Moj dnevnik

Navići se na prkos, 30. januar, subota

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 30, 2016

U četvrtak, na dodeli novinarske nagrade Jug Grizelj. Punih dvadeset i pet godina je prošlo od prve nagrade. Prepuna sala u Medija centru. Okupili se “prvoborci”. Sedim iza Slave i Harija. Slava se iz Narodnog fronta (sada Kraljice Natalije) jedva popeo do Terazija. Kaže da ga glava, i pamet, i dalje dobro služe, ali noge… Hari se šali na svojim srcem i pejsmekerom. Pored Harija je Korax koji se ne žali. Sećam se kada je Slava počeo da piše knjige o Slobi i Miri i kako smo prepričavali razne ludosti. Posebno onu anegdotu o Miri koja je, kad je Sloba služio vojsku u Zadru, prilikom posete, u jednom izlogu videla Titovu sliku i prokomentarisala to prijateljici: “Tako će jednom i moj Sloba…” Predugo smo bili u vlasti ludih ljudi. Nagradu je ove godine dobila Tamara Skrozza. Mislim da je ona pravi izbor i to me veoma raduje. Kao se...

Nastavak

Božja kazna, 27. januar, sreda

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 27, 2016

Koje je godine u Politici izašla čitulja za Pablom Eskobarom? Eskobar je ubijen početkom decembra 1993. Divno vreme. Usred najvećeg sranja. Znači, u decembru. Gledamo seriju “Narcos” u kojoj je glavni junak upravo Pablo Eskobar. Otkrivamo detalje koji nisu vezani samo za razmere bogatstva i surovost ovog sveta. Autori serije povezuju Kolumbiju, narko kartele i književnost magičnog realizma. Neko je, verovatno, već napravio komparativnu analizu života u Markesovoj Makondi i Eskobarovom Medelinu. Pretpostavljam da se u Kolumbiji živelo sasvim drukčije u vreme “Sto godina samoće” od onoga kako je to izgledalo za Eskobara. (Ili su to bila dve različite dimenzije u istom vremenu.) Naša je generacija obožavala ovaj Markesov roman, a devedesetih je jedna nova generacija slavila Pabla Eskobara kao pravog junaka. Tako je objavljena i ona čuvena čitulja u Politici prema kojoj je i snimljen film “Čitulja za Eskobara”. Naravno, u pitanju je bio štos. Dosetka koja je...

Nastavak

Don`t Cry for Louie, 24. januar, nedelja

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 24, 2016

  Skoro svakog dana “javljaju” mi se vesti o stanju svetske privrede. Zaskoči me Dow-Jones indeks tamak kad spremam prvu kafu. Još nisam stigao ni da pogledam u naslovne strane Danasa i Politike koje i dalje svakog dana kupujem. Nafta se srozava, a sa njom i očekivanja. Ovdašnji drže cenu goriva istu bez obzira što je cena barela više nego prepolovljena. Od toga se puni budžet. Razumem mehanizam. Seci i krpi sa onim što imaš! Inače je sve super. To moje “uključivanje” u savremene ekonomske tokove, baš kao i izveštaji o nepogodama u Americi, deo je opšteg trenda. Kako sa parama i olujama tako i sa trivijama preuzetim iz rialitija i popularnih magazina. Šta jesti, i kad jesti, kako i koliko spavati, kako voditi seks, koje aplikacije su najpopularnije, gde se najbolje živi, koja slava je najzgodnija za pravljenje novih poznanstava? Sve može lepo da se sazna. Kao da...

Nastavak

Razbijeni izlog, 22. januar, petak

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 22, 2016

  U podne sastanak u Helsinškom odboru oko zajedničkog projekta. Reč je o sećanju. Razmišljam o tome već duže vreme. Kako da se organizuje sećanje na institucionalan način. Kako da ostane živo. Kako da se održava i “podmlađuje”. Marija je pre nekoliko nedelja pokrenula ovu stvar sasvim nehotično. Pitala me je da li znam šta da uradi sa stvarima koje čuva od devedesetih. Fotografije, plakati, novine, pisma, leci, filmovi… Ne može da ih baci a ne zna kako da ih čuva. Mnogi su ljudi u sličnoj situaciji. Hteli bi da sačuvaju, ali neće da se sahrane u sećanju. Za takve stvari služe muzeji. Muzeji su organizovana sećanja. Otpor prema sećanju ovde je postao deo sistema. Pogotovo u institucijama koje se bave sećanjem. Zatekao me je razbijeni izlog Kuće ljudskih prava u kojem se nalazi Helsinški odbor. Ozbiljan rad. Bez tragova, iako su okolo postavljene mnoge kamere. Pa to je...

Nastavak

Branko, Branko…. 19. januar, utorak

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 19, 2016

U nedelju, posle podne, postavio sam dnevničku zabelešku “Smandrljati dan”. (To je bilo juče.) Pisao sam je između dva i četiri sata posle podne. Teško. Samo sam ujutro kupio novine i hleb. Nisam nigde više izlazio. Oko šest sati sati me je zvala Ruža da me pita: da li je istina. Još ništa nisam znao. Ruži je javila Manja iz Londona koja je vest pročitala na FB-u. Onda sam okrenuo Mariju da proverim. (Kako to glupo zvuči: “da proverim”.) Branko je umro oko tri sata posle podne. Branko Vučićević, sada mogu da napišem njegovo puno ime i prezime. Smrt ruši zaklone privatnosti. Napolju je sunčano i hladno. Nula stepeni. Sneg se zadržao. Poslednji put sam bio kod Branka i Marije, u njihovom preslatkom stanu punom mačaka i pasa pre dva, tri meseca. Iznenada sam banuo. Javio sam se kada sam već bio u njihovoj ulici. Tu, u blizini, živi...

Nastavak

Smandrljati dan, 18. januar, ponedeljak

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 18, 2016

Jutros, oko devet, dok kupujem novine, slušam razdragani ženski glas kako cvrkuće preko radija, obraća se nekom cvrkutavom muškom sagovorniku: “ajde da smandrljamo dan!” Ubedljivo. Za početak dana. U suprotnosti sa geslom “Ne propusti dan”. Mada, ko zna kakva su značenja čega. Više mi nije ni smešno. Prosto je sve grozno. I tačka. Sneg je pokrio moj grad. Nije zavejao kao prvi put posle Nove godine. Sneg je suv. Škripi pod nogama. Neki je dragi komšija podigao brisač mojih kola koja sam parkirao ispred kapije ispred koje je kobajagi garaža koja se, naravno, ne koristi jer u nju ne mogu da stanu kola. To mi je dodatno “popravilo” rasploženje. Juče u jutro su mi javili da je jedan moj stari, veoma bliski prijatelj, doživeo težak moždani udar. Čeka se bez previše nade. Pomisao da ću ostati bez njega, iako je on prilično stariji od mene, potpuno me je paralisala....

Nastavak

Sa ove strane mosta, 15. januar, petak

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 15, 2016

Vjeruj, nema života od sjećanja, dao bih milijardu dinara za jedan sekund prvog poljupca! idudadadiduda… Film   I koje je to godine bilo? Negde osamdesetih. Kad smo zamišljali da muzika polako počinje na menja svet onako kako mi nismo uspeli da ga promenimo početkom sedamdesetih. Danas ta muzika odjekuje kroz prostor supermarketa Ideje. Pušta se i Štulić i Azra, ali i neke novokomponovane hrvatske i srpske pevaljke. Čisto sumnjam da će Džoni dobiti neki dinar za autorska prava. Kad se kaže: sve je na prodaju, to zvuči prilično sarkastično, u smislu: nema morala, pravila, stila – sve je na prodaju! Pre bih, međutim, rekao da je sve podložno otimačini, lopovluku i krivotvorenju. Da možeš za svoje pare da kupiš ono što se prodaje, da tačno znaš šta kupuješ, kao i kome prodaješ ono što sam nudiš, to bi bio civilizacijski napredak. Kad pogledaš te bogataše i “uspešne” ljude, veoma...

Nastavak

Čovek koji je pao na zemlju, 12. januar, utorak

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 12, 2016

Bilo je to pre devet godina. Napisao sam priču koja je bila “namenska”, za časopis “Pravda u tranziciji” broj 9, premda mi se dugo vrzmala po glavi. Priča se zove “Bouvi”. Nije o Boviju već o Srebrenici. Dirljiva je i kranje lična, u pravom licu jednine. Neka vrsta ispovesti i sećanja na momka sa kojim sam, kao, služio vojsku, a on je bio iz kraja iz okoline Srebrenice. Pitam se: šta je sa njim, da li je ubijen, ili je prethodno otišao, da li je umro, iselio se, promenio ime… Priča je i o Bovijevoj muzici, o Zigiju Stardastu u kasarnskim uslovima. Kad je priča izašla nije bilo previše reakcija. Mislim da je objavljena u nekom zborniku. Jedina lična reakcija došla je iz Engleske. Pisao mi je jedan poznanik sa kojim sam se, s vremena na vreme dopisivao. Taj poznanik je u prethodnom životu radio na jednom mediju i...

Nastavak

Kako se kengur seća svoga detinjstva? / Božićna priča, 7. januar, četvrtak

Postavio Velimir Ćurgus dana Jan 7, 2016

  Pitam se kako izgleda svet kada se gleda iz maminog stomaka. To, u stvari, nije pravi stomak, više mu dođe kao torbica, ali noge i trup su u torbici, a ako zatreba i glava se začas zagnjuri u sigurnost maminog tela, pa mi je onda lakše da kad govorim o torbici mislim na stomak, a ne obratno. Nije, naravno, u gledanju sve. Život je više od pogleda. Život je i miris, i dodir, i zvuk, i skakutanje na jednoj nozi, i težina sopstvenog tela. Život su bezbrojne uspomene i sećanja na mamu i tatu, na braću i sestre, tetke, ujake i stričeve. Život su i oni dugački letnji sati puni učenja o opstanku i uspehu u životu. Život su druženja i avanture, strah i osećanje zadovoljstva i trijumfa zbog pobede ili iznenadnog otkrića. Za odraslog kengura prava je misterija: gde je sve to nestalo? Da li se bar...

Nastavak

Sloboda od straha / dnevnik iz devedesetih, 30. decembar, sreda

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 30, 2015

  Uspomene na knjige, filmove i muziku imaju poseban ritam. Ritam pojavljivanja. Nekada prođu godine a da se ne setim neke knjige, filma ili muzike, a onda oni iskoče ispred mene, tačnije počnu da zveče u meni. Desi se da knjigu istovremeno ugledam ili joj dodirnem korice, kao i da je neko pomene, a ona izleti sa svim raznobojnim konfetama i oblicima. O Vinetuu kako ga se seća Mira Oklobdžija u rubrici Sećanja i ja sam često razmišljao. Kao dete sam volio sve knjige Karla Maja. Prvo je to bio Vinetu i Old Šeterhend, a posle njega Kara ben Nemzi koji je putovao po pustinji i kroz divlji Kurdistan. Kako bi samo on izašao na kraj sa Islamskom državom? U to smo vreme verovali da ćemo pobediti strah lakše od kozlića na fiskulturi.   O kako bi nam sada pomogla neka čarobna guska od čijih zlatnih pera možemo da...

Nastavak