Datum, 8. decembar 2017, petak

Najzad sam pronašao kada je američki nosač aviona Forrestal bio u poseti Splitu. Bio je petak 13. maja 1960. Imao sam jedanaest godina. U jutro sam, sa naše terase,  video nosač aviona usidren ispred luke. Zaklanjao je deo Brača. Ne sećam se da mi je neko najavio njegov dolazak iako sam siguran da su to majka i otac znali. Otac je bio potpukovnik, graničar. Često je putovao gore, dole, levo, desno. Patrolnim brodom. Daleko, sve do Palagruže!

Tražio sam ovaj datum nekoliko meseci. Znao sam, naime, da se to odigralo 1960, u prvoj polovini godine. Forrestal je isplovio iz baze na Majorki 14. februrara 1960. Očigledno je obišao mnoge luke na istočnom Mediteranu dok nije došao do Splita. Prvom sam kopao po kompletu “Slobodne Dalmacije” (januar – juni) u Narodnoj biblioteci. Nedostajalo je, međutim, dosta brojeva. Iz Njujorka sam dobio podatak da je Forrestal isplovio iz baze 14. februara. Ali kad je stigao?

 

 

Samo se sećam da je bilo veoma sunčano.

Bio sam pre dve nedelje u Vojnom arhivu. Odlazak u Arhiv bio je najavljen još pre mesec dana. Ljubazna arhivistkinja, mislim da se zove Sonja, izvukla je iz žućkaste, kartonske fascikle nekoliko listova papira na kojima je, na nekoj vrsti tabele, bio otkucan spisak poseta stranih vojnih brodova Jugoslaviji od 1950. do  1962. (Otisci stare pisaće mašine izgledaju veoma izbledelo. Bojim se da će za nekoliko godina potpuno nestati.) Tu sam   otkrio koliko je bilo brodova iz SSSR-a, a koliko iz drugih zemalja. Krstarice Žukov i Kjubašev 1957, a godinu dana pre toga tri razarača. Njih se mnogo slabije sećam od američkog nosača aviona. Sećam se i neke indonežanske fregate koja je, možda, bila napravljena u našem brodogradilištu. Sva je sijala od lepote i elegancije. Koliko je ona samo podmornica potopila!  Ko zna gde je ona sada.

 

Što se tiče Forestala on je 2013. otišao u staro gvožđe. Isečen, pretopljen. Možda ponovo plovi u novoj ljušturi.

I ljudi se tope. Neki veruju da se sele u druga živa bića, neki veruju u zagrobni život, u seobu i neuništivost duša.

Pronalaženje datuma kada je Forestal doplovio do Splita tajni je znak početka pisanja romana. Upravo ovih dana doživljavam neprijatne, da ne kažem odvratne, napade zbog jedne medijske analize u čijoj sam izradi učestvovao. Podnošenje nepravde deo je zrelosti. Što si stariji to si izloženiji. Nikad se ne možeš navići na nepravdu. Niti je možeš izbeći. Bez obzira šta radiš.

 

Da li je moguće da je prošlo 57 godina otkad sam gledao u Forestal?

 

Čujem da će do kraja godine biti zatvoren Rex. Vraćaju staro zdanje jevrejskoj opštini. Pre 23 godine (1994) Kulturni centar Rex bio je žarište našeg kulturnog i društvenog života. Tada smo polako počeli da izlazimo iz geta u koji smo bili zatvoreni dolaskom Miloševića na vlast. Kada je, u zimu 1996/7. godine, naš Beograd bio na ulicama znali smo da izlazimo iz našeg geta. Rex je bio deo začaranog kraljevstva. Prva izložba “Komšije kojih više nema”, priča o sudbini jevrejske zajednice na Dorćolu, koju je priredila Milica Mihajlović, a postavila Marina Dokmanović, potakla me je da napišem tekst za katalog. Svet je imao smisla. Nada je bila na našoj strani. Bastijen i Bastijena su slavili život.

 

Kad bi se Rex mogao iseći, poput ogromnog nosača aviona, i pretopiti, možda bi se iz nove legure mogao napraviti neki veliki cepelin koji bi nas, sve zajedno, mogao odneti negde drugde. Makar na Novi Zeland. Da tamo,  iz sopstvenog pepela, započnemo novi život.