Moj predsednik zločinac, 2. mart, sreda

Danas je podignut spomenik Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu. Cvetni trg je preuređen tako da je na njemu sedeća Pekićeva figura postala deo inventara. Spomenik je otvorio premijer. Na primedbu šta bi na ovo rekao sam Borislav Pekić, Ljiljana Pekić je navodno odgovorila: “Mislim da bi rekao da je šamar koji je ovim gestom dodeljen demokratima zaslužen”. Ne dopada mi se da neko nekome stavlja u usta svoje reči. Pogotovo kad je ta osoba mrtva. Čak i najbliži nemaju pravo na to. Sve se tako pretvorilo u bsmislenu raspravu o tome ko ima, a ko nema pravo da nekome podiže spomenik. Svi imaju pravo na sve! I da zidaju i da ruše. I da hvale i da proklinju. To je, valjda, cena slobode.

I na taj način niko ništa neće ni reći, ni podsetiti se na to kako je Borislav Pekić bio istinski veliki pisac. Po meni, jedan od najvećih srpskih pisaca u dvadesetom veku. Niko ne pomenu ni to da je sama skulptura prilično neuverljiva. Bez snage i autentičnosti. Ni to, međutim, nije najveći problem. Mnogo je strašnije to što ne znam ko će još, od mladih ljudi koji dolaze, čitati Pekića. Ko će čitati bilošta vredno? Posebno ono što je napisano pre trideset i više godina? Uvek sam zamišljao da će Pekić dobiti spomenik na Kosančićevom vencu. Tamo gde je krenulo hodočašće Arsenija Njegovana. Ali ja sam jedan izgubljeni čitalac-pisac koji samo fantazira!

Ceo ovaj operetsko-politički događaj prilično me je oneraspoložio. To neprekidno osvajanje i zagađivanje javnog prostora ne može biti zaustavljeno kućinim pragom. U našu privatnost ulaze sve odvratnija dešavanja. Sledećih mesec i po, tokom izborne kampanje, provešćemo pod opsadom gluposti i bezobrazluka. Nećemo imati gde da se okrenemo. A i što bi se okretali?
Povremeno posegnem za onim što sam pisao pre dosta godina. Ovo je treći lap top na koje m pišem. Prebacujem sa jednog na drugi beleške, tekstove, cele knjige… Kao da ubacujem sve više fijoka u unutrašnjost ogromnog ormana. U mojim je fajlovima nered kao i u fijokama ili na pisaćem stolu. Onda naletim na naslov “Moj predsednik zločinac”. To je bilo napisano 27. maja 1999. Dok je još trajalo bombardovanje zvali su me iz varšavske Gazete Viborče da dam izjavu povodom odluke Haškog tribunala da podigne optužnicu protiv Miloševića.

 

51
27. maj 1999.
MOJ PREDSEDNIK ZLOČINAC

Bio je u toku vazdušni napad kad mi se javio prijatelj iz belog sveta sa vešću da su NATO zlikovci proglasili ove naše za ratne zločince. Jedino što sam mogao da kažem bilo je: E baš su našli pravi trenutak! Zamislio sam Černomirdina u času dok mu saopštavaju da će od sada morati da vodi pregovore sa jednim ratnim zločincem i pomislio kako su čudni putevi do mira.
Svima je poznato da Haški tribunal deluje potpuno samostalno i da nema nikakve veze ni sa NATO-m ni sa Amerikom. Sve ove godine tužioci Haškog tribunala imali su ogromnih problema u skupljanju dokaza. Sada se, u pravom času, sve razotrkilo. Amerika je odlučila da otvori svoje tajne fajlove. Dok su godinama pregovarali sa mojim predsednikom, i dok je on bio najpouzdaniji garant mira i stabilnosti, nije bilo moguće otkriti kakve je sve zločine protiv čovečnosti planirao i izvršio.
Osećam se pomalo zatečenim. Nikada nisam bio u nekim posebno bliskim odnosima sa Predsednikom. Čak se sa njima nikada nisam ni rukovao. Moj Predsednik je uživao u odabranom društvu. Sajrus Vens, Lord Oven, Karl Bilt, Lukašenko od Belorusije, najzad, nezamenljivi Ričard Holbruk, bili su, i ostali, mnogo bliži mome Predsedniku. Nije da sam ljubomoran, samo mi je malo čudno da ću ja, kome je jedini dodir sa njim bio taj da protiv njega demonstriram, od sada pa do kraja života morati da nosim beleg da mi je Predsednik bio zločinac.
Čisto sumnjam da će se neko od njegovih dugogodišnjih partnera pojaviti na sudjenju kao svedok. Još manje kao saoptuženi. Ja ću, medjutim, celog života morati svakome ljubazno da objašnjavam kako sam Predsedniku dozvolio da postane zločinac i kako sam mogao pod njegovom vlašću da opstanem.
Pretpostavljam da će stotinama hiljada albanskih izbeglica, kao i Srbima i Romima koji su se sklonili sa Kosova, sada biti mnogo lakše kada otkriju glavni uzrok svoje nesreće. Pretpostavljam da će to veoma ubrzati zbrinjavanje i pomoć izbeglicama u Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori. Možda zbog toga mir neće biti ni malo bliže ali će postojati snažno moralno ispunjenje po kojem će ceo svet dugo pamtiti Haški tribunal.
Na rat će, naravno, svi da zaborave. On će se odvijati i širiti sam od sebe.

 
Iza ovog teksta odnekud je upalo i ovo:

 
MOJA KOŽA JE DOBAR IZOLATOR

Pogledaj kako stoje stvari. Imam oblik koji je zadat. Isto je i sa mojom dušom. Ono što je istinski moje to je moja koža.

Indibadi! Indibadi!
Nemam pojma o čemu je reč!