Zamišljanje, 18. maj 2018, petak

Bio jednom jedan čovek koji je voleo da zamišlja. Posebno je uživao u zamišljanju šta je sve moglo da bude. Zamisli se on nekad tako po ceo dan, dva, niti jede, niti pije, ništa spavanje, kupovina, koristan rad,  pa ga uveče, kad se vrati među ukućane, pitaju: gde si bio? A on umorno, jer je sve vreme zamišljao kako je sve moglo da bude potpuno drukčije; premeštao je stvari, dovodio ličnosti, rašćišćavao predele, otpremao i zapremao imena, lica, reči, godišnja doba, masovne i kamerne scene, samo kaže: u Jugi.

– I šta ima?

– Svašta. Sve sam ih sredio.

Onda on ode da spava dugo, dugo, a kad se probudi nekad mu se vrati ono što je zamišljao pa to zapiše. A nekad sve nestane zauvek.

 

* * *

 

Slovenci nisu više hteli da praznuju 29. novembar, Dan republike, sa kojim su dobili granicu, državu i Koperton. Hrvati su prestali da slave 29. novembar iako su tog dana dobili ne samo državu nego se i lepo proširili, a Rade Končar i Josip Kraš radili dugo posle smrti. Srbi su odbili 29. novembar mada su tog dana dobili veliku državu u kojoj su bili na okupu, vojsku, Fijat i Filips pride. A Bosanci, ko Bosanci, dugo su mislili da je Dan republike njihov praznik ne samo zbog Jajca nego i zbog države i izlaska na more. Makedonci se složiše da je 29. novembar strani praznik u kojem su dobili državu, granicu i pravo na svoj jezik. Kosovski Albanci su mislili da im 29. novembar nameću Srbi. U neko doba svi se okupe oko ruske salate, sarme i vasine torte. Otimaju se oko svega. Majka ih udara varjačom po prstima: pička vam materina barabska, sve ćete da rasturite. Ima dosta za sve. Onda neko počne da recituje Prešerna, drugi Tina Ujevića, Vasku Popu, Kostu Racina… a jedan sitni i Šalamuna. Ali mladež nema pojma o čemu je reč. Misle da je u pitanju neki socijalistički ustav.

– Ovde nema druge, kaže deda, nego prisilni rad.

Tako se završi svaki pokušaj oživljavanja Dana republike.

 

*  *  *

 

Okupe se jednom: Kučan, Tuđman, Milošević, Izetbegović i Koliševski, možda je tu bio i onaj Crnogorac Bulatović, da pregovaraju kako će sve da srede. Sede tri dana u nekoj šupi od depandansa, čuva ih vojska, policija, Udba, a lekari dežuraju da nekome ne skoči pritisak, tlak, pliskavac, vodeni plik. I hrane ih probrano. I vina, takođe probrana. Voda: Radenska i Knjaz Miloš radi ravnoteže. Klima umerena.

A posle trećeg dana, izađu pred novinare pa kažu: samo što se nisamo dogovorili. I odmah se vrate unutra. Svi bledi u licu i nekako grozničavi.

Razboleli se od salmonele. Umiru po apartmanima. Nedelju dana niko ne zna šta se dešava.

Posahranjuju ih potajno, pod plaštom noći, naravno, ništa žalost, sućut, ljudsko dostojanstvo, telegrami…

Od čega, jebo te bog? Pa od salmonele! Ma znam to, nego od čega? Od školjki ljutko!

Onda se oni ponovo pojave u smiraj dana: Kučan, Tuđman, Milošević, Izetbegović, Koliševski, onaj mali, mislim Bulatović, a novinari kažu: baš su ubledeli, mora da su mnogo teški pregovori. Kako i ne bi bili. Reč je o nacionalnim sudbinama.

Vrate se u depandans, kao izbeglice u baraku, a tamo ih sačeka neki ljuti titoista i sve ih pobije mašingeverom. Trofejnim.

Osoblje ih pokupi, sahrani na tajno mesto, i zakaže konferenciju za štampu za nedelju dana.

Oni izađu pred novinare, koji su u međuvremenu izvučeni iz mora, neki podavljeni, neki tek toliko živi da ponavljaju: hvala, hvala, hvala… začuje se himna, diže se zastava, niko ne ustaje, niko nikoga ne poznaje. Neko kaže: nikada neće biti kao što je bilo. Njega sklepaju u kutiju šibica. Onda neko ugleda zaboravljenu Titovu cigaru pa se maši šibice da kresne…

– O izvinite, izvinite, nisam znao da ste tu.

– Jebi ga. Ako  ti se puši, samo puši, ja sam ionako izgoreo!

 

 

* * *

 

Ante Marković je dobio mig od Bejkera. Onda je namignuo Kadijeviću, a ovaj nije razumeo. Kao!

Franjo Tuđman je dobio mig od Genšera. Komegod je posle namignuo ovaj je znao  šta treba da radi.

Slobodan Milošević je stao ispred ogledala i namignuo. I sve je svima bilo skroz jasno.

Svi su u to vreme toliko namigivali da su neki dosta pokvarili vid. Probijali su se posle kroz život pipajući.  Govorili su za njih: oni su prvi razumeli o čemu je reč.

Ante Marković je hteo da angažuje udarnu grupu. Milošević je već imao Arkana i Frenkija, Tuđman Markača i Gotovinu, Izetbegović Cacu, Karadžić Mladića i Lukića, Rugova Jašarija… Ante Marković ih je jednom sve okupio na Jablaničkom jezeru i  podavio kao besne pse. Prošli su kroz turbine i bili iseckani i usitnjeni kao za faširane. Otišli niz Neretvu pravo u Jadransko more. Posle su bacili zajednički veliki venac u Kardeljevu. Na vencu je pisalo: Bilo, ne ponovilo se!

Zemljom je upravljao administrativno-bankarski direktorat sve do izbora koji su bili uslov za ulazak u EU. Izbori su održani 1993. Predsednik  je postao  mladi budista Mirko Gaspari.