Novi praznici – 11. novembar

Danas je praznik koji je nazvan Dan primirja. Osim po polupraznom gradu, zatvorenim poštama i bankama, ni po čemu drugom ne bi mogao da zaključiš da je praznik. Ne govorim o obaveštenosti prosečnih građana koja je generalno loš povod za zaključivanje biločega već o potrebi da se novoustanovljenim praznicima stvara nova stvarnost. Ta je potreba besmislena i izvitoperena. To, naravno, nema nikakve veze sa poznavanjem sopstvene istorije i tradicije, ali to je u opisu posla obrazovanja, kulture i medija a ne vlasti.
Da ćemo “pobeći” od Drugog svetskog rata i skrasiti se u Prvom, stvar je sasvim ideološke prirode. Previše dugo je narodu obećavano da će se napraviti sistem koji neće imati ništa zajedničkog sa prethodnim pa se prošlost, a sa njom i novi državni praznici, moraju promeniti što radikalnije. Od starih praznika preostali su još jedino Nova godina i Prvi maj. Koliko će dugo još oni izdržati kad znamo koliko je na Novu godinu kivna Srpska pravoslavna crkva a na Prvi maj novopečeni pseudoliberali, narodnjaci i demokrate?
Smešno je to nastojanje da se Dan primirja, tačnije dan kad su Nemci bili prisiljeni da podnesu kapitulaciju u Prvom svetskom ratu, postane simbol nove srpske državnosti. Taj vagon u kojem je 11. novembra 1918. potpisano primirje između zaraćenih strana poslužiće Hitleru da 21. juna 1940. napravi pozorišni performans u kojem će francuski generali potpisati kapitulaciju. Uloga ovog vagona, prvobitno komandonog štaba maršala Foša, sasvim je jedinstvena. Završnice važnih i dramatičnih istorijskih događaja često se pretvaraju u farse i travestije. Žrtve i krivci posle takvih igrokaza pretvaraju se u sterilnu istoriju brojeva i statistiku.
Istovremeno sa prazničnim topovskim plotunima sa Kalemegdana pokrenuta je inicijativa da zvanično obeležje današnjeg praznika bude cvet Natalijina ramonda. Jedini problem je što ovaj lepi cvet ne raste u rasadnicima poput karanfila ili ruže. Tim povodom je nađeno rešenje u stilizaciji trake Albanske spomenice i Natalijine ramonde. Cela ta inicijativa i stilizacija deluje veoma građanski, mislim predratno, francuski… što me neodoljivo podseća na Gabriela Ševaljea i njegov “Klošmerl”. Napor da se vratimo u građansko, predratno doba, doba kad je Francuska predstavljala uzor a ne Amerika, Nemačka ili nedajbože Rusija, potpuno je sulud i fantasmagorični projekat. Ljubitelji takve Francuske sigurno su veoma nezadovoljni današnjom Francuskom, posebno njenom mešavinom i obojenošću. Oni bi, kao nekada Francuzi iz Alžira, hteli da vrate Francusku njenim korenima, upravo kao i Srbiju. Ja se predratne Francuske mnogo bolje “sećam” preko Henri Milerovih “Mirnih dana u Klišiu” i Džordža Orvela “Niko i ništa u Londonu i Parizu” (Down and Out in London and Paris).
U mojoj generaciji Pariz je bio mesto o kojem se sanjalo zbog posla i načina života. Sedamdesetih godina prošlog veka mnogo je mojih poznanika i prijatelja otišlo put Francuske bez trunke mistifikacije o predratnoj Francuskoj. Više smo voleli biti u društvu sa Sartrom, Kamijem i Trifoom nego sa Poenkareom. Tako je ostalo do danas.
Mada je bilo i drugačijeg izbora, svakako. Na primer: Pariz u koji su išli Stevan – Stevica Marković i Dušan Spasojević sa kompanijom.

 

 

Danas je na ručku bila Gorana sa Nikitom. Napravio sam šnicle od ramsteka i krompir pire. To je dobitna kombinacija kod dece u određenom uzrastu. Sinoć sam dobio inspiraciju pa sam ispekao pola kilograma ljutih paprika koje su me štipale ne samo za oči nego i za vrhove prstiju dok sam ih gulio. To je najljuća vrsta papričica koje se kod nas mogu pronaći. Naranđaste su, skroz u orleanskom tonu. Ognjen, moj najstariji unuk, ima dvanaest godina, takođe voli ljuto. Ponekad se zaleti pa onda trpi i hukće. A Nikita, koji ima svega četiri godine, jednom je na brzinu pojeo neki sendvič sa kulenom, pa je počeo da hukće iza mene dok sam ga vozio kući. Junački je izdržao. Danas, dok sam se zabavljao sa Nikitom, pravili smo prvo piramidu za mumiju, on je u jednom trenutku počeo da se igra sa igračkom od izuvijanih metalnih žica u boji preko kojih su se povlačili raznobojni drveni prstenovi i da pevuši nešto što nisam odmah razumeo. Postepeno se njegov glas pojačavao i na kraju to se pretvorilo u nešto veoma ritmično i začuđujuće: Ja sam … umetnik! Ja sam … umetnik! Ja sam … umetnik! Svaki put kad bi prebacio prstenove s jednog na drugi kraj žice to bi rekao.
Zar nije u pravu? Onaj ko nešto ume taj je umetnik. Sasvim ispravno Nikita!
Dan je sunčan, miran, topao. Kao da će krenuti novo proleće.
Više ne gledam informativne emisije na televiziji. Reakcije na posetu albanskog premijera, kao i njegov nastup, sasvim su u duhu dobrosusedskih odnosa. To je igra u kojoj sve strane imaju svoje računice. Ne samo da nije pristojno u tome učestvovati nego ni komentarisati.
Da li je neko uopšte čuo praznične plotune?