Moj dnevnik
Musaka, 20. avgust 2017, nedelja
Danas, za ručak: musaka! Krompir, jedna cvekla, jedna crvena paprika, oko 300 grama mlevenog junećeg mesa, prethodno kratko prodinstanog sa crnim lukom, sve zaliveno mešavinom od dva jaja, pavlakom za kuvanje i mlekom. Cvekla i paprika su bili ukrasno, iznenađujući elementi, premda nesumnjivo imaju i svoju gastronomsku ulogu. Musaku pamtim iz detinjstva. Mnogo pre prvog putovanja u Grčku. Musaka pripada tzv. kategoriji “kuvanih jela”, poput pasulja, kupusa i punjenih paprika. Pohovane, ili faširane šnicle, koje “idu” sa krompir pireoom, odnosno spanaćem, nekako ne pripadaju “kuvanim jelima” – više su deo luksuznog, hotelskog ugođaja. Nigde to, naravno, ne piše, ali te su se stvari, u naša vremena, podrazumevale. Uostalom, u detinjstvu i mladosti, priče o klopi, uz razmenu recepata, preporuka i saveta, beše samo u tragovima. Naše musake nisu ni grčke, ni turske, ni arapske. Jedu se vruće. Možeš više da se opečeš od musake nego od pasulja. Teško da...
NastavakO malograđanima, 16. avgust 2017, sreda
Provansa nije provincija! Da li je potrebno to da objašnjavam? Tek onda nećeš ništa razumeti. Bez obzira koliko želeli da izbelite i oplemenite svoje poreklo, da postanete primer, uzor i sredokraća, sve to nema ama baš nikakve veze sa onim gde ste rođeni i šta ste posle postali. Malograđani se gaje u skupocenim šoljama, u patricijskim kućama sa poslugom, podjednako kao i u sirotinjskim, olupanim šerpicama. Postoji zajednička nit koja ih spaja: glupost, samozaljubljenost i kukavičko obožavanje autoriteta, naravno iz vrlo određenog interesa. Malograđanin se ne postaje preko noći. Potreban je određeni napor, bez obzira što je reč o predavanju i prepuštanju matici, trud koji često traje godinama, jer postati malograđanin u pravom smislu nije samo puko podražavanje oca, majke, možda strica ili dede, već podizanje i opremanje sopstvenog lika koji će se braniti i promovisati preko granica sopstvenog doma. Neki, na sreću, nikada ne prekorače taj prag. Žive...
NastavakOno izvan moći, 11. avgust 2017, petak
Lele i kuku kao zlo i naopako. Niko ne ume ono što neće, A hoće kad je već kasno. Ipak, ima i takvih koji stenju u snu. Čudan soj mlitavih očajnika. Prespavaju ceo svoj vek, a kad dođu sebi, Vajkaju se na klimu, vlast i žene. Menjaj šta možeš, A ono izvan moći bar tuci, kašikom za cipele. Ajmo svi zajedno: Lele i kuku u tesnom sanduku. Sodoma i Gomora ko gasna komora. Vatra i dim, nek gori Rim! Ugostite verige, raširite kugu, zloću i sline. Padaju kao klade, svako svakog izdade. Ni reč o duši, sediš i pušiš. Izgubljen stih, na oku plik. Seća se šećera kad je sanjala… Ramudavala, ramudavala Ramudavala ramudavala ramudavala...
NastavakSedam godina golicanja, 8. avgust 2017, utorak
Razmišljam o kaznama. Toliko toga je napisano ne samo o suštini i smislu kazne nego i o stilovima, tehnikama i trendovima. I to kroz vekove. Kažnjavati se može individualno, pogotovo kad je reč o porodici, ali i kolektivno – uz pomoć države, nacije, stranke… Može se kažnjavati na rasnoj, verskoj, nacionalnoj i naravno na političkoj osnovi. Ljudi su se, generalno, daleko više bavili kaznama nego savešću. I kajanje nekako ide iz kazne. Tako bi, valjda trebalo. To sa kajanjem nekako ne izgleda da je izvorna moralna potreba koja deluje ne samo u kori velikog mozga nego i na ćelijskom nivou. Neki mikrobiolozi smatraju da ćelijske membrane sprečavaju ćelije da one osete moralni nadražaj. Bez nadražaja, naime, nema ničega. Ništa se samo od sebe nije stvorilo. Kajati se mogu i oni koji kažnjavaju i oni koji su kažnjeni. Zavisi šta je u pitanju. I kako sve to – kažnjavanje, žrtve,...
NastavakPričice I, 3. avgust 2017, četvrtak
I šire Jednom davno živeo je u Beogradu jedan Amerikanac na postdiplomskim. Zvao se Ron. Nemam pojma zašto, možda zbog toga što je istraživao ekonomiju samoupravljanja, često smo ga zadirkivali obraćajući mu se sa: “Cijaš, Cijaš, kako je Cijaš? Svaki put je Ron uredno, mada iznervirano, dubokim glasom izgovarao: Ja nisam Cijaš! U ovome ima nečega sudbinskog, skoro zagrobnog. Kad nekoga napraviš cijašem ili udbašem, to mu obeleži ceo život. I šire. Mislim na sećanje. Nisam cijaš, nisam udbaš, nisam cicija, nisam halapljiv, nisam površan, nisam proračunat, nisam naivan, nisam lukav, nisam balav, nisam mator, nisam lopta, nisam pečat… Diši, samo diši, reče mi doktor. Svet se skupio, zagrejao, promenio. Tradicija Video sam kako se brane žena, deca, uža i šira porodica, ali kako se brani tradicija to nikada nisam otkrio dok nisam pronašao stari album Životinjskog carstva. Ceo album popunjen osim mamuta. Dao bih...
NastavakPričice iz naše istorije, 1. avgust 2017, utorak
Imperativ Jovica Stanišić nije imao pojma, Frenki ni načuo, Sloba u nekoj drugoj dimenziji, šef generalštaba na odmoru, a Mladić zauzet. Okreni, obrni, neka inostrana ujdurma. Jeste da su cigare strane, i viski, i mobilni, i cipele, i bubice, ali kakve to ima veze sa stilom života. Važno je održavati vezu sa narodom. Od naroda saznaš i ono što ne znaju službe. A da je to moralo da se uradi, moralo je. Tako je i kod Kanta: unutra savest, a gore zvezdano nebo. Zahvalnost Sloba je voleo radnog čoveka. I Žika Seljak ga je voleo. A što ga je tek volela Mira. Posedne ga pored sebe na nekom prijemu, pa nutka specijalnom kašičicom: probaj ovo, ma moraš da probaš i ovo, e samo još ovaj zalogaj za moju ljubav… Ljuši se baš nije dopadalo ovakvo pajtanje ali je, kao umetnik, umeo da razume tajne ljudske prirode....
NastavakCrna grančica, 29. jul 2017, subota
Juče je umrla naša mačka Micika. Bila je veoma stara, preko 21 godine. Potpuno crna, tanka, mršava, poput neke graničice. Imala je blagorodan karakter, nikada nije ogrebala nijedno dete, nikada nisam čuo da frkče, osima na bepsrizornog mladog mačka Njuce koji je u želji da se igra umeo da naskače na nju. Deca su je razvlačila po rukama, a ona je sve trpela. Kad bi joj to dosadailo samo bi se negde zavukla i postala nevidljiva. Imala je mali beli beleg, jedva primetan, na grudima, nedostajao joj je levi očnjak i verovatno još zuba. Često je plazila mali crveni jezik verovatno zato što nije mogla da dobro zatvori usta. Kandže su joj bile dugačke i oštre. Često je dolazila kod mene u krevet, pogotovo kad bih zaspao na leđima, da se namesti na mojim grudima. Kad je bila mlađa uvlačila je kandže a kad je omatorila zaboravila bi na...
NastavakTekunice, 26. jul 2017, sreda
Žalio se jednom jedan značajni političar Milomiru Mariću kako ga svi napadaju a on trpeljiv, trpi li trpi. – Svako mora da uzvrati. Nisam ni ja od kamena. Ali kome mogu ja da se osvetim? Gde da se iskalim? – Tekunice, reče kao iz topa, Milomir Marić. Rečeno, učinjeno. Posle je neki pametnjaković otkrio da su tekunice zaštićena vrsta. Šta sve neće da izmisle samo da bi mučili izvanrednog čoveka. ...
NastavakGlavobolja, 25. jul 2017, utorak
Jednom mi se učinilo da vidim Milomira Marića kako slatko spava na klupi u Studentskom parku. Otkud Milomir Marić da spava na klupi? I to danju. Oko podneva. Da se nije napio, da mu nije pozlilo, da nije pobegao od kuće? Sve mi se ovo mota po glavi dok prilazim čudnoj prilici što liči na Milomira Marića. Jednom mi se učinilo da vidim Pavla Savića kako iz telefonske govornice na Trgu republike odlučno diktira naučni referat. Okrenuo sam leđa govornici i pokušao da shvatim o čemu je reč. Sledio sam se. Jednom sam stvarno sreo Žarka Koraća ali nije bilo prilike da o biločemu pričamo. Kad se onaj čovek sa klupe probudio vidim: pljunuti Marić. Ne usuđujem se da ga pitam: Mariću, jesi li to ti? Mogao bi čovek da se uvredi, a Marić da me zamrzi. Odjednom ustade, uvuče košulju u pantalone i uputu se prema...
NastavakČovečanska priča, 24. jul 2017, ponedeljak
Jednog jutra je Jovica, recimo Hans, ustao na levu nogu, ali ne zato što je hteo već zato jer je krevet tako bio okrenut. Niko u stanu, od tasta i tašte, preko žene pa do troje dečice, nije previše razmišljao o tome kako je njemu, šta ga pritiska, a šta čini sretnim. Kad bi pripovedao o istoriji srpskoj, a posebno o veri pradedovskoj, prekidahu ga bezočno trivijalnostima poput: ko nije dobro pustio vodu u klozetu ili: do prvoga se mora platiti struja inače će je iseći. Nisu mu davali da odgleda vesti do kraja, i to baš kad je bilo najuzbudljivije, kad bi se pojavio Putin, ili kad bi jebalimajku stranim plaćenicima. A i požurivali su ga. Neprekidno. Tražili su mu posao iako je to bio njegov posao i njegova briga. Kad je već ustao odmah je oterao sve u tri pičke materine. Zakači se sa ženom jer ona...
Nastavak