Sfera, 24. maj 2018, četvrtak

Bio jednom jedan čovek koji nije mogao da zapamti kad mu je rođendan. Valjda zbog blizine leta i smene godišnjih doba, a možda i zato jer je mnogo više mislio na tuđe rođendane, slave i proslave.

Nije on zbog tog patio jer o tome nije ni razmišljao. Kad je već bio u nekim ozbiljnijim godinama, i naučio sve datume rođendana svojih unuka, pojavio se odjednom jedan njegov stari prijatelj, kojega nije video više od četrdeset godina, još od studentskih vremena, baš na dan njegovog rođendana, da mu uruči poklon. Mnogo se obradovao prijatelju, koji se zvao  Mihailo Stogov zvani Traka, na koga je poslednjih godina često mislio, onako sam od sebe, bez ikakvog posebnog razloga, jer se plašio da će iznenada saznati da Trake više nema, da se možda izgubio na nekom od svojih egzotičnih putovanja po zemljama Azije,  Afrike i Okeanije. Za prijatelja se pričalo svašta. Od toga da je godinama igrao tenis i od toga se izdržavao pa do toga da je ušao u neku čudnu crkvu koja je misionarila po dalekim i opasnim krajevima sveta podučavajući decu da čitaju i pišu, a pre ručka  ruke  da peru. Poklon je bio mala kutija od crvenkastog drveta optočena sedefom. Kutija je iznutra bila obložena svetlim, mekanim drvetom na čijem je dnu bilo malo udubljenje a u njemu: sfera. Sfera je bila metalna, boje plavičasto bele. Odsjaja dosta, ali bez bljeska.  U njoj se moglo, pod dobrim uglom, ogledati. Delovala je da je metalna ali nije bila preterano teška. Veličina: poput klikera sedmoperca.

– Evo ti ova sfera, ali samo za tebe. Nije za decu, reče mu prijatelj.

Čovek koji nije slavio rođendane beše dirnut i uzbuđen. Nije znao kako da se zahvali, pa izveo Traku na ćevape a ovaj mu u kafani otkri da je vegetarijanac. Ništa zato, naručiše pomfrit, kečap ljuti i kupus salatu. Sve vreme čovek koji je zaboravio na svoj rođendan brižno miluje kutiju, tajanstveni i divni poklon prijatelja.

Najzad se osmeli i zapita: a čemu služi sfera?

– To moraš sam da otkriješ. I otkrićeš sigurno, ukoliko ti stalno bude pod rukom, samo tvojom rukom. Može biti veoma velika, a može biti i jako mala.

Onda je prijatelj otputova verovatno tamo odakle je i došao, u zamršeni i ogromni svet Afrike, Azije i Okeanije. Nije imao stalne adrese, sajt, kao ni mail.  Devetnaesti vek!

Svakog se dana čovek koji nije poznavao vlastite rođendane osamljivao u sobi i vadio kutijucu sa sferom. Uzeo bi sferu u desnu, pa u levu ruku, premetao je preko svakog prsta, kotrljao po dlanu. Izučavao je sferu geometrijski i brzo pronašao da se površina može izračunati uz pomoć formule:

4πr²

gde je “r” bio poluprečnik. Ali da to izmeri nikako nije mogao jer se sfera migoljila u prstima i kao da je živa izmicala svaki put kad bi uz nju prislonio šestar.

Njegova posvećenost sferi postala je poznata u celoj porodici, pa i u ulici. Srećom je bio u penziji pa nije morao da objašnjava kolegama na poslu. Jednom se ozbiljno naljutio na ženu kad je sferu nazvala kuglom, jer kugla je nešto grubo i  definitivno, nešto što ide u kuglager ili u patronu lovačke puške, a ne sfera koja je prefinjena i odgovara na svaki dodir.

 

Onda se zasitiše pitanja i ostaviše ga na miru, jer čovek bez rođendana beše sasvim normalan, posvećen, vredan i požrtvovan čovek, a ne neki opsednuti ludak. Tako prođe nekoliko godina dok jedne večeri, dok se u samoći družio sa sferom, čovek ne oseti kako se sfera ugiba i širi na sve strane. U trenu je pomislio da haluciniara ali odmah potom mogao je sferu da uhvati sa obe raširene šake, kao neku plastičnu loptu na plaži. Sfera se poveća skoro do njegove visine, a da pri tome nije menjala težinu. Potom polako poče da se smanjuje do svoje uobičajene veličine. Od tada je svake večeri čovek koji je zaboravio na svoje rođendane vežbao sa sferom. Kad mu se učinilo da je sfera postala najveća nije odoleo da zapita: Je li to kraj? A iz dubine sfere začu se zvonki, veseli zvuk koji je najviše ličio na: “ik”!  Koji mu je “r” često je razmišljao. Posle je, priča se, čovek koji nije vodio računa o sopstvenom rođendanu, krišom izlazio noću iz kuće i odlazio u obližnju šumu, odmah iznad groblja, da povećavao i smanjuje sferu bez ograničenja ukućana i zidova. I svaki put kad bi zapitao: Je li to kraj? Sfera je veselo odgovarala: ik.

A kad se jednog dana izgubio, nestao, izvetrio, taj čovek o kojem je cela ova priča, i kad niko nije mogao da se seti da li je on izašao napolje ili je ostao unutra, na njegovom stolu, umesto pisma ili poruke, zatekoše samo poklon kutiju sa ukrućenom, hladnom i malom sferom. Žena je kutiju sklonila, zaključala na sigurno. Možda je mislila da je sfera uzrok nestanka, možda je se plašila, a možda se i nadala da će se njen nestali čovek odnekud odjednom pojaviti i prvo zapitati za sferu.

I nikada ne uze sferu u ruke. Ali svaki rođendan njegov obeležiše.

Deca u glas viču: za dedu! Svi se najedu ruske salate i sendviča sa praškom, kuvanim jajima i kiselim krastavcima, i popije se dosta vina, piva, soka od malina a za kraj, naravno, umesto torte mnogo, mnogo  gomboca sa šljivama. U jedan tanjir, na kraju stola, stave dve gomboce, i ako je verovati ukućanima, uvek jedna nestane a svi se kunu da je nisu ni dirnuli.