Valden u Srbiji, 12. septembar 2017, utorak

Nekada davno, kad sam prvi put čitao “Valden ili Život u šumi” od Henri Dejvid Toroa, učinilo mi se da bi svako od nas  morao da pronađe neko mesto, posebno jezero, gde bi mogao da se osami i preda razmišljanju i posmatranju sveta oko sebe. Kako sam postajao stariji to sam više napuštao ideju: svakome svoje jezero. Prepuštao sam se sanjarenju u prvom licu jednine. Pre toga sam, kad sam imao nepunih petnaest godina, letovao sa rodbinom (mojoj najstarijom tetkom i njenom porodicom) na Boračkom jezeru. To je bilo, nadam se da je i dalje, jedno prekrasno plavo-zeleno jezero smešteno u kotlini iznad koje su se nadvijale strme planine obrasle gustim šumama. Drveće se spuštalo do samog jezera čiji je jedan deo, glavna plaža, bilo skroz peskovito. Iznad plaže, u šumi, bila je Šantićeva vila. Tu negde je godinama živeo i neobični slikar Drljača.  Mislio sam da će jednom to biti mesto gde ću moći da odem i da rešavam neke stvari koje u gradu, i svakodnevici,  ne mogu.

U međuvremenu sam veoma porastao, a zemlja u kojoj sam odrastao raspala se na šest, sedam državica. Da tražim jezero i šumu u državici u kojoj sam ostao nekako ne ide. Sa pasošem se ne vraća u detinjstvo.

Digao sam ruke od snova te vrste.

Priča o detinjstvu, zemlji i izabranom jezeru zaokružava se Toroovim “Esejom o građanskoj neposlušnosti”.

Ne sećam se da je neko skoro pominjao ovaj klasični manifest ljudske slobode i dostojanstva. Prošle su razne mode: od ranog Marksa i Karla Šmita do Maksa Vebera. Ignorisanje Toroa, Hane Arent i Jaspersa, i isprazno koketiranje sa Hajdegerom, toliko je bilo izrazito da u tome istovremeno vidim i simptom i dijagnozu: izbegavati svaku vrstu filozofije koja pokreće etička pitanja koja bi na bilokoji način mogla postati aktuelna. I tako je naša humanistička inteligencija sazrevala i razvijala se s one strane dobra i zla. Nekako jednoćelijski, verovatno uz pomoć fotosinteze.

Koliko još ima mesta gde bi čovek mogao da otkrije, i gaji, sopstveni “Valden”? Nije problem u pisanju. Reč je o suštini, i samom smislu, pokretanja pitanja vezanih za naše lične slobode i odnos sa državom. Zbog borbe, i zalaganja za građanska prava neće vas strpati u zatvor, osim ako ne živitie u Rusiji i Kini. Ni odbijanje plaćanja poreza verovatno vas neće oterati na robiju. Postoje mnogo efikasniji metodi: blokada računa, upad izvršitelja u stan, kampanja protiv vas i vaših najbližih preko medija čije pominjanje izaziva napade fizičkog gađenja. Tu su i lokalni huligani (navijači) koji mogu da zaprete ili napadnu iz mraka. Ovde z strah i strepnja za golu egzistenciju jeftini baš kao i ljudsko dostojanstvo.

Srbija, zemlja u kojoj su ljudi iz političkih razloga ubijani od strane raznih  unutrašnjih službi i odelenja, sve pod kontrolom vlasti, uporno odbija da se suoči sa devedesetim. Kad imate takvo iskustvo ne možete da razumete potrebu ne samo da se istina zataškava i prikriva nego i da se po toj rani, čija krasta je duboka, veoma duboka, gazi i zapišava. Ovo što pišem zvuči prilično strašno, ali ja ne mogu  drukčije da vidim stvari u trenutku kad  se na odgovorna i uticajna mesta postavljaju ljudi duboko umešani u razne zločine, lopovluke i smicalice iz devedesetih. Bar da puste da rana zaraste, da svi koji smo svesni onog šta se dešavalo, potpuno ogagavimo ili pomremo. Oni i dalje, međutim, imaju perverznu potrebu da pokazuju svoju svemoć i superiornost. Može nam se, pa šta! Ubili smo Stambolića, Ćuruviju, četvoricu ljudi iz pratnje Vuka Draškovića, ubili smo i Đinđića, i još ćemo ako bude potrebno, ne zbog nas, naravno, već zbog Srbije i “viših interesa”. Stvari se ovde odvijaju  tako duže od jednog veka.  Lopovi i vladari, mahnite ubice i rodoljubi, prevejeni prevaranti i vrhunski intelektualci, primitivni i civilizovani, štroka i prva elektrike, raskošna priroda i neizmerno siromaštvo, otimačina, rasipništvo, cicijašluk, mučeništvo, kukavičluk, junaštvo i žrtvovanje… Toliko se toga može dodati i kombinovati, a da ništa ne pogrešiš i promašiš.

Ono što je zanimljivo za nove-stare vlastodršce to je bizarnost njihovih opredeljenja. Tako se zajedno, na gomili, nalaze ličnosti, institucije, fenomeni i naravno marke: Če, Rolex,  Putin, SPC, Korto Malteze, Underground, levica, rodoljublje, Švajcarska, Mercedes, Dedinje, Kosovo, estrada, fudbal, navijači…

Kao da  neprekidno govore: jebala vas vaša građanska prava, jebala vas demokratija, jebale vas priče… ovako se vlada i upravlja.

 

… i onda? Gde ćemo da se sakrijemo? Gde ćemo da nestanemo?

Neki Crni vrh, neka Crna Reka, neko podzemno sklonište, neka zazidana pećina, neki rezervat prirode, neka Mokra Gora, neki ćuvik, ćorsokak, napušteni magacin, železnički tunel iz koga je odneta pruga, Karađorđevo, Dobanovci, Dedinje, kurac, palac, Rajlovac?

Biće da ćemo da ostanemo u onoj istoj kafani, tamo ispod kestenova, i da spominjemo one kojih više nema, a možda ih nikada nije ni bilo, kao ni nas samih. Do kraja ćemo sanjati Toroovu kolibu.

Haug prijatelju!