Sećanja
Razgolićeni grad
”Beograd je moja paranoja”. Kad sam ovih dana pročitao ovu rečenicu u jednom dnevnom listu, smrzao sam se. Jeste da ovom zemljom i njenim gradom haraju mnoge paranoje raznolike provenijencije (od populističko-političkih do somnambulnih, pogotovu iz usta onih koji su od grada mnogo očekivali, ali mu ništa nisu doprineli). No ovoga puta sve deluje užasavajuće dramatično, jer je gornji iskaz dao jedan od legendarnih likova srpske kulture, pesnik, filozof, guru nekoliko mlađih naraštaja Raša Popov (81). Njemu se dogodilo da su ga u po bela dana, usred grada, sačekala trojica besprizornih dečaka (uzrasta 10 i 11 godina), saterala ga u škripac na kućnom pragu (kao vuci oko zeca, njegov opis). Uz fizički napad pokušali su da ga opljačkaju, ali se deda Raša nekako iskobeljao. Dok su mali banditi pokušavali da mu otmu knjučeve stana kako bi tamo izvršili premetačinu, naišao je neko hodnikom i prekinuo agoniju. Novinari su zabeležili...
NastavakŠal od šatuša, prirodnjački kutak A. Palavestre
Šatuš (Shahtoosh) je najfinija i najskuplja vrsta vune. Dobija se od tibetanske divlje antilope – čirua (Pantholpos hodgsonii). Za jedan šal koji u Bankoku ili u Indiji košta i do 5.000 dolara potrebno je ubiti 4 antilope. Nemoguće ih je šišati, a i jednostavnije ih je ubiti. Sama tkanina se tka u Kašmiru. Šatuš je zvanično zabranjen, ali je gotovo nemoguće kontrolisati lov na čirue u Tibetu. Najviše su na ceni mladunci, čak i nerođena telad (slično kao i za astrahan vunu). Kada policija uhapsi prodavce oni tvrde da šal nije od šatuša nego od pašmine, vune tibetanske i kašmirske koze. Teško je dokazati koja je tkanina u pitanju. Na sudu se ne priznaje test provlačenja kroz prsten, omiljen u radnjama. Naime, ako marama – dugačka oko dva metra i široka preko metar – može da se provuče kroz prsten, u pitanju je pravi šatuš. Vuna čirua se...
NastavakDanilo Kiš
Sredinom 1980-tih godina počeo sam se družiti s Danilom Kišom, pomalo preko pisama (tradicionalnih), a pomalo i direktno, oči u oči, prvo u Americi, a onda u Parizu. Preko brata, Dragana, koji se intenzivno, a ponekad i teatralno, družio s Danilom u Parizu, saznao sam da su mu se dopadali moji “paraeseji” koje sam 1980. godine počeo objavljivati u Književnoj reči. Navodno, Danilo je rekao: “Dobro on to radi”. Slao mi je razglednice u Ameriku, ali bi ih, po staromodnom francuskom običaju, stavljao u koverte. Tekst, uvek veoma vickast, često razigran, ponekad setan, ne bi nikad bio duži od dve-tri rečenice. U jednom kontekstu me je hvalio, bez ironije, napisavši: “Zoran je uzoran.” Istinski se radovao što sam želeo da prevedem Peščanik. Kad sam ga jednom pitao šta radi, odgovorio je: “Ne radim ništa. Kradem Bogu dane.“ Kontekst naše korespondencije bio je čisto književne prirode. U to vreme, 1985. godine,...
NastavakReci, znaš li nešto?
i šta ti uopšte znaš o tom dečaku kog su skinuli s prozora, samo je slabašni drhtaj nedostajao da se sunovrati u plavetnilo leta, taj uplašeni klinja, a ja ništa ne znam, eto, baš ništa, o tom dečaku, gde je taj mališan sada, gde je nestao, ili se samo usput negde izgubio, ne znam, zaista, evo, pitam te, i šta se, zaboga, dogodilo s majkom tog deteta, tom gordom lepoticom sa prepune jadranske plaže, gde je nestao otac tog dečaka, je li, možda, odšetao nekuda, samo kilometar ili dva severnije, visok i lep, tako poželjan, sa zalizanom kosom, a sestra, starija sestra tog dečkića, šta se s njom dogodilo, gde je ona nestala, u šta se pretvorila, ta slatka devojčica sa fotografije, na brzinu obučena u odelo indijanke, s lukom i strelom u rukama, sa sisama koje pupe ispod sintetičkog odela, da, ljudi govore, po ćoškovima, reci mi,...
NastavakPutovanja
„Kolegice, ovdje ste već skoro godinu dana i mogli ste usvojiti osnove srpske terminologije u pravu. Ne kaže se vlasništvo, nego svojina“, rekao mi je, vidljivo ljutit, jedan profesor Pravnog fakulteta u Beogradu 1986. godine prilikom manje studentske diskusije ispred predavaonice. Imala sam tada 22 godine, nekoliko mjeseci bračnog staža i uvjerenje da je akademska institucija dovoljno velika i snažna da može podnijeti korištenje drukčije, ali sasvim razumljive pravne terminologije. Bilo je to moje prvo osobno suočavanje s nacionalizmom koji je tada u mojoj svijesti još uvijek obitavao u onim sferama koje označavamo dalekima i egzotičnima. Neće proći dugo, a nerazumijevanje zbog rođenja u drugoj naciji postajat će sve veće, sasvim će mi se približiti i na kraju zarobiti i nagrditi moj život, baš kao i živote milijuna ljudi u tadašnjoj državi Jugoslaviji. Beograd je tih godina cvao. Bio je čist, uređen, osvijetljen, blještav, prepun bogatih tvrtki i poduzeća,...
NastavakKit iznad Kalemegdana
Ja sam Aleksandar Kolon. Uskoro će biti četrdeset godina kako više ne živim tamo gde sam se rodio i gde je moje detinjstvo. Igrom slučaja otkrio sam Vaš blog. Još uvek umem da čitam i pišem na jeziku na kojem sam odrastao. Blizu mi je sedamdeset godina. Oprostite ako negde pogrešim u pravopisu. Ponekad prođu nedelje a da ne izgovorim ništa na jeziku koji sam nekada znao kao srpsko-hrvatski. Prihvatio sam da se to sada zove srpski jer između Srbije i Hrvatske postoji granica, graničari, pasoši i pečati koji se u njih otiskuju. Otkad se moja stara kuća urušila ja u nove, koje su na njenom mestu podignute, nisam ulazio. Nisam rob prošlosti, ali gajim sećanje kao deo sopstvenog identiteta. Kad jednog dana napustim ovaj svet želio bih da preuzmete moje fotografije i pisma koji su vezani za moj prethodni život. Posao kojim sam se bavio terao me je...
NastavakMokronog, sećanje Sinana Gudževića
Tekst “Mokronog” objavljen je u zagrebačkom nedeljniku “Novosti” 20. februara 2015. Hvala Sinanu i redakciji “Novosti” na poklonu. Majka Davida Šalamuna (i Ane Šalamun i Jakoba Weidnera) bila je Maruša Krese. Maruša je ime dobila po partizanskom imenu svoje majke. A majka Marušina zvala se Ljudmila Krese, djevojačko Saje. (I Krese i Saje imaju naglasak na završnom e). Ljudmila Saje se udala za Franca Kreseta, a Franc Krese je bio u Osvobodilnoj fronti od prvog dana. I Ljudmila Saje je bila prvoborka. Franc Krese, po partizanskom imenu Čoban, proglašen je narodnim herojem 1950. U borbama je bio teško ranjen, pa mu je 1944. amputirana noga. Oporavljao se u našoj partizanskoj bolnici u Grumo Appula, u južnoj Italiji. Umro je 1980. David mi je jednom rekao kako su tri njegova idola umrla te godine: djeda Franc, Tito i John Lennon. Djed Franc i obje Maruše počivaju u istoj grobnici, na...
NastavakOsujećena sahrana Rozental šolje
Posle Drugog svetskog rata tadašnji suvereni vladar Jugoslavije i novi stanovnik Dvorskog kompleksa na Dedinju, Josip Broz Tito, suočio se s problemom u svom domaćinstvu. U dvoru je ponestalo tanjira, i tanjirića, šolja i šoljica, činija i činijica, slanika i šećernica, čajnika, sosijera; uopšte trpezarijskog posuđa. Stari belo-zeleni Sevrov (Sèvres) servis s pticama i leptirima, koji su nabavili Karađorđevići, uglavnom se porazbijao, a potrebe nove vlasti za tanjirima bile su velike. Vazda je bilo prijema, ručkova, večera, primanja i uglednih gostiju. Tako je negde pedesetih godina prošlog veka država, za potrebe Dvora, naručila od čuvene nemačke fabrike porcelana Rozental (Rosenthal), ogroman servis za sedamsto osoba! I to servis sa svim pripadajućim delovima: kompletima za čaj, belu kafu, kafu, kompote, ručkove, večere, doručke (sa zagorskim štruklama koje je maršal Tito posebno voleo), te za užine i druge obroke. Iz Nemačke je, brižljivo ututkano u sanducima, stiglo na hiljade komada svakovrsnog...
NastavakMirjana Mevorah
Nedavno sam, čitajući Jevrejski pregled (br. 4, april 2011) saznao da je 7. marta 2011. godine preminula Mirjana Mevorah. Kako je to moguće? A o muzici, ni reči? Pre nekoliko dana, 27. januara, obeležena je sedamdestegodišnjica oslobođenja koncentracioniong logora kod Ošvjencima, u Poljskoj, koji je svetu poznatiji po svom nemačkom imenu, Aušvic. Posetio sam logor, pretvoren u muzej, u oktobru, 1966. godine, dakle samo dvadeset i jednu godinu nakon završetka rata. Bio sam u Poljskoj kao član (svirao sam violončelo) simfonijskog orkestra beogradske muzičke škole “Stanković.” Gostovali smo u Varšavi i Krakovu. Jedan od naših solista bila je izuzetno nadarena sedamnaestogodišnja pijanistkinja Mirjana Mevorah, koja je na našim nastupima predivno i nadahnuto svirala treći stav Mendelsonovog Koncerta za klavir u g molu, op. 25. Taj treći stav, koji nije u molu, živo je rasprsnuće beskrajne zvezdane energije, a Mirjana ga je oduševljenoj publici predstavila s jedinstvenom virtuoznošću. Bio je...
NastavakNikola Bertolino
Juče sam se čuo s Nikolom Bertolinom (preko elektronske pošte), da ne kažem “mejla.” Jednog dana, krajem 1960-tih godina, moja majka, Zora, zamolila me je da Nikoli Bertolinu odnesem neka dokumenta koja su se ticala Udruženja prevodilaca. Ona je tada bila predsednik Udruženja. Nisam se izgubio; misiju sam izvršio bez problema. U januaru, 1972. godine, stigavši u Pariz, u stanju priličnog izbezumljenja, jer sam znao da to nije turistička poseta, već početak beskrajno večitog stranstvovanja, pročitao sam “Probleme opšte lingvistike” Emila Benvenista (Emile Benveniste), koji je od tada jedan od mojih fundamentalnih izvora. Ništa bolje od opšte lingvistike ako čovek hoće da malo smiri živce. Kadgod se sretnemo da razgovaramo o Prustu, što, nažalost, nije često, veliki belgijski kritičar Marsel Muler (Marcel Muller) i ja obavezno pomenemo Benvenista, često se osvrćući na neki od sjajnih eseja iz gorepomenute knjige. Nedavno sam u biblioteci University of Michigan naleteo, sasvim slučajno,...
Nastavak