Preturanje po fiokama, 14. decembar

 

Ono što je započelo pre četiri dana juče je izbilo punom snagom. Razboleo sam se, sa sve temperaturom, zapaljenjem sinusa, glavoboljom, opštom slabošću… To su darovi “malih ljudi” kako često nazivam naše unuke. Više ne idemo u bioskop, pozorište, na koncerte, a i ulični protesti se proredili… Jednom rečju: ne prija nam gužva. Virusi do nas stižu preko “malih ljudi”. Juče sam preležao u krevetu, ali mi je danas već mnogo bolje. Uspeo sam i da izađem u kupovinu, a posle toga sa Sašom na kafu. Dan je divan, sunčan, vazduh čist, bar kod nas na Zvezdari. Jutros me zove Ruža sa Bežanijske kose jer je ovakav dan kao stvoren za šetnju po Zemunskom keju. Kad čuje moj glas odmah joj je jasno kako stoje stvari.
Ruža me je obradovala time što mi je rekla da se Moj dnevnik sada čita i u Kejptaunu. Manja je iz Londona poslala link Srđanu u Kejptaun. Kažem joj da sam video preko Google analytics da imam posetioca iz Južne Afrike. Možda uskoro otkrijem svakog svoga čitaoca kad je beli svet u pitanju. Vrlo dobro znam čitaoce iz An Arbora, iz Udine i Singapura. Najveća nepozanica mi je Ovo Ovde.
Deluje mi prilično nestvarno da je prošlo mesec i po kako sam krenuo u ovu avanturu. Nad glavom mi visi ritam pisanja koji ne smem da zaustavim. Juče sam u jednom trenutku pomislio: šta će se desiti ako ne budem mogao da pišem nedelju dana. Čista katastrofa! Sa Dnevnikom nema odmora! Ne bih voleo da me ispuni takvo osećanje obaveze, ali ono je već tu. Čim završim sa pisanjem jednog dana, što se najčešće dešava kasno noću, već sutradan počinjem da razmišljam o onome što dolazi.
Bolest je, međutim, zgodna za preturanje po fiokama. Moje današnje fioke su fajlovi. Oni kao da su preslikane fioke. Nered i apsolutni haos. Posvuda stavljam nešto na sigurno mesto. Pa onda, posle izvesnog vremena, utvrdim da to ne mogu da pronađem. Kombinovao sam razne sisteme organizacije fajlova da bi, na kraju, sve bilo organizovano u sledeće fioke (foldere): proza, projekti, poezija, ideje i ostalo. U “ostalo” sam trpao sve što u prvom trenutku nisam znao gde pripada, da li je pismo, skica ili započeta priča. S vremena na vreme sam iz tog foldera prebacivao u ove određenije, ali nikada to nisam radio sistematski. Osim toga, u mome današnjem lap topu je i sadržaj prethodna dva, pod folderima označenim godinama. U mome Inboksu se nalazi blizu 40.000 poruka! Najveći deo toga je vezan za posao i više nema nikakve važnosti ali ja nikako da započnemo sa čišćenjem. Tu su, međutim, i poruke i pisma koje sam razmenjivao sa prijateljima koji više nisu među živima. Kao što ne mogu iz adresara mobilnog telefona da izbrišem imena i telefone pokojnih prijatelja ili poznanika tako još više ne mogu da to uradim sa njihovim porukama. Polako ali sigurno, prošlost počinje da me guši.
Sadašnji lap top ima najnoviji Windows koji omogućava da napravim pretragu pojedinih reči (pojmova) kroz sve fajlove. To deluje stvarno čudesno, mada se neki fajlovi ponavljaju više puta. Kad ukucam “prošlost” dobijem 1085 pogodaka. Od toga se malo potresem, ali srećom, idem dalje pa ukucam: “život” i imam 2321 pogodak, dok “prijatelj*” daje 1069, a “ljubav” – 477 pogodaka. To je sve, naravno, krajnje mehanički, neanalitički, ali ipak pokazuje određene odnose.
Kako ste stariji vreme sve brže prolazi. Sve više se iznenađujete kako je brzo došla Nova godina.
Kad ste okupirani sobom i svojim fizičkim stanjem neminovno se sećate onih koji nisu više sa vama. Tako i ja ovih dana, otkad je otvorena izložba mojih slika, intenzivno razmišljam o dragoj prijateljici i koleginici Mirjani Živković koja me je neprekidno gurala da slikam, pogotovo u vreme kada smo u “Politici” radili pod stalnim pritiskom ludila koja koja su se oko nas dešavala. Znam da bi Mira uživala u ovome što danas radim.
Evo jednog sećanja, koje nigde nije objavljeno. Sasvim je lično, kao i sve što se u Dnevniku piše.

                                                                          Četiri stotine metara

Više ne pamtim godine. Mnogo bolje mi se ureže kakvo je bilo vreme napolju: sunčano, kišno, ledeno, maglovito… Bilo je, znači, definitivno veoma sunčano – verovatno april ili maj. A godina, godina: 1993, 94…? Miraž je dolazila u redakciju sa štapom. (Imala je moždani udar.) Hodala je sporo, vukući desnu nogu. Hodala je uporno. Nije htela da ostane kod kuće. Mi smo sedeli jedno preku puta drugoga. Mira je, često smo se šalili, bila moj prvi umetnički impresario. Terala me je da pravim svoje male ilustrovane zabeleške onog šta nam se tih godina dešavalo. Posebno su za tu priliku bili pogodne suspenzije – kad vam ne daju da išta objavljujete a morate da dolazite u redakciju. Onda sam mogao da «kvakiram» i malo da opremam nevažne agencijske vesti. Najviše sam crtao kredom na roza službenim kovertama. Ne znam kad je Mira Živković postala Miraž. Nije to bilo samo šatrovačko spajanje imena i prezimena. Bilo je u tom nadimku nedvosmisleno nekog pokazivanja moći i snage. Ja Miru Živković pamtim kao Miraž i onda kada joj je bolest oduzela svu energiju i snagu.
Najveći poduhvat, koji ću pamtiti dok sam živ, preduzeli smo zajedno tog jednog, sunčanog prolećnog dana. Miraž je htela da se prošeta do svoje prijateljice Gordane. Razdaljina – od zgrade Politike do Takovske. Nekih četiri stotine metara. Bar tako mi se činilo. Nije htela da uzmemo taksi već da zajedno to pređemo peške.
Trebalo nam je oko četredeset minuta.
Negde kod «Srpske kafane» Miraž je htela da odustane. Bila je očajna. Ja sam je hrabrio i objašnjavao da je sada pravi trenutak da dobro upoznamo ulicu (tada Lole Ribara, danas Svetogorska) jer su nam, zaista, kuće izgledale sasvim drukčije. Hodali smo, i hodali, korak po korak i ja sam se plašio da će svakog trenutka Miraž da kaže: dosta, ovo ne mogu više da podnesem.
I danas kada prođemo ovom ulicom osećam stisak Mirine ruke. I neku vrstu pobede kad smo najzad stigli do Gordaninog stana. Kako su samo relativne razdaljine i vreme koje smo do sada prelazili.
Ne znam gde su danas one slike, crteži i pisma koje sam slao Miri Živković. Možda su nestali kao podatak koja je koja godina. Imam, međutim, još uvek tako snažno sećanje na radost i opijenost životom koje smo delili u najmračnijim vremenima bede, mržnje i straha.
Ne znam zašto me sve ovo što pišem neodoljivo podseća na Trifoa. Ne samo zbog procenjenog broja metara, svakako.