Zapitanost paprike, 13. novembar 2017, ponedeljak

Danas, dok sam pekao paprike, prvo one male ljute, narandžaste, pa onda prešao na ozbiljne, velike crvene, samo šest komada uostalom, bio sam zatečen reakcijom jedne paprike. To mi se nikada ranije nije desilo.

Ta velika, crvena paprika, počela je prvo da cvrči i da se otima na ringli, tresući se levo-desno, a onda ispustila jedan duboki uzdah. Digoh je istig časa i okrenuh sa svih strana. Ona mi tada pokaza svoja leđa na kojima je stajao  znak upitnika.

 

 

 

Pre toga, u radnji, na kasi, jedan čiča, ničim izazvan kaže kasirki:

NE UMEM DA ŽIVIM A ŽIVI MI SE

KAD UMREM RODIĆU SE ČINI MI SE

U samoposluzi nije gužva, rade dve kase, sami smo nas troje i rasprava o smislu života.

Znat li čiji su to stihovi pita čiča devojsku za kasom. I ne čeka odgovor, koji ionako ne bi stigao, pa kaže: pesnik Brana Petrović.

Pesnici generalno, a posebno srpski, pred kraj života znaju da postanu budisti. Mora da ih je povremeno potresala ideja da se u novom životu rode kao prasići. A možda je upravo to bilo utešno jer bi preko drugih, novih pesnika, lakše napravili krug i rodili se kao oni sami.

 

Verujem da između paprike i čiče iz radnje postoji neka veza.

Pita me paprika gde ću. A ja zbunjen što je progovorila ne znam da li ću uspeti da je ogulim.

Da sam ja paprika ne bi mi bilo ni malo prijatno. Sve manje sam zapitan. Očekujem da drugi počnu da se pitaju. Kakav je smisao u Ovome Ovde? Da li ćemo uskoro zaboraviti sve sa čim smo živeli? Da li je naša mladost bila promašena zbog toga što smo živeli u jednopartijskom sistemu? Da li su srednje godine profućkane uludo jer se nismo obogatili? Kome je naneta veća nepravdu: onima koji su pobijeni, sa sve decom,  ili onima koji su razbaštinjeni?  Ko vidi ovaj bolni beleg na licu grada? Sakrili su ga duboko, i ponovo ga sakrivaju. Kao i ono što su radili devedesetih.

Zar da od jedne paprike čujem toliko pitanja?

Jebi ga!