O vodenom talogu, 29. jul 2018, nedelja

Kažu da ga ima svuda oko nas. Verovatno i u nama. Vodeni talog se ne može lako prepoznati jer ima sposobnost prilagođavanja i pretvaranja, kombinaciju tvrdoglavosti i prirodne inteligencije. U društvu se vodeni talog može uočiti kao prodornost i uspešnost. Političari su mahom bogato obdareni vodenim talogom koji im se skuplja u očnim jabučicama, jeziku i tabanima. Kad hoće da izbace istinu na videlo oni, u stvari, ispljunu gomilu vodenog taloga koji se zalepi za lica i u srednje uho slušalaca. Neki od toga izgube ravnotežu, neki obnevide, a najveći broj progleda. To se zove ubedljiva skupštinska većina.

Video sam šta vodeni talog može u različitim životnim situacijama, ali nikada da tako masovno deluje. Obično bih imao neku uspomenu koja bi se zadržala u pamćenju kao mrlje vodenog taloga na dnu zaturene čaše. Ali sa tim se ništa ozbiljno nije, da ne kažem praktično, radilo. Da u Veneciji ima više vodenog taloga nego u Dubaiju više je nego očigledno. Da li primećujete razliku?

Kad zidaju ovo čudo na obali Save ja često umesto građevina vidim ogromni bokal u kojem je na samom dnu ostala jedna izgubljena kap. Daj da spasemo kap! Kako? Da je upijemo ili da je fenom osušimo?

Tako će jednom sve naše uspomene izgledati. Spasene, a uništene!

 

 

Stonoge, 26. jul 2018, četvrtak

Ništa se ne dešava samo od sebe. Osim u posebnim prilikama. Na primer kod Velikog Praska i pada Bastilje.

Stvarnost u ovoj zemlji je dovoljno odvratna da vam nikakvo dodatno objašnjenje nije potrebno. Ne možete da menjate druge ljude. Oni su onakvi kakvi su.

Delujmo kapilarno! Možda to nekad  deluje utešno.  Koliko traje da traje. Ionako, niko više ne meri vreme.

Kada bih pisao o onome šta se oko mene dešava, kakve je gluposti i gnusobe valjaju, to više ne bi bilo pisanje već neprekidno psovanje. Od toga bih izgubio glas, a ramena se ukočila.

Pokušavam da pobegnem u detinjstvo.

Koja je buba bila najodvratnija? Naravno, stonoga. Nikada nisam proveravao koliko ona stvarno ima nogu, niti da li ujeda, ostavlja jaja ispod kože, zavlači se u uši i nos, koliko je smrtonosna a koliko opasna. Kad se zgazi stonoga oseti se smrad kiseline. Na kraju je ispalo da je samo odvratna. Mnogo opasniji su bili pauci koje sam bez straha posmatrao i čak puštao da mi idu preko dlana. Opasnije su bile ose, pčele, strašnjenovi. Ali nisu bile odvratne.

Leptirovi su lepi. Osim onih noćnih koji imaju teška krila puna žutog pudera. Lepe su buba mare, šumske bube poput jelenka, lep je skakavac, vilin konjic, svitac… Bila je jedna prekrasna, velika zlatno zelena buba koju smo hvatali i vezivali joj nogu koncem pa je ona letela poput letilice-zujalice na povocu. Kako se ona zvala? Sigurno ću se setiti.

Bože, kakve odvratne stonoge svuda oko nas. Gmižu i seru. Nema te noge koja bi ih mogla spljeskati. Možda bagerom.

To, brale. Pravo na skupštinu!

 

Čovek koji od ljudi pravi majmune, 22. jul 2018, nedelja

Bio jednom jedan čovek koji je voleo da od ljudi pravi majmune! Niko ne zna kada je počeo sa tom rabotom, verovatno kad je poodrastao i dobio siguran i važan posao. Pre toga bi ga, siguran sam, neko udario po pičci. I to ne jedamput, jer klinci često reaguju spontano i prirodno, pogotovo kad ih neko ismeva.

Ali u vreme kad je čovek, zvani Rata, počeo od ljudi da pravi majmune svi su smatrali ne samo da je to isključivo njegovo pravo nego i da su majmuni zaslužili to što će dobiti. Najviše je voleo da ga zovu da interveniše za nečiji posao, a on obeća da nema problema i da će sve biti kako treba, pa se posle slatko smeje bar pola sata. Ponekad  pozove nekoga iz te službe gde bi trebalo osoba N. da se zaposli. Rata zna sve u Gradu, pa kaže: ako vam se prijavi N. za posao odmah ga otkačite. To vam je prava komunjara, žutać… radikal primitivni, iz takve porodice da vam se stomak okrene.  I tako bude. U međuvremenu, molioci, koji još nisu primetili kako im je dlaka promenila boju, a oči i uši  povećale, donesu poklone Rati, jer: red je, čovek hoće da pomogne. On se sve vreme razdragano smeje, a poklone ubaci u sobu koju je zvao majmunska soba i koja je bila prepuna viskija i francuskih vina, ima i Bejlija i Radovanovića pride, Mocart kugli, švajcarskih bombonjera, grafika i slika istaknutih  domaćih autora.

Isto je bilo i za lekare, advokate, kredit kod banke, upis dece u jaslice ili  na fakultet… Za te stvari nije imao potrebu da ikoga okreće. Ako sam parama to  ne možeš da središ moraš biti pravi majmun da tražiš nečiju pomoć!

Kad dođe vest da nema ništa ni od čega, premda se negde zvezde poklope pa dete bude primljeno, u jasle ili na fakultet,  a uput za operaciju dođe sam od sebe, Rata skromno podigne ramena i kaže: ja sam svoje uradio.

S vremena na vreme, uglavnom uveče, kad je gužva, Rata ne može da odoli da neprimetno frljne krupnije metalne pare, petodinarke i desetodinarke, preko glava šetača, na Trgu republike pa onda sladostrasno gleda kako se majmuni saginju, kleče i otimaju o plen. Ne sme baš da se smeje naglas ali sav podrhtava od zadovoljstva. Jednom prilikom ga je primetio neki matorac i glasno upitao: “Šta to radiš majmune?” Rata se ušeprtlja, izusti nešto poput: “toking to mi”, i odmah  zaždi prema Narodnom pozorištu.

Ima usputnih, trvijalnih  stvari koje se dese same od sebe, a Rati pričine veliko zadovoljstvo. Kad ga stranci pita ju gde je centar on obavezno pokaže u suprotnom pravcu. Sedne u kafić u kraju i pomno prati ko je s kim i u kakvim su odnosima. Lako zaključi ko je u problemu emotivne prirode. Rešava sudoku i onako, sam za sebe, kaže usamljenoj ženi u ozbiljnim godinama, koja sedi za susednim stolom: boga mi onaj vas je dasa  baš gutao očim.

Ne razumem samo jednu stvar: kako ne primećuje da su majmuni sve krupniji i preduzimljiviji. Dok Rato pun sebe puni majmunsku sobu zemlja polako počinje da se zaustavlja. Nitkov se zagrlio sa svecom, zajedno dišu u ritmu muzike za ples. Tramp kaže: ovo je lepo, Putin kaže: ovo je dobro, a Erdogan: ovo je pravedno. Sve je otišlo u tri lepe pičke materine!

Po prstim, udarite ih po prstima!

 

U bolnici, 19. jul 2018, četvrtak

U utorak, 10. jula, bio sam primljen u bolnicu. To je jedan od onih ličnih, dramatičnih trenutaka, od kojih sa jedne strane strepiš, a sa druge se nadaš da će upravo on razbiti sve mračne oblaka i strahove. Početak lečenja!

Bolnica je poznata, vrhunska, u staroj zgradi preko puta kliničkog centra. Dovezao me je moj stari prijatelj, taksista Žare, dok je Ivan došao pravo noseći podebeli dokumentciju i uput. Onda sam se sa Ivanom popeo na sprat gde nas je dočekao ljubazni doktor B. koji me je odveo do sobe i praznog kreveta. Soba sa sedam kreveta. Svi kreveti (osim moga)  popunjeni. Stariji muškarci – prosek oko 60 godina. Sa moje leve strane je najstariji, a sa desne najmlađi. Ovaj najmlađi, mislim da nema još 50, izgleda najslikovitije: tetoviran po celom telu. Iz Jagodine. Ne mogu još da legnem jer još nije stigla čista jastučnica. Sedim na rubu kreveta. U pižami koja je specijalno kupljena za ovu priliku. Ne sećam se kad sam poslednji put imao pižamu. Nema još osam sati.

Jedva čekam  intervenciju. Pre toga: ništa jelo, ništa piće. Naravno, niti sam gladan niti žedan.  Pita me glavna sestra da li sam obrijan. Naravno da nisam. Onda to na brzinu uradi jedna sestra. Zamolim je da zatvori vrata od hodnika. Posluša.

Desno od moga kreveta, preko puta, u samom uglu, namešten je viseći televizor, stari, crni, debeljuškasti. Upaljen i dosta glasan. Daljinac je, naravno, kod tetoviranog. Tv Hepi, ima li ičega goreg? Upravo je na programu jedan od onih kretenskih razgovora Milomora Marića u kojem  on divani sa nekim kriminalcem koji sve zna. Pogotovo da je glavni regionalni narkodiler, koji je trenutno na višegodišnjoj robiji u Srbiji, potpuno nevin i da je pravi krivac taj i taj. Marić se cinično kezi, u stilu: ma šta mi reče, ali se ni jednog trenutka ne suprotstavlja budalaštinama koje valja sabesednik. Svi su sigurni jer su na svome. Sve teorije zavera su u toku. Mediji su slobodni i demokratski jer svaka protuva može da dobije prostor da lupeta šta hoće. Očekujem da uskoro krenu da nastupaju osporavatelji evolucije, ravnopločari, negatori holokausta, pristalice Golog Boga Sunca, Golog Otoka, snage Rusije, rasisti i pravoslavni fundamentalisti, jer… pobogu, valjda smo demokrate, o svemu može da se javno razgovara. Ko je protiv toga taj je protiv demokratije. Koji skotovi! Ignorancija i njeno povlađivanje danas su najveća opasnost za demokratiju, za normalan i pristojan život. Postoje vrednosti i činjenice koje su iznad svake rasprave. Ali Hepi vlada ne samo ovom bolničkom sobom nego i ovim delom sveta.  Nema protesta. Ljudski muk. Ispod televizora leži čovek koji mi se čini da je u najtežem stanju. Žmuri. A televizor melje.

Oko jedanaest, u međuvremenu je stigla jastušnica, krećem. Zamolim mladog i simpatičnog tehničara koji mi je namestio braunilu (vrlo vešto) da utiša ili ugasi televizor. On uzme daljinac od Jagodinca, koji je u međuvremenu zaspao i ugasi ga. Zajedno sa jednim fizikalcem guraju moj krevet, ja idem pored njega. Lift: pa u prizemlje. Još uvek nije završeno renoviranje podzemnog hodnika kojim bi se moglo direktno ići u susednu zgradu gde će biti obavljena intervencija. Guraju krevet između automobila i pešaka. Nije daleko ali nije ni tako blizu. Truckavo. Samo pomislim: ovim će me putem vratiti. Brzo me prime, bez ikakve papirologije, jer je sve unapred pripremljeno. Sala je bez prozora. Stavim gaće i donji deo pižame ispod glave. Onda me nameste. Pojavi se profesor sa maskom. Kažem mu: dobar dan, a on uzvrati.   Napipa mi aortu na slabini desne noge. Osetim kratak ubod lokalne anestezije. Onda je otvorio aortu i ubacio kateter. (Naravano, ništa od toga nisam video.) Pokrili su me zelenim čaršavom. Asistentkinja je rekla da kad kaže da ne dišem, ne dišem. To se zove saradnja. Ubace mi kroz kateter kontrast. To osetim po vrućini koja počinje da se širi telom. Pokušavam da uspostavim neku mantru. Na primer: om mani pad me hum! Ne ide. Bolje je: po šumama i gorama… Osluškujem. Čujem kako profesor za sebe kaže nešto poput: sunce ti božije. Pa se sav skamenim. On traži delove koje ubacuje u kateter. Učini mi se ka kaže: kobra. To zvuči dobro: smrt skotu! Onda fiziološki rastvor, pa nešto posebno. Dva puta kažu da ne dišem i ja ne dišem. Iz susedne prostorije, a sve deluje pomalo magacinski, začuje se Azra. Mislim: A Marina, ko Marina… Podigne me pesma. Ubrzo su gotovi. Izvuku katetere iz mene. Nikakv bol, nikakva neprijatnost. Pitam profesora: da li je zadovoljan. – Jesam, sve smo zapušili, odgovori. Ja se onda našalih da će oni sada da idu n slobodu a ja ću do sutra biti u vlasti Hepi televizije. – Nije valjda da samo to puštaju. – Uglavnom. Zahvalim im se na profesionalizmu, ljubaznosti i Azri pride. Profesor se nečujno izgubi.  Onda je asistent tamponirao otvor na aorti. Dugo je pritiskao pesnicom, a onda stavio debelo klupko gaze koje je zategao i zalepio dugačkim flasterom. Zajedničkim snagama prevalili su me na moj krevet. Noga, na kojoj je urađene intervencija ne sme da se savija, ili prekršta od sutra ujutro. Asistent, tridesetogodišnjak, pričljiv i veoma simpatičan, prekri me čaršavom i dade dve plastične boce fiziološkog rastvora da ih držim preko gaze, i izgura na hodnik. Reče: sad će doći po vas. To “sad će” malo se odužilo, ili sam ja to tako doživeo. Najzad se pojaviše poznata lica i počeše da me guraju/vuku između automobila, parkiranih, i onih koji se  kreću, pešaka i žardinjera. Stalno sam imao osećaj da ćemo se sudariti sa nečim. A i truckavo je bilo. Prilično.

I eto me: lift, pa treći sprat, pa moja soba. Uguraju me izmešđu dva metalna ormarića, između čiče i praznog kreveta tetoviranog. Kažem svima da je sve bilo ok, posebno onom koji je smešten ispod televizora jer i njega uskoro čeka embolizacija. Nema bola, ne brinite se! Televizor i dalje ugašen. Medicinska sestra  prikopča  fiziološki rastvor na braunilu. Zamolim je da mi da i nešto protiv bolova jer osećam nelagodnost ispod dijafragme i na leđima. Ubaci bez reči buskopan. Ona kaže: nema jela, nema pića, nema ustajanja do sutra ujutro. Za mokrenje mi ubaci plastičnu “gusku” ispod čaršava. (Pižama i gaće su mi i dalje ispod jastuka.) Ne mogu da piškim u gusku, pomislim, piškiću kad ustanem.

Obiđe me ljubazni doktor B. koji prenese da je sve ispalo odlično i da eventualno uveče mogu da popijem malo čaja.

Dremam. Omamljen sam. Menjaju se flašice sa infuzijom. Krevet je podignut, što je u redu, ali čaršav klizi niz dušek, zajedno sa jastukom, pošto  nema pravu navlaku već su umesto toga napravljeni neki improvizovani čvorovi. Noge mi vire iz kreveta kao da sam dvometraš. To je malo neprijatno jer mi ahilove tetive leže na metalnim šipkama. U neko doba krene rasprava o večerašnjem prenosu sa fudbalskog prvenstva. Igraju Belgija i Francuska. Većina navija za Belgiju jer su Francuzi svinje. Naravno, zbog Kosova.

Zaboravio sam da celog dana, od ranog jutra (ja sam ušao u sobu pre pola osam) zvone mobilni telefoni. Svi ih imaju. Neki i po dva telefona. Ja sam svoj odmah utišao kad sam ušao u sobu i nisam ništa menjao. Čiča pored mene ima najglasniji telefon. Razgovori nisu dugački, svode sa mrmljanje. Ćerka, žena, ćerka, žena…

Za ručak je bila bistra supa i gulaš sa krompirom i šargarepom. Prejak miris gulaša, odnosno ukuvanog luka. No salad!

A za večeru, koja se deli oko šest sati, samo testo, jogurt i čaj. Tad uzmem mlaki čaj od nane i popijem pola čaše.

Kad se narod najeo počeo je da se opušta. Krenule su političke priče. Najglasniji je tetovirani. On jebe majku žutima i komunistima i veliča aktuelnu vlast. Ostali kažu da je sve propalo jer nema države. To oko države je ujedinjujuće. Šta se sve može postići kad se složimo oko toga da nema države! Tu su i prokleti Šiptari, Hrvati, Cigani, Turci… jedan poduži spisak onih koji su nas dovde doveli. Đinđić je stradao jer je šurovao sa kriminalcima. Mada, nikoga, u stvari, ne zanima politika, daleko su oni od toga da se time bave, zna se da su kriminalci i političari isti… Ćutao sam zatrpan glupostima, kompleksima, neznanjem , arogancijom.

Onda je došlo vreme za utakmicu i jedini lep trenutak bila je Marseljeza jer je to jedina himna na svetu koja ima puni, i pravi, smisao.

Jebo te… gde sam dospeo!

Nije to, na žalost, samo bolničkao soba.

Pozaspali su pre kraja utakmice. Neko je uzeo daljinac i ugasio televizor. U deset sati ugasilo se glavno svetlo. Prozor koji je celog dana bio otvoren zatvorili su. Osećao sam da se gušim. Nisam imao temperatura. Sestra mi je rekla da ne smem da ustajem pre jutra. Pitao sam je: u koliko sati je jutro? – U pet, šest!

Negde oko ponoći morao sam da piškim u gusku. To je ispalo prilično teško i bolno jer sam morao da se izdignem i okrenem na levu stranu. Jedva sam uspeo. I osetio veliko olakšanje kad sam pažljivo spustio plastičnu posudu na pod pored kreveta.

U četiri sata sam bio budan i polako obukao pižamu. Nisam imao problema sa kretanjem do toaleta. Normalno sam pišikio, umio se, oprao zube i odmah osetio da život ima smisla.

U sedam sati je moj sused, tetovirani, koji je bio veoma uredan, počeo da grickalicom seče nokte. Cak, cak, cak, cak… prvo na rukama a onda pređe i na noge. Nokti frcaju na sve strane. Nemam pojma da li je neki stigao i do moga kreveta.

U osam sati ujutro došao je Ivan po mene. Doneo mi je odeću i cipele. Presvukao sam se uz njegovu pomoć, seo na krevet i čekao dok nije sredio papirologiju. Pozdravio sam sve prisutne cimere iz sobe (tetovirani je bio odsutan) i poželeo im što brže ozdravljenje, rukovao se sa čovekom ispod televizora i još jednom mu rekao da embolizacija nije nikakav problem i da će sve sigurno biti dobro, a onda, brzo, brzo, prema izlazu. Lift je došao po nas potpuno telepatski.

U prizemlju je Ivan preuzeo kompletnu dokumentaciju i predao otpusnu listu. Pozvao sam Žareta da dođe po nas. Dok sam još sedeo u čekaonici jedan stariji čovek je video vatu i flaster na mojoj nadlanici, tamo gde je bila braunila i veoma prijateljski zapitao: vadili su vam krvi? – O da su samo vadili, mnogo više toga su ubacivali!

Nisam mogao više da čekam u hodniku pa smo izašli napolje, na sunce. – Ajdemo malo niže, sećam se da su me vozili u krevetu pored nekih žardinjera.

Pronađemo žardinjere, ja sednem na jednu i za pet minuta tu je bio Žare. Pravac: kuća!

Dok prolazimo kroz lavirint kliničkog centra setim se jedne stare kuće u Puli i natpisa na njoj: “OPREZ sklona padu”.  Ovde je spolja sve mnogo bolje očuvano. I zato mnogo opasnije.

 

Etika i estetika, 8. jul 2018, nedelja

Zvala me je Biljana, prijateljica iz “razvaljenih uspomena”, da me malo razveseli. Kaže: znaš li da sam šest puta na popravnom rušila ovog novoimnovog, izmišljenog direktora nečega? – Iz filozofije? – Da iz filozofije. (Biljana je celu karijeru provela kao profesor filozofije u srednjim školama.)

– Pa šta si ga, pobogu, pitala?

– Najjednostavnije stvari. Čak sam mu zadala da za sledeći rok, pošto sam ga oborila, nauči samo kakva je razlika između estetike  i etike. Onda je on došao na popravni ispit i ja sam ga upitala: da li se sećate šta sam vam zadala da naučite. On nije mogao da se seti. Ponovo sam ga oborila. Onda je došao njegov menadžer da interveništa za njega uz argument da je on to leto nastupao sa Harisom. Kojim Harisom, pitala je naivno Biljana.

– I tako šest puta?

– Tačno šest puta!

– Zamisli samo šta bi se desilo da si ubacila i metafiziku.

 

U stvari, ima li uopšte još mesta da se pominje etika i estetika? Kome to treba osim profesorima filozofije? Svet se uputio drugim putem. Uspešni su postali toliko uspešni da osim sopstvenog lika i pupka više ništa ne vide.

Vreme bolesne samozaljubljenosti i gluposti  sa ukrasnim primesama podlosti.

 

Pisati, 29. jun 2018, petak

Pisati, i kad ti se ne piše!

O čemu se piše kad ti nije do pisanja? O samom pisanju? O slovima, rečima, rečenicama, tačkama, zarezima, novim redovima, o skrivenim znacima i značenju, o naslovu, o prenesenom značenju, o onome što se desilo ili nije?

Može se pisati i o uspomeni na pisanje. O nastanku priča, pesama, nacrta, kostura, romanu u nastavcima, igri, zapetljanciji, nerviranju zbog promašenog glasa. Ili, naknadno, kada ode u štampu, o nečemu što je bilo važno, a propušteno je.

Jer kad se jednom krene onda je to putovanje kao put kroz kosmos i različite dimenzije. Onda se uključe još neke sile koje baš i ne kotrolišeš. Pisanje je i razmišljanje o onome šta bi sve moglo biti.

Ne možeš izbeći razlog zašto pišeš i zašto ne pišeš. Bez obzira da li je sasvim trivijalan ili dramatičan. Dok ti je vida, pokreta ruke i svesti o tome ko si i gde si, pisanje predstavlja pohvalu ne samo života nego želje za životom.

 

 

Dobio sam fotografiju kao poruku od dragog Prote. Negde iz Slovačke.

Dom je tamo gde su kolači! Dobro zvuči, iako sam juče pokušao da pojedem jedan kolač i bilo mi je muka. Nije vreme za kolače. Doći će i to.