Dole, na reku – 26. novembar
Koliko dugo nisam silazio ovim stepenicama? Možda godinu dana, možda i više. To je put kojim se sve ređe ide. Levo, od stepenica, kad se prođe zgrada Rektorata umetnosti, sa malog platoa, preko puta kuće Mike Alasa, idu druge stepenice, mnogo strmije i krivudavije. I jedne i druge stepenice vode u Karađorđevu. Kad se pređe ulica, a posle nje i pruga, nastupa rekao. Tu je savsko pristanište.
Tamo dole, na obali uz reku, nekada je postojala samo jedna kafana, neka vrsta metalne barake sa velikom prozorima. Bila je to kafana “Promaja”. Išli smo u “Promaju” kao brucoši. Nas četvoro: kilo belog, jedna soda i dve porcije girica. Dovoljno i za napiti i za najesti. Vozovi su tada mnogo češće prolazili, sunce je duže trajalo, bilo je osvežavajuće, nije izazivalo glavobolju. Svi smo pušili. Uglavnom “57”.
Više ne pušimo. Žao mi je što sam ikada pušio. Na mestu stare “Promaje” je neka nova, i dalje baraka, ali sređena, proširena i klimatizovana, sa prozorima prema reci i starim platanom ispod kojega je bašta. Imaju dobar bežični internet, pre podne je vrlo prijatno, intimno i domaćinski. Nemam pojma kako je uveče.
Na drugom kraju, u takozvanoj Beton hali, fensi mesta: restorani gde se izlazi kao na promenadu. Nemam baš visoko mišljenje o njihovim kulinarskim sposobnostima, bio sam tamo par puta na službenim ručkovima. Ovde su, kao, bili planirani neki prostori sa kulturnim “sadržajima” – galerije, knjižare, mini pozorišta, kabarei… umesto njih vašar taštine. Na samom početku Beton hale, odmah ispod žutog krana, godinama je radio jedan veoma simpatičan kafić koji se zvao jednostavno “Kran”. To je bilo i mesto gde su se petkom ili subotom sastajali igrači preferansa na svojim turnirima. Preferans je nešto što je postao relikt, poput šaha i pantomime. Ja sam u ovaj kafić skoro godinu dana dolazio u jutro, radnim danom, pre posla, da nešto napišem na miru. Tu sam počeo da razmišljam o tome kako bi forma dnevnika bila zahvalna zbog onoga što dolazi. “Kran” je zatvoren duže od dve godine jer je izgleda neko bacio oko na prostor. Bar tako sam čuo od kelnera, a možda je reč i o nekim sasvim drugim razlozima. Kad je u pitanju posao i zarada u Srbiji sve postaje predmet mistifikacija i manipulacija. O svemu možeš da pitaš samo ne kako se ko obogatio.
Ovde se uglavnom bogate skotovi. To je, uostalom, globalna pojava.
Da nema stranih putničkih brodova i pecaroša koji se okupljaju oko Brankovog mosta ništa ne govorio o tome da je u pitanju pristanište. Soc. realistička bronzana figura lučkog radnika koja je postavljena na zelenoj površini, odmah do minijaturnog dečjeg igrališta, podseća na ono što je bilo i što se neće vratiti. Kad se okreneš od reke prema Karađorđevoj vidiš prošlost koja je izgubila ne samo malter na fasadama starih zgrada nego i osećanje da pripada ovom gradu. Beograd je pobegao od reke jer mu je bilo lakše da se širi na druge strane.
Uostalom, ovde, na obali reka, kad krene košava, postaje prilično negostoljubivo.
Penjem se nazad malim stepenicama, pored zgrade Fakulteta primenjenih umetnosti, gde obavezno na zavijutku, između zgrada, laje neki pas iza žičane ograde. Gore, na Kosančićevom vencu, koji je Pekić tako divno opisao u “Hodočašću Arsenija Njegovana”, prostor dobija drugu dimenziju. Kad se odmakneš od reke ona ti odjednom izgleda mnogo bliža. Danas je Kosančićev venac postao veliko parkiralište. Parkiralište na kaldrmi! Ovde je lepo pre podne i pored gomile automobila, mada se u kafićima pravi prilično očajna kafa.
Na vrhu, gde izlaze male stepenice, ima nekoliko klupa. Mislim da su neke klupe bile i pre četrdeset godina. Možda i transformator. Tu smo često sedeli za prvog letnjeg sumraka, sunce je taman nestajalo na Novom Beogradu. Ponekad smo duvali “šit” koji je poput preferansa u fazi nestajanja. Beograd je sedamdesetih bio hipi raskrsnica. Odavde se kretalo za Tursku, Liban, i dalje: za Indiju, Nepal i Kabul. Od Kalemegdana i Saborne crkve, pa sve do Kosančićevog venca, valjali su se buljuci mladih putnika na istok. O vrstama hašiša mogla se napraviti prava studija.
Nikada nisam stigao da o tim vremenima pričam sa Stevanom Pešićem, sjajnim piscem i čovekom, sa kojim sam se upoznao početkom devedesetih na Beogradskom krugu. (Bila je zima, sedeli smo i smrzavali se u Domu omladine. Dogovarali smo se da se međusobno čitamo, jer je čitanje rukopisa koji su u nastajanju stvar od najvećeg poverenja. Do toga, na žalost, nikada nije došlo. Tako je brzo i nečujno otišao da se ponekad iznenada zapitam: otkad ga nisam video.)
Moj stari prijatelj Braca otputovao je tih godina čak do Kabula. Tamo je kupio magare koje ga je verno služilo dok se muvao po Avganistanu. – A kad si se odlučio da se vratiš, šta je bilo sa magarcem? – Pa, jednostavno sam ga pustio.
Ponekad se setim tog magarca. Razmišljam da li ga je sloboda usrećila.