Osujećena sahrana Rozental šolje

Posle Drugog svetskog rata tadašnji suvereni vladar Jugoslavije i novi stanovnik Dvorskog kompleksa na Dedinju, Josip Broz Tito, suočio se s problemom u svom domaćinstvu. U dvoru je ponestalo tanjira, i tanjirića, šolja i šoljica, činija i činijica, slanika i šećernica, čajnika, sosijera; uopšte  trpezarijskog posuđa. Stari belo-zeleni Sevrov (Sèvres) servis s pticama i leptirima, koji su nabavili Karađorđevići, uglavnom se porazbijao, a potrebe nove vlasti za tanjirima bile su velike. Vazda je bilo prijema, ručkova, večera, primanja i uglednih gostiju. Tako je negde pedesetih godina prošlog veka država, za potrebe Dvora, naručila od čuvene nemačke fabrike porcelana Rozental (Rosenthal), ogroman servis za sedamsto osoba! I to servis sa svim pripadajućim delovima: kompletima za čaj, belu kafu, kafu, kompote, ručkove, večere, doručke (sa zagorskim štruklama koje je maršal Tito posebno voleo), te za užine i druge obroke. Iz Nemačke je, brižljivo ututkano u sanducima, stiglo na hiljade komada svakovrsnog porcelana u raskošnoj bordo i nežnoj boji slonovače, ukrašenih obilatom pozlatom s floralnim motivima i grbom FNRJ (sa pet buktinja, koje su simbolizovale pet jugoslovenskih naroda: Srbe, Hrvate, Slovence, Makedonce i Crnogorce). Isticanje državnog grba na posuđu nadoknađivalo je prethodno brisanje sećanja (damnatio memoriae), kada su posle 1944, nove vlasti u revolucionarnom zanosu sa dvorskog kristala i srebra nemilosrdno ostrugale krune i kraljevske monograme, a po salama i stubovima islikale crvene petokrake, dok je Hrist Pantokrator u dvorskoj kapeli tom prilikom dobio i metak u čelo. Grb nam svedoči i da je Rozentalov servis morao biti naručen pre 1963, kada je heraldički koncept promenjen. Tada je, naime, dodata još jedna buktinja pa su, po tadašnjem tumačenju, buktinje simbolizovale šest jugoslovenskih republika, dok je po nekima to bila i najava priznavanja nove muslimanske nacije. U svakom slučaju, Rozentalov servis se decenijama koristio u zdravlju i veselju.
No, svaki servis, pa i onaj od nekoliko hiljada komada, vremenom počinje da se lomi. Kao što znamo i iz sopstvenog iskustva sa servisima, prvo stradaju tanjiri i šolje, dakle posuđe koje se koje se najčešće koristi, a najizdržljivije su sosijere, ibrici za belu kafu (ko još pije belu kafu?), bokalčići za mleko i činije za kompote. Do 2001. godine, kada se u Dvorski kompleks ponovo uselila kraljevska porodica Karađorđević, prvobitni vlasnik dvorova, od servisa je ostalo vrlo malo. Članovi inventarske komisije koja je u julu 2001. godine radila na primopredaji dvorova, primetili su u kuhinji, u podrumu Belog dvora, neobičan način sortiranja otpada. Razbijeno posuđe, mahom iz Rozentalovog servisa, nije bacano u „obično“ đubre, već je bilo brižljivo odlagano u kartonsku kutiju u ćošku. U kutiji je bilo razbijenih tanjira, šoljica, zdela, ali i polupanih kristalnih čaša. Ispostavilo se da se, prema internom Brozovom dvorskom protokolu, koji je važio sve do 2001, takvi predmeti nisu smeli bacati, već su se zakopavali unutar dvorskog kompleksa!

U uglu kutije se žalosno šćućurila i jedna raskošna, mada napukla, Rozental šolja za čaj, očigledno osuđena na sahranu. Stroge „domaćice dvora“, u plavim uniformama, nisu ni za živu glavu htele da prisutnim arheolozima, članovima komisije, odaju tajne lokacije tih prestižnih otpadnih jama, mada bi njihovo arheološko istraživanje nesumnjivo bilo izvanredno zanimljivo. Doduše, u svrhe naučnog istraživanja, velikodušno su donirale onu napuklu šolju, koja je tako bila pošteđena sahrane. Međutim, i samo postojanje posebnih otpadnih jama za artefakte koji su upotrebom postali toliko prestižni, da se ni polomljeni ne smeju baciti u đubre, otvara mnoga provokativna antropološka i arheološka pitanja. Naročito o predmetima koje je, možda, dodirnula vladareva ruka.
Aleksandar Palavestra