Živina, hijerarhija i trajanje, 12. jun, nedelja

Evo me kako pokušavam da se saberem. To traje već tri dana.

Život u Ovome Ovde, Nepokretnost, Suočavanje.

Sve znam, sve mi je poznato, na sve se navikneš, a ipak je neizdržljivo.

 

Miris mora, priroda i svetlost, nova lica, razgovori, raznovrsni ambijenti… Tri dana nisam skuvao kafu a kamoli neko jelo. Ne stižem da nešto napišem ili nacrtam, iako sam poneo opremu. Pročitao sam par pasusa iz knjige koju sam spakovao “za svaki slučaj”. Život prolazi nekim drugim trotoarima i ulicama. Voda koju pijem nema naročit ukus. Smeštaj je skroman ali dovoljan. U riječkom hotelu “Neboder” veoma slab internet koji se prekida. Hotel je i dalje u sastavu nečega što ne predstavlja pravu privatizacionu šemu. Izgleda da je većina onoga što je privatizovano načisto propalo.

Prvi put sam u Rijeci.

Pričam sa ljudima posle predstavljanja “Muzeja melanholije”. Besposlica sveopšta, nezadovoljstvo takođe. Pri tome je Rijeka u posebnom položaju. Gradonačelnik Vojko mi, sa ponosom, kaže da je Rijeka već devetnaest godina socijalistički grad. Pored njega sedi Jasmin, gradonačelnik Tuzle, koji reče da su samo tri grada  u Evropi stalno socijalistička: Beč, Rijeka i Tuzla. Rijeka, u svakom slučaju, deluje kao sređen grad u kojem se čovek oseća sasvim normalno. Sačuvani su stari spomenici, obeležja koja podsećaju na događaje između dva svetska rata, na primer na sindikalnu delatnost, neki štrajk, osnivačku konferenciju. Na jednoj omanjoj zgradi, u ulici koja se penje pored teretne luke, ploča koja nas obaveštava da je 1927. godine Josip Broz bio uhapšen i da je bio u zatvoru. Da li je ta zgrada bio zatvor? Da li je te godine Broz radio u brodogradilištu u Kraljevici? Koje brodogradilište danas još uopšte radi? Jedini koji još mogu da štrajkuju to su zaposleni u javnim službama.   Vidim i spomenike ubijenim antifašistima. Nisu se menjala imena ulica: partizanskim divizijama i brigadama.  Fašistička i nacionalistička ikonografija nije prisutna u Rijeci i Puli.

Željko M. vlasnik lepog i sređenog antikvarijata knjiga insistirao je da vidimo Vilu Ružić. Jurimo, pred nastup u jednom kafeu, prema Vili. Ona je smeštena odmah iznad mora. Silazi se strmim putem sa glavne ceste. Dočeka nas bogata stara kapija od kovanog gvožđa i vrt oivičen starim borovima i čempresima. Nizbrdo kamenim neizlizanim stepenicama. Željko kaže da je njen položaj – vijugav, uzak i strm put i stepenice, sprečile Italijane da se za vreme okupacije usele u nju. Nije se brzo mogla napustiti.

Prava vila! Da se ne upuštam u opis soba, nameštaja, slika, fragmenata uspomena i pogleda sa terase na more, mirisa koji dopiru ssa svih strana, jer bi me to odvelo ko zna gde, reći ću samo da je kuća projektovana prema nameštaju koji je u nju ušao. Bilo je to kao kad biste svoje uspomene uspeli da ušuškate u neku ogromnu album-knjigu. Bogatstvo koje je stvarano generacijama, pošto su u pitanju dve porodice: Ružić i Mažuranić, nije samo ono predmetno već i u mnoštvu priča i anegdota. Svaka stvar ima svoju istoriju i priču. Od parketa do sitnica u staklenim vitrinama. Onda knjige i rukopisi. Pravo je čudo kako je toliko toga sačuvano. Teodor, naš domaćin u Vili, ima spremljeno predstavljanje za svakoga. Bez obzira koliko puta nešto ponovio imam utisak da nas procenjuje i prilagođava priču. Na kraju nas počasti medovačom i crnim vino. Vino domaće, malo oporo, dobro.

 

Na ogradi terase posejane kamene ptičice. Vreme je malo skinulo gleđ sa njihovih tela. Odasvud čujem cvrkut ptica. Senice, kosovi, štiglici, zebe… Ko je poslednji put razgovarao sa kamenim ptičicama na ogradi terase? Možda su se tu opraštali od svojih uspomena.

Kad odlazimo ponovo mi kroz glavu prolazi pitanje: kako je toliko toga sačuvano. Posle rata u vili je jedno vreme živelo jedanaest porodica. Mi smo bili samo u centralnom, prizemnog delu. Uz put čujem i da je oprema za grejanje vile bila odneta na Brione. Ne verujem da su je vratili.

Ipak je za poslednjih dvadesetak godina pokradeno više nego za prethodnih pedeset!

 

Uveče, posle predstavljanja knjige, šetamo se oko kazališta. Grad se ispraznio ali ulice nisu opustele. Sreo sam nekoliko zanimljivih ljudi. Nadam se da ćemo ostati u kontaktu. Oblačno je. Razmišljam o utočištu koje bi moglo biti u nekom ovakvom mestu. Pod uslovom da ovde preselim svoju porodicu i prijetelje kojih je sve manje. Naši su životi, međutim, tako uokvireni i omeđeni da to ne daje prostor pravoj mobilnosti.

Povorka ljudi koja je u subotu prošla Beogradom podsetila me je očajanje u kojem živimo. Tapkanjem u mestu iskopana je jama iz koje ne možemo da se izvučemo.

Tokom celog putovanja citirali smo klip sa You tuba “Zemunac o Lidu”, u kojem mladi Zemunac izgovara tri ključne, besmislene, reči: “živina, hijerarhija i trajanje”.

Time bi se sve moglo objasniti. Kako živimo i koliko će ovo da potraje.