Pokloni, 17. novembar

Poklona, naravno, ima raznih. U poklonima se uživa osim ukoliko nisu Danajski. Neke poklone pamtimo celog života a neke veoma brzo zaboravimo. Neke poklone izgubimo uz put. Neki pokloni se vrati sami od sebe. Tada kažemo: eto što ti je sudbina.

Na primer: porodične fotografije. Ove ili prošle godine, nikako ne mogu da se setim, Vladimir Perić, divni umetnik ovdašnji, poklonio mi je fotografije koje je pronašao i kupio na beogradskom buvljaku. To su fotografije naše, porodične, većina starije od četrdeset godina. Ima i sa naše svadbe. Kako su one stigle na buvljak lako smo rekonstruisali i zbog toga se dodatno rastužili. Ovde se tako lako raščišćavaju tuđe uspomene. Bez rata i bez zemljotresa. Dovoljna je samo obična ostavinska rasprava i preuzimanje nasleđa. Tako se knjige, lilna pisma i fotografije nađu na ulici. Ima toga dosta. Neću da pominjem imema. Znaće oni koji su izbacili tuđe uspomene.

Malopre mi je poslala poklon prijateljica Katarina: stari snimak, iz 1982, jedna pesma od Kazimirovog kaznenog korpusa.  Šizoidno, naravno.

Sada je sve mirno i tiho, a svi su većinom ludi.

Pre toga sam Đuki poslao crtež “večnih cipela” pošto je on trenutno u večnom gradu pa bi mogao da mi ih kupi.

I cipele i Kazimirov kazneni korpus deo su deo nečega što pokušavam da sačuvam.

Danas sam Ognjenu pričao kako je došlo do velikog crkvenog raskola, kad su se razdovijili Zapad i Istok. Mi smo ostali na Istoku, ili su oni ostali na Zapadu? Zavisi kako se uzme. Nije valjda prošlo skoro hiljadu godina!

Zahladnilo je. Duva vetar.

A evo i cipela. Tačno sam rekao Đuki da u ulici koja ide ispod Španskog trga ima jedna radnja… u stvari, ima ih stotine, a u njoj: