Uspostavljanje pravila, 20. januar

Teški dani: jučerašnji i današnji. Možda to ima neke veze sa klimom, mada nikada pre nisam obraćao previše pažnju na vazdušni pritisak, sneg, kišu… Priznajem, volim svetlost. Juče sam se, tražeći mesto gde ću se parkirati, u centru Novog Beograda, užasno zamorio. U jednom trenutku sam se zapitao: gde sam se zaputio. Išao sam na sastanak u OSCE. Tema: buduća privatizacija medija. Ono što me je posebno potreslo na Novom Beogradu to je osećanje zbijenosti i izgubljenosti. Ovde je, među tim novim, velelepnim, “pametnim” zgradama, okruženim novim gradilištima i sada starim, i prilično propalim zgradama iz vremena “zrelog socijalizma”, sve neizmerno besmisleno i depresivno. Te velelepne građevine naseljene velikim kompanijama, bankama i međunarodnim organizacijama, sa svojim obezbeđenjima, parkinzima, senzorima, daljincima, kafićima… nešto je toliko izmišljeno i izveštačeno da me osećaj neprijatnosti potpuno obuzima. Kao da smo u Kini. A nismo. Pola domaćih firmi čije sam natpise video odavno je u stečaju, banke pred rasturanjem i povlačenjem, međunarodne organizacije lelujavi posrednici nečega što nije ni ovde ni tamo. Budućnost je praznina ispunjena mirisima francuskih parfema i ćevapa sa lukom. Kad sve to spustiš na zemlju, uz besparicu koja sve brže osvaja svaki  kutak, dođe ti da se više ne mrdaš iz svoja četiri zida.
O novcu i besparici pisci su mnogo pisali. Uvek mi je bilo zanimljivo kako su se standardi siromaštva menjali zavisno od perioda i geografije. Siromaštvo u vreme Dikensa i u vreme Beketa nije bilo isto. Kad Hemingvej u “Pokretnom prazniku” opisuje svoj siromašni život u Parizu to je nešto sasvim drugo od Orvelovog opisa siromaštva. (Hemingvej obično ručava  po jeftinijim restoranima, uz obavezni aperitiv u obliku kalvadosa.) U kulturno-geografskom smislu, postoji američko, evropsko, istočnoevropsko i azijsko siromaštvo. Svako od tih siromaštava je autentično, ali neuporedivo. Kako Amerikancu objasniti život četvoročlane porodice u 35 kvadrata? Japanac bi to mogao da razume, mada je ta pojava veoma istočnoevropska. Brodski u svome eseju-priči “Soba i po” opisuje to istočnoevropsko iskustvo, i to iskustvo tzv. srednje klase, kao nešto najprirodnije. Nema u toj oskudici ništa tragičnog, ništa što se ne može ispraviti i pretvoriti u normalan život. Mislim da znam razlog: uporedo sa materijalnom oskudicom postojalo je neizmerno bogatstvo kulturnih utisaka i informacija koje su život činili smislenim i mnogo raznovrsnijim od stvarnosti. Osim toga, i u samoj je stvarnosti neprekidno strujala i bujala komunikacija i rasprava o osnovnim ljudskim vrednostima i budućnosti ka kojoj hrlimo. Svet je i u svojoj ekonomskoj, političkoj i društvenoj asimetriji izgledao kao mesto gde ćemo moći mnogo toga da stvorimo i promenimo. Priča o promenama sada se sudarila sa zidom tzv. neumitnosti, novom ideologijom tržišne i političke svrsishodnosti. Bankari i političari plasiraju iste floskule – naravno, servirane različitom terminologijom.
Zbog toga mi Novi Beograd ostavlja tako težak utisak. U starom delu grada postoje, svakako, delovi grada koje su okupirali predstavnici nove klase bogataša, ali to su sasvim izolovane, usamljene tačke, oko kojih se kreće jedan normalan, sirotinjski, demokratski život.
Ponovo snažno osećanje nestvarnosti. Ovo neće moći da traje u nedogled. Bojim se raspleta.

Možda put do raspleta ide preko utvrđivanja pravila i standarda. Što manje stvari prepustimo ljudima a više se oslonimo na pravila i sistem biće nam lakše.
Stvarno? Nisam previše ubeđen. Zar isti ti ljudi ne sprovode pravila koja su sami doneli?

Pre dva dana sam u blizini kuće otkrio pravi istorijski relikt. Evo kako izgledaju pravila koja je plasirao neki preduzimljivi predsednik kućnog saveta, najverovatnije još sedamdesetih.

 

 

Da li čekamo moćnog predsednika kućnog saveta da donese spasonosne promene? Pitam se, pitam: da li je i predsednik kućnog saveta otkupio svoj društveni stan?
                                                Zamišljanje osvajača

Ako Egipćani preuzmu vlast u ovom delu sveta da li će sa sobom doneti klimu, geografiju i šerijat? Ili će se zadovoljiti mirisima i muzikom.
Ako Skandinavci preuzmu vlast, da li će da urede klozete, puteve i biblioteke? Ili će se zadovoljiti samo bolnicama i staračkim domovima? Šta će Rusi želeti da urade kad osvoje ovaj deo sveta? Da uvedu novi porez na rakiju, obavezno služenje vojske, strah od nesanice? Ili će se zadovoljiti probijanjem tunela i istraživanjem praistorije?
A ako Kinezi, preko Rusije, što neki odavno priželjkuju, osvoje ovo parčence planete, da li će da uvede pravilo o jednom detetu, ukine beneficirani radni staž i uvede nove brze vozove? Ili će samo da pohapse sve političare i vrate pirinač u Banat?
Ako se kojim slučajem sve okrene naglavačke i mi postanemo moćni osvajači kontinenta i priobalja šta ćemo doneti pokorenim narodima?
Koje ćemo običaje da uvedemo kao obavezne? Šta ćemo da zabranimo?
I da li ćemo više želeti da nas se plaše ili da nas obožavaju?