Oproštaj, 8. februar, nedelja

Prekjuče, u petak, posle podne, kad smo krenuli sa posla, počela je prava vejavica. Uhvatio sam sebe u nekoj vrsti radosti što će pasti dovoljno snega da će unuci najzad moći da se sankaju, a ja da napravim bar jednog velikod zombi-Deda Mraza. Gledao sam kroz prozor, sretan što sam pronašao dobro parking mesto, kako sneg pokriva krovove i automobile. Ali na trotoaru se nije hvatao. Telefonirao sam Marku da ga podsetim na dogovor oko snimanja filmskom kamerom raskršća Strahinjića bana – Zmaj Jovine u zimskom periodu. Pre godinu dana raskrsnica je snimljena “okupana sunce, zalivena kišom, sa zelenim bogatim krošnjama lipe, i sa požutelim ostacima lišća. Ali pokrivenu snegom još ga nismo snimili. Hteo da bih da napravimo mali film – od oko petnaest minuta – gde bih ispričao priču, boljereći sećanje, na ovu mesto. Neka vrsta moje verzije “Dima”. Skraćena i bez ubistva.
Onda je u subotu stao sneg i nije ga bilo po ulici i na trotoaru. Odlučili smo se da sačekamo nedelju.
Danas, u podne, parastos Jeleni u maloj crkvi pored Hrama Sveti Sava.
Pre početka parastosa bilo je krštenje jednog slatkog bucmastog dečaka-bebe sa crvenom kapom. Posmislio sam da je to, na neki način, lepo jer život i smrt imaju svoje mesto ne samo u crkvi nego i u našem svakidašnjem životu, bez obzira što to često odbijamo da prihvatimo.
Okupilo se nas pedesetak. Većina ispisnici Jelenini, ali i nemali broj mlađih žena i muškaraca, prijatelji i kolege Anini i Jelenini. Ana je pre početka parastosa podelila sveće koje smo zapalili i stali u dve grupe, jedna naspram druge, dok je stariji sveštenik sa mladićem kojim mu je pomagao započeo sa službom. Sve je išlo normalno, čak normalnije nego obično jer je sveštenik dobro i razgovetno izgovarao molitvu, nije gutao slova i reči kao što je uobičajeno. Primetio sam da se krsti polako ali odlučno, naglašavajući svaku tačku dodira prstiju šake sa telom. I to mi je delovalo dostojanstveno i svečano, bez onog zbrzavanja i cimanja. Kad su zapevali bio je to skladan duet u kojem se isticao lep i snažan glas mladića i tiši, ali topliji glas sveštenika.
Kada se posle “večnaja pamjat” završio parastos sveštenik je počeo da govori jednim potpuno drugim glasom. Gledao je u pod dok je govorio. Prvo je pomenuo Jelenino ime i ko je sve u srpskoj istoriji nosio to ime, a posebno Jelena Anžujska, i mislio sam da će tada reći i nekoliko reči o našoj Jeleni, o njenoj dobroti, plemenitosti, pameti, posvećenosti i ljubavi za svoje najbliže i prijatelje, ali to je ime bilo samo privezak koji je poslužio da se razveze priča o zlosrećnoj srpskoj istoriji i o tome kako smo poslednjih pedeset godina propali jer smo zaboravili veru svojih predaka… Pravi komesarski govor bez trunke osećanja i poštovanja prema povodu zbog kojeg smo se okupili. Izdeklamova komesar svoje pa laka korak iz crkve prema mermernom zdanju koje je za potrebe SPC-a podignuto na vračarkom platou. Pomislih da ga upitam za tih pedeset godina, nekako mi se ne slaže račun, od 1945. do 1995. Da li je to to? Od tada nam je “krenulo”? A sad nam je super. Sa ovom demografskom slikom, sa mladim ljudima koji hitaju da napuste Ovo Ovde, sa apatijom, nasiljom, opštim beznađem. Otkad se, na poslednjem popisu, oko devedeset odsto punoletnih građana izjasnilo da je religiozno, stvarno nam je mnogo bolje nego u vreme “bezverja”.
Očigledno su sveštenici dobili zadatak da “deluju”. Koliko vidim oko sebe, u celom svetu, tamo gde je najveća sirotinja i gde je najjača vera, caruje najveće nasilje i surovost. To su spojeni sudovi: siromaštvo, religija i nasilje.

 

Sinoć sam na FB otkrio još jedan izvor ludila. Reč je o izmišljenim propagandnim portalima odakle se šalju raznorazne gluposti i laži protiv ideoloških neistomišljenika. Svet se podelio kao u vreme hladnog rata. Ludilo je sve intenzivnije.
Izvesni portal <vaseljenska.com> objavio priču pod naslovom: “Јањичари Новог Доба – кошмар савремене Европе”
U pitanju je priča jedne navodne majke-Ruskinje koja opisuje užas savremene Norveške, odnosno cele Skandinavije, gde se deca oduzimaju roditeljima, prevaspitavaju se u u logorima – popravnim centrima, a potom usvajaju od strane roditelja koji su u skladu sa pravilima “novog svetskog poretka”. Jedan od egzotičnih detalja tog velikog teksta je i opis ishrane dece u norveškim obdaništima gde, prema tvrdnji ove majke Ruskinje, deca samo jednom nedeljno dobijaju supu.
Idi!
Povod za tekst je, u stvari, najava izmena domaćeg Zakona vezanog za sprečavanje zlostavljanja dece. Pretpostavljam da iza lansiranja ovakvih tekstova stoje razna ultradesna, fundamentalistička udruženja i stranke.
U svakoj drugoj prilici ne bih obraćao pažnju na ovakve gluposti.
Ovo je, međutim, dobilo karakter zaraze. Ovakve, i još drastičnije i besmislenije priče kruže oko nas. Internet je postao mrestilište raznoraznih ideja zavere. To su priče koje se uzgajaju i najviše šire u jednoj posebnoj grupi ljudi. Oni su većinom siromašni, neobrazovani, nezaposleni i zaluđeni. Nastupaju kao oni koji donose Otkriće. Oni će svojim otkrićem da oslobode sve nas koji smo u vlasti Sotone, u vlasti poslova, obaveza, odgovornosti… Mi, naivni, izmanipulisani, koji verujemo u ljudska prava, savremenu medicinu, nauku, toleranciju, demokratiju, nenasilje. Znam nekoliko mlađih ljudi čiji su životi užasno skučeni besparicom i besposlicom, koji nemaju novca da bi bar malo proširili svoju komunikaciju, koji nemaju devojke, čija egzistencija direktno zavisi od pomoći roditelja, koji su i sami sve drugo samo ne bogati, koliko su obuzeti opsesijom zavere. Oni su usamljeni i njihovo druženje po sirotinjskim stanovima svodi se isključivo na duvanje i beskrajna priča o onome što su saznali preko interneta. Od jednog takvog čoveka čujem kako je egzekucija u listu Charlie Hebdo čista laž, da je to američka izmišljotina… i tako to. Oni nisu ni religiozni, ni verski fanatici, ali smatraju da su vakcine loše, da odavno postoji lek protiv raka koji se krije, da su Rusija i Kina super, a da je sve zlo sveta koncentrisano u Americi. Više to ne mogu da slušam, ali ta poruka se ne može izbrisati. U toku je užasna idiotizacija svega postojećeg. Igre istine i laži više nemaju nikakvo moralno značenje, jer iza toga ne postoji nikakva supstanca znanja i razumevanja, nikakva istorija, uzročno-posledične veze, nikakva statistika, čak ni stvarni ljudi i stvarne ljudske sudbine.

Sve je to veoma tužno i tragično. Svaki put kad se razbesnim zbog ovakvih stvari istovremeno pomislim u kakvom paklu i beznađu žive ljudi koji veruju u ovakve priče.

 

Izraz otuđenje odavno je izašao iz upotrebe jer su u njemu neki prepoznavali marksističke uticaj, ali ja ne znam ni jedan bolji izraz za sadašnju situaciju.
No, vratimo se na događaj u crkvi. To mi je nekako veoma stvarno. I sveže.
Reč je o opraštanju. Srpski jezik ima tu lepu, koncentrisanu, a višeznačnu reč “oproštaj”. Oproštaj je i rastanak i osećanje pomirenje i prihvatanja nečije krivice kao nečega na šta se više nećemo vraćati. Opraštanje predstavlja svojevrsnu katarzu. Kad se od nekoga opraštamo sve vreme mislimo da ga nikada ne smemo, i nećemo, zaboraviti. Kad nekome nešto oprostimo to nije bekstvo u zaborava već prihvatanje tuđeg kajanja kao zaloga zajedničkog života.
U Srbiji se ljudi još uvek nisu naučili oproštaju. Kao ni krivici. Zbog toga su tako kivni na sebe i na druge.