Gore – dole i strašne priče, 15. novembar

 

Pravili smo kviz sa našim unukom Nikitom (4). Kažemo jedan pojam, a on njegovu suprotnost. Na toplo ide hladno, na malo veliko, a onda Saša kaže gore, a on će: “gore je Raj, na najgornjem oblaku koji je najbliži svemiru”. To je sve što ćemo od njega izvući o Raju. Opis Pakla je međutim mnogo živopisniji i detaljniji. Na ulazu u Pakao stražari pas Kerber koji ima tri glave. Kerber sve propušta da uđu u Pakao ali nikome ne da ga napusti. U samom Paklu sve je u vatri i dimu. U Paklu đavoli i demoni muče zle ljude, peku ih, udaraju, muče neprekidno. Nema odmora u Paklu. U Paklu se nikada ne spava.
Priče o Paklu i generalno strašne priče veoma privlače naše unuke. Te strašne priče su postale deo svakodnevice, ne samo u igricama kojima se opijaju nego i u razgovorima koje se šire među malim ljudima. Epska fantastika, a pogotovo “Gospodar prstenova”, sa raznim jeftinim derivatima, crtanim i drugim filmovima, muzičkim spotovima i stripovima, preplavila je njihov svet. “Hobit” i “Gospodar prstenova” beše omiljena literatura i nas i naše dece. Sećam se prvog prevoda “Hobita” koji je za Nolit napravio pokojni Milan Milišić i kako smo uživali u njemu. Prvo izdanje našeg “Hobita” bilo je u mekom povezu tako da su se korice vrlo brzo ofucale i poderale. Knjiga je išla iz ruke u ruku, a mi smo kupili i poklonili najmanje pet primeraka za razne povode. Slično je bilo i sa Brežuljkom Voteršip. Bilo je to vreme kada smo sa decom delili mnoge knjige.
Te knjige, bez obzira na njihovu ogromnu popularnost, nisu, međutim, stvorile novu stvarnost. Potreba za strašnim pričama – pričama o mučenju, patnji, strahu, smrti, katastrofi i apokalipsi, priče o gubitku svake nade i opštem bezizlazu, uživanje u pričama o propasti svega i svačega, o beskrajnoj ekonomskoj krizi koja će nas sve pretvoriti u prosjake, o potopu, o gladi na zemlji, o prenaseljenosti, o epidemijama koje će nas satrti… sigurno sam nešto preskočio… sve je to deo ne samo opšteg ludila nego i sveopšte nesposobnosti da se suočimo sa savremenošću. Rekao bih čak da nije u pitanju stvarnost već mnogo više ono što ona svakog dana nudi kao nove mogućnosti i nove izazove. Kolikogod uživao u digitalnoj stvarnosti svestan sam da uopšte nismo spremni za nju. Da smo spremni umeli bismo mnogo više da uživamo i delimo naše zajedničko sećanje, umeli bismo da cenimo i negujemo kulturu sećanja i kreativnost melanholije.
Pakao i patnja su mnogo inspirativniji. Raj je dosadan, baš kao i dobrota. Savremeni Raj bi jedino imao smisla ukoliko bi se iz njega stalno mogao pratiti rialiti Pakla. (Zar se na taj način nije pratila i likvidacija Bin Ladena?) U ovoj ciničnoj postavci sveta zajedno učestvuju vernici i ateisti, idealisti i materijalisti, i levica i desnica, elita i masa, stari i mladi.
Potrebne su sve jače senzacije. U tom pogledu i društvene mreže pružaju iluziju da svi u svemu učestvuju i da svi na sve utiču.
Juče je teško ranjen Milan Beko. Odmah se javljaju dežurni analitičari koji govore o tome da se vraćamo u devedesete. Već sama činjenica da se tako lako neko može napasti, raniti, ubiti, pa bio on i jedan od najbogatijih i najuticajnijih Srba, deluje uznemirujuće. Šta nas, nepoznate, male i nebitne čeka ako tako prolaze oni moćni? Ali, možda će upravo naša nebitnost i malenkost da nas zaštiti? Možda je život na margini izlaz i spas? Takva logika mi deluje bolesno. Osim toga, to i nije neka logika, jer kad se u nekom društvu stvori takva atmosfera da svako može da bude ubijen onda je to samo korak do opšteg bezumlja u kojem će i oni sa margine odjednom da se nađu u kovitlacu haosa.
U našem komšiluku postoje ljudi kojima smeta što ostavljamo keks za ulične mačke. Pre nekoliko godina smo ispred jednog fruškogorskog manastira dali pola sendivča jednom izgladnelom, mršavom psu. To je video jedan od radnika iz manastira, po govoru bih rekao da je bio Bosanac, i ljutito nam prebacio što to radimo jer će se pas navići da jede. Bio sam zaprepašten takvom bešćutnošću. Nahraniti gladnu životinju, kao i pomoći svakome ko je nemoćan, izgubljenom starcu ili detetu, zaštiti ih od nasilja i grubosti, to je nešto što su nas, kao decu, uvek učili naši roditelji. Iako nismo bili religiozni uvek smo smatrali da je hrišćansko ponašanje nešto što je normalno i povezano ne samo sa ličnim moralom nego i sa sopstvenim samopoštovanjem. Ovaj se svet održava uspravno ne samo na pravilima koje su propisali zakonodavci nego i zahvaljujući pogledu na samog sebe. Kad se izgubi sigurnost i iskrenost u toj samospoznaji izgubi se sve.
Kada sam pre više od dvadeset godina jednog dana bio sa Veranom, u redakciji Devedesetdvojke, na petom spratu Doma omladine, dobio sam jedan sasvim običan beli upaljač na koje je samo pisalo “Beli” i možda adresa i telefon. Nekoliko dana posle toga susreta Beli je bio ubijen ispred svoje kuće. Ja sam u to vreme pušio ali sam, ne znam zbog kojeg razloga, odmah posle ubistva prestao da koristim upaljač. Napisao sam malu priču o upaljaču koja je, mislim, bila objavljena u NIN-u. Nikada, znači, nisam upoznao Belog, jednog od organizatora tadašnje Dobrovoljačke garde, niti sam imao ikakve veze sa njim i njegovim delatnostima. Sama činjenica da neko može biti ubijen kao pas ispred svoje kuće, i da se naredbodavci i počinioci ubistva nikada ne otkriju delovala je zastrašujuće.
Nemam nikakve veze sa Milanom Bekom, baš kao što nisam imao ni sa Belim, kao što nisam imao ni sa desetinama javnih ličnosti likvidiranih na u raznim zasedama, ali to ne menja ništa u mome odnosu prema ovim događajima. Jedina dva čoveka koji su ubijeni u zasedi, a koje sam lično poznavao, bili su Zoran Đinđić i Slavko Ćuruvija. Sa Zoranom sam se znao od sredine osamdesetih kada sam bio urednik njegove prve knjige. Slavka sam, zajedno sa Brankom, sreo nekoliko dana pre ubistva, kod taksi stanice preko puta “Politike”. Tada sam im rekao da je naš Ivan na Kosovu i da danima nemamo nikakvih vesti o njemu. Ponekad pomislim da sam previše toga doživeo i preživeo. I da previše pamtim.
Ovde su zaseda i smrt iz zasede opšte mesto. Baš kao i mržnja. Ona se stušti kao grom iz vedra neba i sve spali.
Sasvim lični tekst prepun mržnje, zlobe i podlih insinuacija protiv mene izašao je juče, u petak, 14. novembra, u “Danasu”, iz pera Z.P. Autor je do te mere oslobođen svakog obzira i stida pa u tekstu piše da sam u društvu od milja poznat kao Kaza. Pakosno, infantilno, odvratno. Pokušavam da istisnem iz sebe svaku vrstu negativne reakcije. Malo sam crtao i kolažirao. Jedan mali žuti list, mislim lipe, ugnezido se između dve figure. Ispod njega jedan malo nepravilni krst. Možda iz potrebe da zaštitim svoj svet od demona sujete i zavisti.
Teško je ovde opstati normalan.