Izvori očajanja (2), 14. januar

 

Ništa se, naravno, ne može nastaviti bez određenog gubitka.
Zaboravih, pišući o izvorima očajanja, da pomenem čuvene, a časne preteče: Šopenhauera, Kjerkegora i Ničea. Njih svi pominju čim se pomene očajanje. Pominje se i pesimizam, o da, skoro obavezno. Nisam siguran da je to baš neophodno. Očajni ljudi ne moraju biti pesimisti iz prostog razloga jer za njih kategorije optimizma i pesimizma ništa ne znače. Očajnik je zagledan u sebe osim ako nije spolja dobio zadatak da pod odorom očaja digne u vazduh sebe i sve oko sebe. Rekao bih da su u pitanju društvene boleštine nastale mutacijama vere, nade i očekivanja.
Zaboravih, takođe, da pozovem u pomoć moga starog prijatelja Emila Siorana koji je od sopstvenog očajanja napravio veliko delo. Tu blizu je i Julija Kristeva čija se knjiga “Crno sunce” na srpskom jeziku pojavila 1994. u vreme rata, nestašice i očaja. Knjiga je predstavljala neku vrstu utehe iako to deluje krajnje apsurdno. (Kad svoje osećanje očajanja “podeliš” sa drugim ljudima, makar su vam njegovi uzroci veoma različiti, možeš da osetiš neku vrstu olakšanja.)
Kad malo bolje razmislim, priličan je broj filozofa koji su svoju filozofiju, a često i sopstvene živote, vodili kao neku vrstu očajničke borbe bez kraja i početka. Sokrat je jedan primer, a drugi Heraklit i Platon. Svako je svoj očaj nosio na svoj način. Heraklit se nije pačao u politiku, ali su ga ipak nazivali Mračnim. Platon je hteo da poboljša državnu upravu ali se suočio sa priličnim nerazumevanjem. A Sokrat, jadan, neizmerno je verovao u moralne vrednosti i ljudsko poštenje, pa je ispao više nego naivan. A tek dvadeseti vek! Pa on je prepun očajanja i potrebe da se očajanje pretopi u umetnost, filozofiju, sociologiju, ekonomiju, statistiku… Od Munka do Kamija i Orvela sve je ne samo slika trenutnog očajanja nego i onog budućeg, koje tek dolazi.
Rekao bih da mi je, na izvestan način, to očajanje ulepšalo život, mada to izgleda svetogrdno.
Na primer, muzika Erika Satia.
Priča se da su, kad je Sati umro, u njegovom stanu našli ogromnu količinu starih novina, posteljinu koja nije bila menjana više od deset godina i prevrnuti klavir.
Iz onoga što je komponovao nikada to ne bih zaključio.

Onda se, u trenu, setim pesme Rade Lazić “Očajni psalm” koji mi je poslala početkom prošle godine. Bože, kako vreme brzo prolazi.
Evo pesme, da dalje ne objašnjavam:

 
OČAJNI PSALAM
Živim u Očaj državi
U gradu Očaju
Međ očajnim ljudima
Ja očajna
Očajnog dragog grlim
Očajnim rukama
Šapućem mu očaj-reči
Ljubim očaj usnama.

Iz očaja decu pravimo
U očaju davimo –
Očajem kljukajući
Očajančiće naše
Da produže rod naš očajni
Ime naše očajno da pronose
Očajnu decu rađajući
A ona još očajniju
Itd.

Jer Bog očaja nama vlada
I njegovi očaj-izaslanici
S očaj spravicama
Što naše kuće očajem malaju
Prozore zastiru očajem
I vrata njime okivaju
Očaj-zidine dižući oko nas.

Propovedaju očaj-veru
Ubiru berićet i ćar
Učeći nas Svetom Očaju
Kojim ćemo zaslužiti život večni
Da vaskrsne ljudski rod
Očajni –

Jagnje koje luta
Ne nalazeći kućišta i puta
Zore i jutra.
Za vjek i vjekov.

Prokleta nek’ si ruko uboga
Koja ovo zapisa leta Gospodnjeg 2013.
Šta se, u međuvremenu, promenilo? Postali smo mlađi i zdraviji?
Da li više ne živimo u “očaj državi”?

 

Raspust je. Dva moja unuka, koja idu u školu, uživaju. Sa Ognjenom sam prošle nedelje pričao o tome kako je ogroman Tihi okean. Pokušao sam da ga zainteresujem za avanturu zvanu “Kon Tiki”. Knjiga je još uvek u starom majčinom regalu sa ostalim dečjim knjigama. Knjige ne mogu da se nose sa igricama. Premda, deca i dalje vole da slušaju priče.
Ne mogu da i zbog toga budem očajan. Svet knjiga i književnosti sve više postaje bivši svet.
Napolju je poput proleća. Nadam se da će sneg pasti bar još jedamput. Bar da pokrije raskrsnicu Strahinjića bana i Zmaj Jovinu da bi Marko mogao da je snimi u ovom godišnjem dobu. Želim da napravim priču koju ću da čitam “preko” filma o tom raskršću gde sam proveo dobar deo svoga detinjstva.

Više ne očajavam zbog prijatelja i poznanika koji nisu sa nama. Očajan sam zbog lošeg pamćenja. Želeo bih da spasim ne samo njih nego i vreme kada smo uživali u knjigama poput “Kon Tikija”.

A sad evo jedne ideje iz “davne” 2006.

                                                          Fijasko

Manifestacija: blog, akcija, knjiga ili izložba “Fijasko” zamišljena je kao mesto, vreme i prostor gde bi svako od svoje glave i svoje volje mogao da napiše, nacrta, snimi, ispriča … jednom rečju donese nekakav dokaz ili svoju ispovest o tome kako je pukao, od kad je u bedaku, kako je digao ruke od svega, ili jednostavno kako se više ničemu ne nada… čak ni tome da o svome ličnom fijasku može nešto suvislo da kaže. Ovde bi mogli da dodju i oni koji su pukli sa svojim poslovima, očekivanjima, oni koji se osećaju totalno prevarenim ili izneverenim, ili samo depresivni i očajni.
Umetnici, od pisaca do muzičara i slikara, mogli bi da izlože svoja dela koja su ostala nezapažena ili bila uništena od strane kritike. Isto bi mogli da urade i mali preduzetnici kojima je propao posao, u formi finansijskih izveštaja, fotografija ili video zapisa. To, nesumnjivo, zahteva i odredjenu distancu i autoironiju što celoj manifestaciji «Fijasko» može uliti i nekakav ohrabrujući duh i nadu da već samom iskrenošću o sopstvenom porazu otvaramo put iz ćorsokaka.
Insistirajući na ličnom, neponovljivom, doživljaju poraza ne bežimo od onog kolektivnog osećanja da je fijasko stanje duha zemlje u kojoj živimo, bilo da je reč o politici i ekonomiji, pravdi i pravu, socijalnoj sigurnosti, najzad o perspektivama života ovde. Ipak je lični doživljaj nešto čime sve počinje i sve se završava. Nećemo se zbog toga baviti uzročno-posledičnim vezama, geostrateškim interesima ili istorijskom pozadinom. Da je čak, poslednjih dvadesetak godina sve bilo idealno i sjajno, neko bi s pravom mogao samo da izloži svoju fotografiju od pre dvadeset godina sa potpisom: «ja pre 20 godina» i fijasko bi lako mogao da se prepozna. Da je život često veoma porazna pojava i da se epizode poraza nekada nižu bez prekida godinama nije nikakva tajna. Mi se sa tim osećanjem ne samo budimo svakog jutra nego se sa njim i radjamo. Ako, medjutim, prikupimo dovoljno slika, zvukova i opisa poraza, ako se natopimo tudjim osećanjima poraza, možda ćemo u njihovoj raznovrsnosti i subjektivnosti shvatiti koliko su ona različita i koliko je njihov teret relativan. Možda ćemo tada uhvatiti i nit vremena u kojem živimo i prepoznati jednostavniji put do zadovoljstva i ispunjenja.

Ne postoji, naravno, fizički dovoljno veliki prostor gde bi bila izložena sva dela-dokumenti posvećeni odredjenom ličnom porazu. Jedini stvarni prostor u kojem se sve može izložiti jeste onaj na sajtu. Zbog toga će nam sajt B92 pružiti mogućnost da se svi zajedno suočimo sa opštim i pojedinačnim fijaskom. Izabrani primeri – dokumenti i ilustracije biće naknadno predstavljeni javnosti u Kulturnom centru Rex.

Na kraju, ukoliko “Fijasko” ispadne fijasko i to bi bio svojevrsni uspeh.
Ovde nema propasti osim nas samih, a o tome se upravo i radi.

Pravila:
1. Ovo nije takmičenje!
2. Prilozi: Ispovest pisana u prvom licu jednine. Poželjne ilustracije: fotografije, video zapis, tonski snimak, pisma… Priča o porazu ne sme biti starija od 20 godina. Svako ima pravo da predstavi više sopstvenih poraza osim u slučaju kada se ceo dotadašnji život predstavlja kao jedan jedinstven poraz.
3. Nije propisan obim i vrsta materijala kojima se pojedinac predstavlja.
4. Autori mogu da zadrže svoju anonimnost pred javnošću ali moraju da daju podatke o sebi organizatorima eventualne izložbe.
5. Učesnici mogu samo da šalju priloge o sopstvenom a ne o tuđem fijasku.
6. Mrtvi ne učestvuju u ovoj manifestaciji.
7. Ne pričaju se priče o opštem, kolektivnom, fijasku već isključivo o sopstvenom.
8. Fijasko nije blam!

Ovo je napisano pre više od osam godina kao blog na sajtu B92. Bila je to neka vrsta poziva upućena svakome i nikome. Ideja nije bila dobro prihvaćena. Ubrzo sam odustao i od toga da pišem blog koji će biti izložen najrazličitijim komentarima. Pokazalo se, naime, još tada, da je mnogo više ljudi malicioznih i spremnih da sve ispljuju od onih koji će imati volje i energije da nešto podrže. Prijatelji su mi tada rekli da je to normalno stanje stvari i da je nemoguće da se na blogu objavi bilošta što neće biti napadnuto. Opkladio sam se da je to ipak moguće i opkladu dobio. Napisao sam blog o pravljenju različitih vrsta salata od krastavca.
Toliko o pozitivnoj energiji.

 

U međuvremenu sam sređujući stare slike “otkrio” jedan crtež stola Poslednjeg čoveka. Reč je o knjizi “Poslednji čovek i njegova žena”. Glavni junak  stalno nosi crne naočare. I voli  da ih menja. Tako  svet vidi u podnošivijim bojama. Verovatno.