Dole na uglu, 23. januar

 

Sinoć me je pozvao stari prijatelj N. Pre godinu dana izgubio je sina. Moj prijatelj je muzičar. I njegova žena je muzičar, kao i pokojni sin, kao i ćerka koja ima karijeru u Nemačkoj. Okolnosti sinovljeve smrti, kao i ono što je prethodilo, toliko su tragične i tužne da ne mogu da ih opisujem. N. me zove jer želi da podeli svoju tugu. Priča mi o nesanici, depresiji i bezvoljnosti. Ja pokušavam da ga ohrabrim pričom o sudbini, borbi, a posebno o odgovornosti i ljubavi prema ćerki i ženi. Onda posegnem za onima koji pate od sličnih boljki, kako se bore, kako se leče, šta piju od lekova… Pre podne sam u knjižari “Beopolis” sreo V-a, svakako jednog od najboljih pisaca na srpskom jeziku, i malo se iznenadio njegovim izgledom. Pitao sam ga za zdravlje, a on mi odgovorio da je sa telom u redu. – Imaš problema sa dušom, pitam ga kao petogodišnjeg dečaka.

– Da, odgovori mi dečak.
Sve više je depresije koja poprima razmere epidemije. To nije nešto što se može zaustaviti preko noći, ali ni nešto što može da se utopi u normalan život. Vesti o samoubistvima postaju deo svakodnevice. Negde sam pročitao podatak da na jedno ubistvo “ide” devet samoubistava. O ubistvima se, naravno, mnogo više piše jer one nude uzbudljive i dramatične priče sa više učesnika. Samoubistva su monodrame. Porodica i okolina samoubica ne vole da se o tome previše priča. Iz čitulja se ponekad može saznati, kroz formulaciju: “iznenada i tragično”, da je reč o samoubistvu. (Za smrt od raka se piše “posle duge i teške bolesti”, a srčani i moždani udar prepoznaju se samo kao “iznenada”.)
Probleme sa dušom nema samo onaj zdravo bolesni deo srpske populacije koji se raduje uz Pink, Informer i slične medije. Moje gađenje je sada sasvim mirno i razložno, bez imalo strasti. Uopšte nije u pitanju da li ja razumem ili ne potrebe neobrazovanih i marginalizovanih ljudi, njihov način radovanja i tugovanja, njihove strahove, nade i očekivanja. Mogu da razgovaram sa svakim i da čujem svakog, ali to ne znači da mogu da opravdam sveopštu laž i foliranje. Nisam u prilici da povedem pobunu protiv onoga što me guši, jer me ograničavaju ne samo moje godine nego i samo gušenje. Uostalom, ideja o pobuni je kranje detinjasta u uslovima u kojima najveći broj ljudi ne vidi nikakav izlaz osim u iščekivanja čuda.
Tako, u tihom očajanju, promiču dani koji će se jednom potpuno zaboraviti.

 

Na FB-u čitam da će uskoro da se ukinu dve kultne emisije Žikice Simića na Radiju B92. Reč je o emisijama “Dole na uglu” i “Tajanstveni voz”. Ovo me podseća na ometanje Radio Luksemburga sredinom šezdesetih. Ipak smo uspevali da dopremo do njega i muzike koju smo voleli. Baš kao što su nekoć ljudi slušali Glas Amerike i Slobodnu Evropu. U stvari, to i nije bilo tako davno. Šta smo mogli da slušamo da bismo 1999. saznali šta se dešava na Kosovu?
No, reći će vlasnici javnog mnjenja, ovde je reč samo o muzici a ne o politici. Zar je šezdesetih Radio Luksemburg bila samo muzika? Teško. Ovde je neprekidno u pitanju politika čija je matrica ista duže od šezdeset godina. Zar bi inače mogao da vlada taj sramni i odvratni kič na televiziji? Zar bi taj kriminalni politikantski šljam, koji predstavlja srce srpske estrade, bio tako zaštićen i promovisan kao deo autentičnih nacionalnih vrednosti i tradicije? Sve zajedno ovo deluje kao karikatura iz nekog drugog vremena. Ovde se vremeplov pokvario pa su se vremena, sudbine, karakteri, policija, politika, muzika, beda i bogatstvo tako izmešali da poput štucanja ili kijanja svaki čas izazovu neki strujni udar.

Da li smo osuđeni da prošlost postane ne samo bolji deo našeg sećanja nego i života?

Na profilu Žikice Simića neko je postavio “We`ll Meet Again” u izvedbi Džoni Keša. Odnekud mi je ta pesme, iz potpuno drugih vremena, i sa drugim značenjem, kliknula u glavi.

Hladni rat je bio bolji?

 

Večeras, ispred zgrade, dole na uglu, naletim na psa koji plače. Mršavi mešanac nekog lovačkog psa i uličara, braon boje, zaplete mi se između nogu. To se desilo tako iznenada da sam zamalo pao. Strašno sam se potresao. Pošto se to desilo na taksi stanici zamolio sam dvojicu taksista da zadrže psa dok iz stana ne donesem neku salamu. Dok sam se trčeći penjao na prvi sprat pomislio sam kako zbog ovakvog događaja čovek lako može da “pukne”. Brzo sam isekao parče parizera, koji inače bacamo našem dvorišnom mačku, i vratio se na taksi stanicu. Pas me je čekao. – Gladan je, rekao sam taksistima, dok je on halapljivo jeo salamu. Prestao je da plače. A kad sam se vraćao kući jedan taksista mi reče: – Hvala vam! To mi je bilo smešno i simpatično.
Nesreća je svuda oko nas. Ima ne samo miris nego i izgled i zvuk nesreće. Pas koji plače dok počinje da pada neka sitna kiša ili snega. Mrak. Nema vetra i nije hladno. Osim u srcu.