Pokipelo mleko, 2. januar 2018, utorak

Oni će uskoro da se sliju na ulice i trgove. Neće im smetati ni hladno, ni toplo, vetrovito, užareno, vlažno. Svi će se radovati što su zajedno i što su oterali još jedno ništa u nešto.

Moje sećanje Nove godine iz detinjstva beše ushićeno i bajkovito. Što sam bivao stariji bilo je sve više dilema i sumnji. Pre svega u sebe, a onda i u svet u kojem sam se obreo. Niko ne bira svet u kojem će se naći. Da bira ko zna da li bi se ikada odlučio. Kolebljivi u pogledu budućnosti, razočarani u odnosu na tekuće stanje. Prošlost izbrazdana i segmentirana. Uspomene zavisne od trenutnog stanja stvari. Nema nikakve objektivnosti ili neutralnost u pogledu odnosa sada i prošlo.

Kapije se polako zatvaraju. Jedna za drugom. U petak sam bio u Rexu. Najverovatnije poslednji put u životu osim ako Jevrejska opština ne odluči da mi ustupi prostor da napravim muzej beskonačnog življenja. Onda bih se preselio u prostor koji je istovremeno i vreme.  Ništa od toga. Možda Rex pretvore u neki novi, uzbudljviji i realniji realiti. Da se okupe oni koje su do sada preskočili.

Gradske vlasti slavodobitno objavljuju da je u Beograd stiglo 100.000 stranih turista. Nije da ih baš vidim, ali verovatno ja i ne svraćam tamo gde oni idu. Ovde se njviše dolazi iz dva razloga: zbog jeftinoće i zbog razuzdanosti. Ne znam šta je važnije. Razuzdanost znači da se možeš usvinjiti bez ograničenja. Mada, ne znam gde takva ograničenja još postoje. Bratimljenje pijanaca opšte je mesto u ovom bratstvu. Slično je i sa muškim aktivnostima: tuča, bacanje flaša, petarde, pucnjava… OK, pretpostavljam da je u Beogradu za Novu godinu življe nego u Sofiji i Vilnusu. Moguće da je bolji razglas. A tek  pogled sa Kalemegdana.  Šta bi bilo da gledamo u okean?

Meni je ovde sve usamljeniji i otuđenije. Drhtavica zbog razvoja turizma deluje mi lascivno. Odavno mi je poznata izreka Adama Smita da luksuz  zapošljava. Samo ne znam kako se to ovde može primeniti. Čuo sam da radnici u stranim firmama, i to veoma poznatim, rade za oko 200 dolara mesečno. Mladi koji znaju neki strani jezik zapošljavaju se u kol centrima. Ili odlaze da rade kao sluge na kruzerima. Sve čega se ovde dohvatiš u stanju je crkavanja, preprodaje i neopevanog foliranja.

Na pijaci sam u subotu, u jednoj mesari, uspeo da kupim jedno pakovanje, od pola kilograma, pihtija. Nije se pojavio kupac koji je to rezervisao. Pihtije su bile veoma dobre. Domaćinske, sa dosta mesa. Nema snega, nema mraza, nema košave. Sivilo.

Doneo sam iz Rexa dve drvene stolice na rasklapanje.  Katarina ne može da nosi stolice u Košice, pa mi je dala svoju. Sreo sam se sa Adrijanom, prvom direktorkom Rexa. Devedesete. Herojsko doba. Tada je i Mocartova opera Bastijen i Bastijena delovala tako revolucionarno, prevratnički. U stvari, to je bio znak da smo još živi u svom getu gde nas je proteralo “događanje naroda”. Jebo vas narod! Od njega samo tražite da gine i da vam plaća račune. I besomučno ga huškate protiv svega što nije samorazumljivo. Adrijana je Holanđanka koja živi u Londonu. Bila je naša veza sa svetom. Stroga, a vesela!

Polako se zatvaraju i gase stvari koje su nas godinama održavale.

Osećam da nešto opasno gori.

Neko je ostavio mleko na šporetu.

 

 

Ko još kuva mleko? Zar nisu sva mleka koja se prodaju već prokovana? Dugotrajna mleka! Danas se pravi, i pakuje, takvo mleko koje može da traje duž od svake krave. I svakog čoveka.

Katarina, koja je nasledila Adrijanu kao direktorka Rexa, sada živi u Slovačkoj. Katarina mi je donela nekoliko lepih, čudnih boja. Jedna plava je baš ona koja mi je potrebna. To je plava boja lončeta u kojem se kuva mleako. Zaboravio sam na njega. I ono sada kipi iz sve snage.

Ko će popiti to mleko? Kad će se smrad izgorelog mleka biti isteran iz naših kuća? Kad ćemo normalno živeti? Nema pravila. Nema pravde. Nema odustajanje.