Stonoge, 26. jul 2018, četvrtak

Ništa se ne dešava samo od sebe. Osim u posebnim prilikama. Na primer kod Velikog Praska i pada Bastilje.

Stvarnost u ovoj zemlji je dovoljno odvratna da vam nikakvo dodatno objašnjenje nije potrebno. Ne možete da menjate druge ljude. Oni su onakvi kakvi su.

Delujmo kapilarno! Možda to nekad  deluje utešno.  Koliko traje da traje. Ionako, niko više ne meri vreme.

Kada bih pisao o onome šta se oko mene dešava, kakve je gluposti i gnusobe valjaju, to više ne bi bilo pisanje već neprekidno psovanje. Od toga bih izgubio glas, a ramena se ukočila.

Pokušavam da pobegnem u detinjstvo.

Koja je buba bila najodvratnija? Naravno, stonoga. Nikada nisam proveravao koliko ona stvarno ima nogu, niti da li ujeda, ostavlja jaja ispod kože, zavlači se u uši i nos, koliko je smrtonosna a koliko opasna. Kad se zgazi stonoga oseti se smrad kiseline. Na kraju je ispalo da je samo odvratna. Mnogo opasniji su bili pauci koje sam bez straha posmatrao i čak puštao da mi idu preko dlana. Opasnije su bile ose, pčele, strašnjenovi. Ali nisu bile odvratne.

Leptirovi su lepi. Osim onih noćnih koji imaju teška krila puna žutog pudera. Lepe su buba mare, šumske bube poput jelenka, lep je skakavac, vilin konjic, svitac… Bila je jedna prekrasna, velika zlatno zelena buba koju smo hvatali i vezivali joj nogu koncem pa je ona letela poput letilice-zujalice na povocu. Kako se ona zvala? Sigurno ću se setiti.

Bože, kakve odvratne stonoge svuda oko nas. Gmižu i seru. Nema te noge koja bi ih mogla spljeskati. Možda bagerom.

To, brale. Pravo na skupštinu!