Hoću – neću, 23. april 2018, ponedeljak

Bio jednom jedan čovek koji nije znao šta hoće.

Toliko nije znao šta hoće da je sve što bi ikad radio bilo “hoću-neću”. Svaki dan on ide na posao, svaki dan se brine o deci, ženi, ocu i majci, svaki dan planira kako će da sastavi kraj sa krajem, sve radi kako treba, a opet nije siguran da je upravo to što stvarno hoće.

Da je u manastiru, ponekad je razmišljao, isto bi mi bilo. Jer onaj koji ne zna šta hoće taj ne zna ni u šta da veruje. Možda, Bog, ako postoji, usadi tu veru sam od sebe u dušu čovekovu pa se ovaj ne muči. Ali kako Bog, ako postoji, bira čoveka, ili ženu, sve jedno, koji će biti sigurni u sve što čine u ovom životu? Možda se to mora zaraditi? Ali kako? Pa tako što čovek veruje, i veruje, odnosno ubedi nekako sebe da veruje, pa mu se od tolike vere Bog ukaže i oslobodi ga jednom za svagda sumnje i nesigurnosti. Blažen je, verovatno, razmišljao je čovek, prozvan za ovu priliku Nikola Stanimirović, svako ko veruje. A možda i nije. Jer takav čovek mora svaku sumnju u sebi ubiti. A kad ubiješ sumnju onda si ubio i radoznalost, jer onaj koji veruje zna da postoji granica ljudskog uma, i svakog razmišljanja, pa tu granicu ne ispituje i ne dirka, već je na jednom mestu stalno, udaljen, sklupčan, miran i namiren.  A opet, koliko nam je dobra donela radoznalost i stalna potreba da sve preispitujemo, da se krećemo, da otkrivamo stalno nove i nove izazove prirode i naše duše? Ko to zna? I tako bi Nikola Stanimirović nastavio da se muči.

Jednog dana, na putu od posla do kuće, bilo je mnogo uzbrdo,  nabasa Nikola Stanimirović na povređeno kuče, sasvim malo, mešanca raznih vrsta i naraštaja, crno-bela pufna sa velikim uplašenim očima i malim crvenim jezikom kojim je stalno pozdravljao svet oko sebe. Ne razmišljajući ni o čemu Nikola ga podiže u naručje iako je kuče bilo prilično prljavo. Na prednjoj desnoj šapi beše velika, još sveža, rana. Odnese Nikola psa kod najbližeg veterinara koji mu očisti ranu, dade par injekcija, pomilova psa po glavi, koji je sve vreme bio miran kao bubica,  i zapita kako se kuče zove. A Nikola kao iz topa: Predrag, Peca. Dogovori se sa veterinarom da kad rana zaraste dovede Pecu na kontrolu kao i da dobije  neke vakcine, a u međuvremenu: kupanje, isterivanje buva i navikavanje na život u kući.

Kad je izašao od veterinara, noseći Pecu u pozajmljenoj korpi, i konačno krenuo kući Nikola se zamisli: da li je Peca dobro ime, zar to nije ljudsko a ne pseće ime?

Kod kuće se svi iznenade, ali i obraduju novom članu porodice. Iako pre toga nikada nisu imali ni mačku, ni psa, čak ni ribice u akvarijumu, svi su u domu Nikole Stanimirovića voleli životinje. Nikola se u sebi pitao: šta će reći  žena ako ga  zapita: šta ti bi pa uze ovo kuče sa ulice. Ali ona ga tako nešto ne upita. Valjda se toliko iznenadila. I obradovala.

U neko doba noći, dok je obilazio Pecu koji se bio ušuškao u korpi prekivenoj starim roza ćebetom i belom majicom, Nikola stade da razmišlja o tome kako će sve što se  desilo da objasni. Razmišljao je sve do jutra i nije mogao da nađe pravi odgovor.  Otišao na posao, onako neispavan i zabrinut, sve nadajući se da će ili pronaći spasonosno objašnjenje ili će nedoumica sama od sebe nestati. A ono ništa. I dalje razmišlja. Samo kad je sa Pecom, dok ga šeta oko kuće, ili mu, da niko ne čuje, šapuće: mangupe, vidi šta si napravio, on ne razmišlja zašto je usvojio psa. (Za pojam “usvajanje” pre toga skoro da i nije čuo.)

Jednog dana, prošlo je nekoliko godina otkad je Peca postao deo Nikoline porodice, započe neka revolucija. Nikola se opet preispitivao: da li da priđem ili da se udaljim, onako, na prstima. I opet nije mogao da se odluči. Onda su ga jednog dana na ulici malo prebili predstavnici vlasti u civilu jer se u pogrešnom trenutku našao na pogrešnom mestu. (Čekao je autobus ispred Politike.) On je vikao: čekajte ljudi, nisam ni za koga, a oni ubiše boga u njemu. Tri dana nije ustajao iz kreveta. Dolazili novinari da ga intervjuišu a on samo odmahne rukom i kaže: nisam ni za koga, nisam ni za koga. A Peca se ne odvaja od njega. Gleda ga, ćuti i samo povremeno zacvili.

– Sad bi trebalo da se odlučiš, reče mu žena, kad je ustao. Ne možeš biti za one koji te tuku.

– Tačno, reče Nikola Stanimirović, to je dobar razlog.

Ali i dalje ne ode u opoziciju da se učlani. Možeš, valjda, biti protiv vlasti i bez stranke. Umesto toga kupio je dve ručne bombe čvrsto rešen da više  nikome ne da da ga bije.

Taj je trenutak došao mnogo brže nego što je očekivao. Postaviše mu zasedu ispred kuće jer je već cela ulica brujala o njemu kao velikom mučeniku i protivniku režima. On je uveče, oko deset sati, vodio Pecu u šetnju, kad iskočiše trojica sa nekim batinama i odmah, bez reči, počeše da ga biju. Ne samo da su njega tukli nego jedan šutnu nogom Pecu,  a on bolno zaskviča. Nikola se u trenu izmače i izvuče bombu iz džepa.

– Sad ću da vas pobijem stoko, vrisnu tako snažno da odmah počeše da se otvaraju prozori na kućama. Batinaši odskočiše od njega a onda krenuše da beže niz ulicu. Nikola zavrljači bombu niz ulicu. Bomba je zvecnula, odskočila, pa počela da se kotrlja.

Brojali su sa prozora, brojali sa balkona, brojali iz trafike, brojali iz cvećare, brojali iz dragstora, brojali i batinaši, samo Nikola nije brojao.

I, i, i? – Nikola sine, reče mu sutradan starac iz prizemlja, ako hoćeš da bomba pukne moraš da izvučeš osigurač.

– Neki put je mnogo bolje hteti nego umeti, zagonetno mu odgovori Nikola.

Posle toga mu više nikada nije bilo važno da zna šta hoće, a šta neće.