Razvalina uspomena, 10. jun 2018. nedelja

Zadesila me neka bolest, neprijatna i mučna, naravno unutrašnja. Muči me žuč i muka u stomaku. Tako duže od mesec dana. Izgleda da se dosta toga nakupilo.  Povukao sam se u sebe iako to nije nikakav lek već više sklonište od buke i uzbuđenja. Izlazim u redovne nabavke, eventualno neodložne sastanke. Stanje redovno.

Imao sam nameru da nešto napišem o jubileju, i to okruglom, jer mi je sećanje na njega prilično sveže. Reč je o pedeset godina od “lipanjskih gibanja” 1968.

Jedno su sećanja a drugo su tumačenja. Sećanja su namenjena preživelim učesnicima, a tumačenja onima koji su bili s druge strane ili su rođeni par vekova kasnije. Nikada nisam mislio da je pojam “generacija” nešto čvrsto, jedinstveno i dosledno. Onaj ko ne promeni mišljenje o raznim događajima, idejama i ljudima za pedeset godina taj je ili veliki lažov ili čist kreten.

Da bismo razumeli današanje tumačenje 68. prvo bimo morali da nešto više znamo o današnjem vremenu.  Danas je dominantna tzv. neoliberalistička ekonomska teorija i konzervativno-nacionalistička poltika. Zajedno su na vlasti već petnaestak godina. Uz njih, naravno, postoje i tzv. novi istoričari, koji pokušavaju da predstave ne samo prošla vremena nego i sadašnjost i budućnost, sa sve propuštenim prilikama. (Istoričari su mahom srpski nacionalisti i deklarisani antikomunisti.) U takvom društvenom okruženju, slika, i tumačenje, onoga što se desilo 1968.   potpuno je iskrivljena  i falsifikovana.

Pođimo nekim redom:

1. O zahtevima iz 1968: Postoje dva osnovna, centralna zahteva studenata: a) uspostavljanje socijalne pravde i b) sloboda govora i pravo na iznošenje drukčijeg mišljenja.

Ako neki današnji istoričari i ekonomisti smatraju da je prvi zahtev usmeren na jačanje komunističke vlasti i zavođenja neke vrste staljinizma neka malo prouče ideju države  blagostanja  u skandinavskim zemljama i Kanadi. Socijalna pravda ne pretpostavlja uranilovku već uvođenje pravila i standarda – zagarantovane plate i dnevnice, kolektivne ugovore, mogućnost slobodnog sindikalnog organizovanja, sve ono što je u razvijenom delu sveta, a posebno u Zapadnoj Evropi postojalo decenijama pre toga. (A kod nas je i danas, onoliko posle pada komunizma, i dalje mislena imenica.)

O pravu na slobodu govora i mišljenja nemam šta da dodam osim da se dobro sećam nekih od današnjih slavljenika kako su aktivno učestvovali u zabrani Studenta i Vidika.

Ideja o tome da je u Srbiji tih godina na vlasti bio liberalizam koji je kasnije uništen upravo zahvaljujući  68. čista je glupost. To što su politički protivnici Latinke i Nikezića to nazvali liberalizmom, odnosno tehno-menadžestvom, to nema veze sa stvarnošću, to je bila njihova ideološka floskula. U to “liberalno” vreme mnogi moji prijatelji zaglavili su u zatvor, ostali bez pasoša, izgubili posao.

Kada su Rusi i njihovi sateliti okupirali Čehoslovačku, vrlo dobro se sećam, jedini javni protest – na ulici – bio je održan ispred zgrade Rektorata i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Postavili smo poster Jana Palaha i stražarili ispred njega, a kad smo se uputili prema čehoslovačkoj ambasadi zaustavili su nas policajci u civilu.(U stvari, sad sam se setio, Branko Vučićević i Ljuba Stojić su protestovali, na početku BITEF-a, ispred Ateljea: “Russians go home”, pa su ih prekršajno osudili i oterali u Padinjak!)

Nikada, nigde, ni za vreme lipanjskih gibanja, a ni posle, nisam čuo ni reč podrške sovjetskom sistemu, Staljinu, Mao Cedungu i sličnim psihopatama. Bili smo okrenuti prema svetu koji je već bio osvojio osnovne slobode.

Ako bih mogao da definišem nekakav ideološki koncept 1968. onda je on nedvosmisleno bio socijaldekomratski. Uzor je nesmunjivo bila Švedska a ne Kuba. Naravno, Če Gevara je imao svoj šarm i privlačnost, pogotovo u trenutku dok je Amerika bila duboko zaglavljena u Vijetnamu, ali mi bismo uvek birali Ulofa Palmea ili Vili Branta za predsednika nego Čea. Osećali smo se delom pobunjenog mladog sveta – od San Franciska do Pariza i Berlina. Ničega tu nije bilo ideološki okoštalog, birokratskog, surovog… Smejali smo se i šalili neprekidno. Pogotovo na sopstveni račun. Nije postojala nikakva hijerarhijska vertikala, nikakve zakletve, nikakve istrage ponašanja pred klasnim neprijateljom.

Videli smo kako o nama izveštavaju televizija i Večernje novosti pogotovo, i znali smo da su se uzortirali jer se plaše za svoje guzice. Na kraju su na istim guzicama i ostali. Do dana današnjeg. (Kad danas vidim neki naslov u Večernjim novostima film mi se ubrzano odmota pedeset godina unazad.)

Kao što 68. (govorim o Beogradu) nije bilo pomena o nekoj simpatiji za komunističku strahovladu isto tako nije bilo reči ni o nekim posebnim nacionalnim interesima. Pokret je bio anacionalan (projugoslovenski), socijaldemokratski orijentisan i intelektualno i teorijski otvoren za javnu raspravu o svemu što nas je zanimalo. A zanimalo nas je tako mnogo stvari.

Mi smo bili deca koja su mnogo čitala, gledala mnogo filmova, išla na izložbe i koncerte, od klasične muzike do roka. Mi smo neprekidno pričali o onome što smo otkrili. Kundera i Škvorecki su bili naši domaći pisci, baš kao i Mihailo Bulgakov. Čitali smo Solženjicina pre naših roditelja, Eriha Froma, Markuzea, Berđajeva, Kamija, Vitgenštajna… kao deo obavezne lektire. Ta 68. bila je u pravom smislu te reči vrh kulturne revolucije.

A propo zautavljene privredne reforme i modernizacije u Srbiji!

Srbija je najveći porast industrijske proizvodnje imala između 1960. i 1970. (Prema nekim podacima u tom periodu Srbija je bila na svetskom vrhu po skoku industrijske proizvodnje.) To ne čudi kad znamo da je u ovom periodu u Srbiju ušle tri velike svetske korporacije: Filips (EI Niš), Fijat (Zastava Kragujevac) i Ferguson (IMT Beograd), o Smederevu i Đerdapu da ne pričamo. Tzv. privredna reforma, na način na koji je zamišljena, zaustavljena je 1965. Tadašnje srpsko rukovodstvo, Nikezić-Perović, raspoređivalo je nove, modernije i obrazovanije kadrove (direktore) na čelo mnogih velikih fabrika u cilju modernizacije privrede. To je svakako bio značajan, i vredan napor, ali to nije suštinski menjalo vlasničku i upravljačku strukturu u industriji. Ne postoji ništa što bismo mogli da nazovemo tehno-menadžerskim modelom koji su oni hteli da primene. Bar na papiru ili u nekom zakonskom obliku.

Toliko o tumačenjima i činjenicama.

Moram, međutim, još nešto da dodam: muka mi je od pseudokomunističkih poruka i glupavih analiza modernog kapitalizma prema kojima sve zlo ovog sveta dolazi iz sveta kapitalizma. Pa još zaključuju: kapitalizam = imperijalizam! A komunizam, odnosno realni socijalzam nije imao imperijlističku (rusku) prirodu? Ajde mi pričajte o tome. Ali prethodno popričajte za baltičkim narodima, Poljacima, Česima, možda krimskim Tatarima, Ujgurima… Podjednako mi je odvratno ačenje tzv. neoliberalnih ekonomista koji su u stanju da izračunaju samo šta će se desiti ako se nešto privatizuje i nastavi sa proizvodnjom, a potpuno su nemušti ako se to, odmah po kupovini, isecka za potpalu i rasproda. Još manje su u stanju da daju viziju kako će izgledati jedno društvo kroz deset godina ukoliko se ne uvedu pravila i standardi za funkcionisanje privatnog i javnog sektora, opstanak zdravstva, obrazovanja, socijalnih službi. Samo rasprodaj, pa ko živ, ko mrtav.

Jebo takvu nauku i takvu priču.

 

 

U međuvremenu sam video fotografiju na kojoj je moj stari drug Vlada Mijanovič, zvani Vlada Revolucija, vezan za drvo lancem u parku na Petlovom brdu, gde ljudi pokušavaju da spreče seču drveća. U tekstu uz fotografiju nazivaju ga deka Vladom i kažu da je pun odlučnosti i snage da se bori za život drveta. Ne znam gde Vlada uopšte živi i da li ima ličnu kartu. Povremeno se vidimo na nekoj sahrani. Njegov život kao da je sama priča o sudbini šezdeset i osme. Tuga.