Nikola Bertolino

Juče sam se čuo s Nikolom Bertolinom (preko elektronske pošte), da ne kažem “mejla.” Jednog dana, krajem 1960-tih godina, moja majka, Zora, zamolila me je da Nikoli Bertolinu odnesem neka dokumenta koja su se ticala Udruženja prevodilaca. Ona je tada bila predsednik Udruženja. Nisam se izgubio; misiju sam izvršio bez problema. U januaru, 1972. godine, stigavši u Pariz, u stanju priličnog izbezumljenja, jer sam znao da to nije turistička poseta, već početak beskrajno večitog stranstvovanja, pročitao sam “Probleme opšte lingvistike” Emila Benvenista (Emile Benveniste), koji je od tada jedan od mojih fundamentalnih izvora. Ništa bolje od opšte lingvistike ako čovek hoće da malo smiri živce. Kadgod se sretnemo da razgovaramo o Prustu, što, nažalost, nije često, veliki belgijski kritičar Marsel Muler (Marcel Muller) i ja obavezno pomenemo Benvenista, često se osvrćući na neki od sjajnih eseja iz gorepomenute knjige. Nedavno sam u biblioteci University of Michigan naleteo, sasvim slučajno, na Benvenistove beleške, volšebno, gotovo proročanski, genijalne, o Bodleru. Tražeći slične knjige, primetih i francusko izdanje Nikoline knjige o Rembou. Od Benvenista do Bertolina, preko Bodlera i Remboa. Oduševljen knjigom, a i setivši se davne posete Nikoli Bertolinu, poslah mu pismo. Nisam dugo čekao na odgovor.

Zoran Minderović