Štrikanje, 12. novembar 2017, nedelja

Moja je majka štrikala brzo i skoro nečujno. Neki put su se čule igle kako se dodirnu što je proizvodilo zvuk nalik pucketanju elektriciteta. Štrikala je uz priču i druženje, kao poseban oblik komunikacije. Ruke su joj bile odvojene, kao mašinice, mogla je da prepričava neki događaj, film, da se šali, zapitkuje ili da izigrava strogoću. Samo bi, s vremena, na vreme, bacila pogled na ono što štrika, da oceni da li je došao trenutak da ubaci i drugu boju. Ono što je ištrikalo bilo je lepo, kao iz radnje, sa sve detaljima – posebno na džemperima. Džemperi su bili za decu. Odrasli ih tada nisu nosili. Baš kao ni farmerke.

 

 

Koliko mi je poznato, tokom Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji, štrikanje se nije koristilo za prenošenje tajnih poruka. A štrikalo se onoliko. Čarape i rukavice za naše u šumi. Nemci i domaći izdajnici mogli su da steljaju sve ukućane ukoliko bi u kući pronašli, recimo, više od deset pari vunenih čarapa. Nije zabeleženo da su oduzimali pletaće igle, ali bilo je i drugih metoda zaustavljanja pokreta otpora. (Polomiti ruke i prste ne opterećuje tako dušu kao likvidacija!)

Štrikalo se u to vreme posvuda. Britanci su izgradili čitav sistem tajnih komunikacija uz pomoć štrikanja. Na taj način je pripremano iskrcavanje u Normandiji. U vunenim čarapama je bio skriven GPS gde se nalazi oružje i eksploziv, ili gde će se spustiti komandosi. To je bila duga tradicija koju je započeo Čarls Dikens u knjizi “Povest o dva grada”.

Malo “knotting”, malo “knitting”! I kažeš šta oćeš.

Kod nas se priča mogla  ištrikati samo verbalno. Ništa: nađemo se u podne kod sata! Zbog toga je Udba bila tako efikasna. Umesto šifriranja i tajnih poruka u vuni bilo je dovoljno slušati kako se ko poverava. Naš narod posebno voli da se poverava uz štrikanje. Valjda se računalo da štrikanje zamagljuje krajnji smisao. Još ako je u okolni, u prisustvu štrikeraja, bilo i neko piće, neka rakijica ili vinjačić, onda bi osećanje ušuškanosti i sigurnosti bilo pojačano probuđenom hrabrošću i incijativom.

Kod nas u kući, u dimnjaku, bio je stalno prisutan jedan đavolak, koji nije mogao da se suzdrži, kad bi čuo neki posebno masan vic o komunizmu i kapitalizmu, ili o nekom funkcioneru, veoma glasno bi zacoktao, a ponekad bi se i obrušio, što bi se čulo kao curenje peska, odnosno pepela. Majka bi tada podigla glavu, zaustavila štrikanje, i rekla: šta vam pada na pamet, to priča neprijatelj!

Nedostaje mi ta kontemplativna, a topla, atmosfera štrikanja. Nije više u pitanju prenošenje tajnih planova i specijalnih poruka, nije reč ni o slobodnoj razmeni mišljenja o onome gde živimo. Štrikanje bi, možda, moglo da obeleži određenu vrstu zajedništva. Dok štrikaš ne pristaješ da budeš deo ne samo masovne publike nego ni nacionalnog saveza igrača pola. Ništa ti ne znači izjava nekog predsednika ili unutrašnji dijalog o Kosovu, nisi ni Delija, ni Grobar, a još manje Invalid, ne postavljaš na FB gde si ručao i kogao si sreo, ne deliš svoju omiljenu muziku sa grupama, ne komentarišeš javne blamove i gluposti.

Zamisli da svi uzmemo igle u ruke i da počnemo da štrikamo na javnim mestima. Posebno u istaknutim prestoničkim kafićima i kafanama. Možda u parkovima. Na klupama, zagledani u fontane, spomenike i česme. Može i u javnom prevozu. Štrikamo i nešto mrmljamo sebi u bradu. Svi bismo, za početak, mogli da naučimo kako se pravi “prijateljski čvor”. Mislim da bi se prvo oglasila crkva a onda i vlast. Lukavi đavo, pravi je đavo.

 

 

Što se GPS tiče njega  možeš da pošalješ SMS-om trenutno. Kao i vreme okupljanja.