti uporedo u prošlosti i u budućnosti spada u jednu od važnih veština današnjeg preživljavanja. Cvajg opisuje svoj jučerašnji svet ne samo kroz susrete sa najvećim umetnicima i naučnicima toga sveta, nego i kao svet u kojem nikada nije video svoga oca da je negde žuri, da trči uz stepenice ili nekog požuruje. Cvajg opisuje elitu kojoj je i sam pripadao ali i dostojanstvo i pristojnost prvih radničkih demonstracija u vreme proslave Prvog maja koji su na njega ostavili neizbrisiv utisak. Kako to sećanje na „naš“ jučerašnji svet danas izgleda? I pored ogromnih arhiva, dokumentacija, knjiga i studija, čini se da dominira jedan maliciozni, sitiničavi istoricizam u kojem se jučerašnji svet sveo na komunističku diktaturu i borbu za nacionalnu državu.
Svjestan sam nepovoljnih ali po naše vrijeme nadasve karakterističnih okolnosti pod kojim pokušavam da oblikujem ove svoje uspomene. Pišem ih usred rata, pišem ih u tuđini i bez ikakavih pomagala pamćenja. … Od čitave prošlosti, dakle, imam uza se samo ono što nosim iza čela. Sve je drugo za mene u ovom času nedokučivo ili izgubljeno, piše Stefan Cvajg u „Jučerašnjem svetu“.

U našem, konkretnom slučaju, jučerašnji svet je i veoma ideologizovani svet. Zbog toga su mnogi akteri tako ljuti na njega pokušavajući da sopstvenu ulogu (biografiju) permanentno očiste od prljavštine pobeđene ideologije. Stvarno zadovoljstvo se, pri tome, pakuje u priče o socijalnoj pravdi i nacionalnoj nejednakosti. Cvajg svoj jučerašnji svet smešta u vreme pre Prvog svetskog rata. Ono što posebno karakteriše taj istorijski period, prema Cvajgu, to su: harmonični međuljudski odnosi, visoki profesionalni moral i iznad svega opšta sigurnost koja je proizilazila iz reda i pravila kojih su se svi pridržavali. Sve ide polako i uredno. Kao da je sve vreme sveta rasprostrto ispred podanika Franc Jozefa.
To je, naravno, iluzija, jer taj je svet opterećen dubokim unutrašnjim protivrečnostima i spoljnim izazovima. Isto kao i naša bivša zemlja. I u njoj se živelo sa osećanjem sigurnosti i neke vrste bezvremenosti. Kao što je Franc Jozef izgledao besmrtan isto tako je izgledao i Josip Broz. Za to su se, nema sumnje, najviše pobrinuli ljudi iz državnog aparata – policija, vojska, sudstvo, činovnička i intelektualna elita. Provalija između elita i naroda bila je više nego očigledna. Zbog toga je elita imala stalnu potrebu da ističe svoje narodne korene i odanost nacionalnim interesima.
U „našem“ delu priče ovaj odnos izmedju elite i „naroda“ dobio je prilično karikaturalne oblike. Jučerašnji svet postaje važan pre svega kao najbolji svedok, i dokaz, vrednosti nacionalne elite, pogotovo one iz sfere politike i kulture. Srpski „jučerašnji svet“ ima, međutim, jedan ključni nedostatak – on potpuno previđa period od 1945. do prvih višepartijskih izbora. Ispada, naime, da je srpski „jučerašnji svet“ onaj pre Drugog, ili čak Prvog svetskog rata. Živih svedoka je, naravno, sve manje. Nulta tačka izmedju jučerašnjice i današnjice ne može da se utvrdi jer se ne zna čemu bi ona trebalo da posluži.
Ima u pričama o jučerašnjem svetu i elitama jedna tema koja se stalno provlači. Reč je o odnosu altruizma i egoizma. Da li je jučerašnji svet, generalno, bio svet gde je altruizam bio dominantniji i cenjeniji nego što je to danas slučaj? Svi smo mi, sa godinama, skloni da jučerašnjicu doživljavamo solidnijom i alturističkijom nego današnjicu. Ali zar mi i jučerašnjicu često ne posmatramo kroz optiku onoga što vidimo današnjici. U knjizi Farida Zakarija „Budućnost slobode“ postoji veoma zanimljiva analiza ponašanja putnika prve klase prilikom brodoloma „Titanika“. Za razliku od filma u kojem su se putnici prve klase (najviša elita tadašnjeg društva) otimali za mesta u čamcima za spasavanje, činjenica je sasvim suprotna – najveći procenat stradalih muškaraca bio je iz prve klase, dok su sva deca i 80 odsto žena spaseni. Što se išlo „na niže“ situacija se menjala u korist muškaraca. Taj filmski falsifikat nije ništa drugo do naše današnje doživljavanje i očekivanje od elite.
Zamislimo današnju Srbiju na „Titaniku“. Koliko bi tajkuna ustupilo mesto u čamcu detetu ili ženi?
Istorija našeg jučerašnjeg sveta tek će morati da se ispriča. Biće prilično tužno ako to ne bude ispričano od strane nekog ko je bio i učesnik i svedok. Nadam se da Peter Handke neće poželeti da napiše knjigu „Srbija: zemlja budućnosti“.

 

Ponekad to vidim kao lovačke trofeje. Ovako kako sam naslikao. Više kao asocijacija nego kao precizan podatak.